Nenaviknuta na bilo kakve režime, poslednjih meseci se navikavam da imam stroga pravila po kojima se vladam. Zanimljivo da uopšte nije reč o tome da ne mogu da maltretiram samu sebe zarad nekog cilja, jer sam odavno navikla na vrlo naporan rad i odricanja, nego nikako ne volim da znam da nečega moram da se pridržavam. Ranije bih rekla da je kriva moja prgava priroda, a sada samo mogu da kažem da je sve to ok. Ako tako mora, nije mi teško. Nekako se s godinama čovek navikne da mora i ono što nije lepo. Prihvatila sam da mi određene godine donose određena pravila koja ne mogu da ignorišem. I u redu je da ljudi ukazuju jedni drugima na mane i da ovi rade na njima. Ali, ako nešto posebno ne volim, to su oni koji žive život po nekim navodno normalnim pravilima, a ni sami ih ne podnose. Jer shvatam da postoje sitnice protiv kojih ne možeš, ali ne mogu i ne želim da prihvatim da postoje osobe koje su nesrećne svaki dan u svojoj koži, a nemaju snage da menjaju sve ono što im donosi tugu. Svesna sam da je za velike stvari potrebno mnogo hrabrosti i ludosti i da svaka od njih ima svoje posledice, jer sam i sama imala slična iskustva, ali valjda je nekad bolje rizikovati, nego nikada ne probati da dobiješ ono što želiš. Nisam više neustrašiva kao ranije, jer su me brojne situacije naučile da budem obazriva, pa mi je sada sasvim normalno da se ponekad osvrnem i zastanem da razmislim o svemu. Ali, sigurna sam da nikada ne bih mogla da živim nametnuti život i žrtvujem sopstvenu sreću zbog nedovoljno hrabrosti da pokušam da živim bolje.
TAGOVI: Marija Šerifović
