Ima jedna pesma Arsena Dedića u kojoj stoji: Zagreb i ja se volimo tajno, bez pisama i razglednica, mi smo ko slavni ljubavnici iz zavađenih porodica.
Baš tako nekako doživeo sam glavni grad Hrvatske kada sam nedavno, posle dvadesetak godina, ponovo kročio na njegove ulice. Ne mogu da se setim da li sam nešto posebno očekivao, ali definitivno sam bio zatečen time što je nekadašnja slika pomalo oronulog grada nekadašnje nam države, gde su pored prašnjavih izloga kloparali stari tramvaji, iz minuta u minut bledela pred prizorima umivenih i restauriranih centralnih ulica. A kada sam se konačno popeo u Gornji grad i popio kavicu u jednom od brojnih skockanih kafića koji su u međuvremenu zaživeli, dileme više nije bilo – Zagreb se nekako ekspresno presvukao u tipičan srednjoevropski grad kao što su to Budimpešta, Beč, Prag...
Treba dobro zažmuriti na oba oka pa ne videti koliko se lice grada izmenilo u odnosu na vreme bratstva & jedinstva: renovirane fasade, čisti prozori i još čistiji trotoari, cveće na sve strane, uređeni parkovi, bešumni tramvaji koji zuje ulicama, velike pešačke zone, mnoštvo novootvorenih butika, restorana, kafića, klubova, stara dama, Hotel Esplanade, sija sjajnije nego ikad, baš kao i čuvena Gradska kavana...
Klubova i mesta za noćni izlazak definitivno ima više nego pre poslednjih balkanskih ratova i čini se da uglavnom dobro rade, barem je u njima i oko njih gužva, ali mlađa ekipa uvek nalazi razlog da bude nezadovoljna. Svi žele Berlin ili Njujork, a ima i onih koji bi želeli – Beograd! Neki s vremena na vreme i odu do glavnog grada Srbije po dozu turbo-folk zabave, pa onda nazad u evropsku stvarnost.
Nažalost, u njoj nema više kultnih klubova u kojima je ispisivana muzička istorija jugoslovenskog novog talasa osamdesetih kao što su Jabuka, Kulušić, Lapidarij… ali Tvornica je ipak nekako preživela.
Ima starijih Zagrepčana koji se nostalgično prisećaju i kafana gde se za kariranim stolnjacima pijuckao gemišt i kreirala kulturno-društvena politika, a zatim u jutarnjim satima pevalo na praznim ulicama: Kada Zagreb izranja iz sna, čekaju ga konduktera dva, da ih povede na Remizu, da razbiju lozom krizu!
Teško da ćete sada negde čuti ono Štulićevo: Hej stari, plati gem jer gemišt više niko praktično i ne pije. Nema se vremena, eventualno neko kratko piće s nogu, a za to je dovoljan i snek-bar ili kafić.
Ekipa na ulici uglavnom deluje predusretljivo u direktnom susretu sa ekavicom, ali će vam za automobil sa srpskim registracijama ipak posavetovati da ga preko noći držite u garaži. Da li zbog Bad Blue Boysa ili Good Old Ustascha, đavo bi ga znao...
Šetnju Zagrebom najlogičnije je početi sa Trga bana Jelačića. Nekada pijaca, a danas mesto susreta, stecište turista i građana, glavni je deo pešačke zone centra. Trgom dominira spomenik banu Josipu Jelačiću postavljen 1866. godine, pa sklonjen 1947. i ponovo vraćen 1990. godine. Figura bana sa isukanom sabljom prvobitno je bila okrenuta ka severu, budući da se on u svoje doba odupirao mađarskoj vlasti, ali je povratkom na trg iz nekog razloga osvanuo okrenut ka – jugu! Da li je to prema Kninu ili Dalmaciji, Kvarneru, Istri... Opet, đavo bi ga znao!
U susedstvu je glavna katedrala posvećena Uznesenju Blažene Djevice Marije. Sa tornjevima visokim 105 metara, to je najviše građevina u Hrvatskoj! Bitnije od toga jeste to da se u sakristiji katedrale nalazi oltarna slika Golgota, delo slavnog slikara Albrechta Dürera.
Na trgu je i fontana nazvana Manduševac, na mestu izvora odakle se Zagreb snabdevao vodom sve do kraja 19. veka. To je, kažu, bilo i omiljeno sastajalište lokalnih veštica, što je opisano i u romanu Marije Jurić Zagorke Grička vještica, a izvor je ime dobio po izvesnoj lijepoj Mandi koja je ožednelom banu jednom prilikom zagrabila vode sa tog izvora. A onda je od tog zagrabljivanja poteklo i ime grada – Zagreb!
Ilica je najduža i najpoznatija zagrebačka ulica i deli stari, romantični Gornji grad, od mlađeg i poslovno užurbanog Donjeg grada. Inače, staro jezgro Zagreba, Gradec i Kaptol, važe za najlepše očuvana secesijska gradska jezgra u Evropi. I to je sasvim tačno!
Centar Gornjega grada čini Trg sv. Marka, nekad takođe pijaca, danas politički centar Hrvatske, sa zgradama Sabora, vlade i Gradske skupštine. Ipak, ono najlepše krije se u nizu muzeja i galerija koje, za razliku od Beograda, rade, kao i brojni restorani, među kojima i jedan od najstarijih u gradu, Palainovka, otvoren sredinom 19. veka. U blizini je i Jezuitski trg, sa galerijom Klovićevi dvori, oslonjenom na baroknu crkvu Svete Katarine iz 17. veka, te još mnoštvo pitoresknih uličica sa raznovrsnim & interesantnim prodavnicama, restoranima, vinotekama, galerijama...
Jedna od najživljih ulica u gradu je Tkalčićeva, nekada glavna štrafta za prostitutke, danas okružena nizom restorana, kafića, klubova i prodavnica. Tu je i simpatični mali restoran Mikina klet, gde možete da probate mnogo toga što čini tradicionalnu kuhinju Zagreba – punjene lungiće, štrucu Ban Jelačić, zagorske štrukle, stari Purger...
U blizini je najveća gradska pijaca Dolac, u tri nivoa, sa tezgama koje se na glavni trg iznose ujutru, a popodne sklanjaju, tako da uveče od pijace ostane samo bronzana skulptura kumice, kako Zagrepčani zovu seljanke iz okoline grada koje na pijacu donose svoje domaće proizvode. Tu je preko dana stalno gužva, što zbog lokalnih domaćica u potrazi za ručkom, što zbog turista koji se otimaju za raznorazne teglice pekmeza, turšija, brusnica, tartufa, sira i svakojakih drugih proizvoda sa oznakom – prirodno & tradicionalno!
Zašto tako nije i u Beogradu – đavo će ga znati!
Viktor Čikeš
