Poslednji put sam u Švedsku stigla automobilom. Vozila sam sama skoro 2000 kilometara! Nikada pre toga nisam se usudila da sednem za volan na tako dalek put, jer nikada nisam ni imala utisak da idem kući, nego da od nje odlazim. Ali, ovoga puta, povela sam mog psa Robija da bude sa mnom i prijatelje da vide gde živim... Nije to sada više neka tamo zemlja u koju odlazim slučajno i ponekad, nego mesto gde živim. Realno, nije se teško navići, ali je teže prihvatiti da je, eto, sada tamo mesto gde puštam korenje.
Posle jako dugo vremena mislim da sam sve uradila najbolje što sam mogla. Otišla i pobrinula se za sebe. Posle jako dugo vremena shvatam da sam potpuno samostalna i sigurna u sebe. Uprkos tome što sam se dugo mirila sa negativnim mišljenjima, sada sam uverena da bolje nije ni moglo. Polako počinjem da uživam u svemu što sam izabrala, čak i u nametnutim mi brojnim satima rada, surovoj dijeti u kojoj je riba prava poslastica, u jutru koje ranije nisam poznavala, u predivnom stanu koji mi postaje dom... Sve to mi je sada dalo onu potrebnu snagu da umem da se pomirim sa teškoćama i u svakom trenutku vidim svoj cilj. Sve češće prepoznavanje na ulici prihvatam kao logičnu stvar, kaprice kao dozvoljenu nagradu, svoj status kao logičan sled stvari.
Kao da mi je sve to normalno, stigla sam do svog novog stana nakon dugog, dugog putovanja. Jedva sam čekala da se odmorim, da se Robi navikne na novu sredinu, da upoznam prijatelje sa Malmeom... Jedva sam čekala sve ono što sam ranije iščekivala kada bih se sa nekog dalekog puta vraćala u svoj stan u Beogradu. Valjda zato što sam konačno prihvatila da imam i neki drugi dom.
