Bio je "ljut kao ris" i umro – namerno: Smrt Miloša Crnjanskog bila je neobična, kao i njegov život

Na današnji dan, 30. novembra 1977. godine, napustio nas je Miloš Crnjanski, jedan od najcenjenijih pisaca na našim prostorima.

Slavni književnik, autor nekih od najznačajnijih dela 20. veka, poput "Seoba", "Dnevnika o Čarnojeviću", "Romana o Londonu", "Lamenta nad Beogradom", živeo je decenijama širom Evrope, od Španije, preko Rima i Berlina do Londona, preminuo je u Beogradu.

 

Detinjstvo uz čuvanje nacionalnog identiteta

Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. u Čongradu, tada delu Austrougarske, danas u sastavu Mađarske. Poticao je iz skromne porodice, a njegov otac Toma, opštinski beležnik, premesten je iz Banata u Čongrad zbog svog doslednog zastupanja interesa srpske manjine, što je Crnjanski kasnije opisivao kao svojevrsni „činovnički Sibir“. Miloševa majka Marina Vujić poreklom je bila iz Pančeva.

 

Od 1896. godine detinjstvo je provodio u Temišvaru, u snažno patrijarhalnom i rodoljubivom okruženju, koje mu je usadilo duboko poštovanje prema Srbiji i njenoj prošlosti. Najranija sećanja bila su mu prožeta tipično srpskim nacionalnim i verskim motivima, od crkvene škole i ikone Svetog Save do priča o hajducima i starim običajima. Sve to oblikovalo je njegov nemirni duh i postalo pratilac njegovih nadanja, razočaranja i unutrašnjih borbi.

Osnovno obrazovanje stekao je u srpskoj veroispovednoj školi, a gimnaziju je završio u Temišvaru, kod fratara pijarista. Sam je govorio da je bio prosečan učenik sve do smrti oca, kada je u petom razredu odlučio da „ubuduće bude među prvima“ i to obećanje je održao.

Početkom književnog stvaralaštva Miloša Crnjanskog smatra se pesma „Sudba“, objavljena 1908. u somborskom listu „Golub“. Nakon boravka u Opatiji 1912. godine upisao je riječku eksportnu akademiju, a neko vreme je igrao i fudbal za FK„Viktorija“ na Sušaku.

Užasi rata

Potom je 1913. započeo studije medicine u Beču, ali ih nije završio. Tamo ga je zatekla vest o atentatu na Franca Ferdinanda, a ubrzo po izbijanju Prvog svetskog rata austrijske vlasti su ga poslale na front u Galiciju, gde je bio ranjen. Najviše vremena ipak je proveo u bečkim vojnim bolnicama, uz slike ratnih stradanja koje su ga neizbrisivo obeležile. Pisao je da su ga, u godinama sazrevanja, pratile slike rovova, bolnica, gladi, kiše i blata, što su sve iskustva koja su kasnije iznedrila njegove snažne antiratne stihove.

– U velikom haosu rata bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće – govorio je pisac.

 

Posle rata Crnjanski je doneo svoje rukopise, zajedno s gorčinom i umorom cele svoje generacije, najpre u Zagreb, a zatim u Beograd. Godine 1919. upisao je Filozofski fakultet, gde je studirao književnost i uređivao časopis „Dan“.

Osećanja rezignacije i izgubljenih ideala obeležila su njegovu ranu poeziju, a tada se otvoreno izjašnjavao i za socijalističke ideje. Njegovo stvaralaštvo tog perioda predstavljalo je pokušaj da se pronađu novi izrazi i novi glasovi za svet koji se menjao. U potpuno drugačijem stihu, punom ogorčenja, progovarao je o besmislu rata, razbijao nacionalne mitove i kroz ironiju se osvrato na optimistična obećanja o „zlatnom dobu“. Ipak, iako je razarao staro, novo još nije mogao da stvori jer su njegova snaga i bunt bili ukorenjeni u ratnom iskustvu.

Novi početak pored Vide

Prekretnica u privatnom životu pisca dogodila se 1920. kada je upoznao Vidosavu Ružić, kojom se oženio godinu dana kasnije. Sa suprugom je neko vreme živeo u Parizu, a potom putovao po Italiji. Od 1923. do 1931. radio je kao profesor u IV beogradskoj gimnaziji i sarađivao sa „Politikom“, dok je u listu „Vreme“ bio angažovan kao novinar.

Godine 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ objavljeni su prvi delovi romana „Seobe“, za koji je 1930. nagrađen od Srpske akademije nauka. U narednim godinama putovao je brodom Mediteranom i izveštavao iz Španije, a između 1935. i 1941. službovao je u diplomatiji, u Berlinu i Rimu.
Na početku Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima preko Madrida i Lisabona i avgusta 1941. stigao je u London, gde je ostao u emigraciji tokom rata i posle njegovog završetka.

 

S Vidom je uvek imao topao odnos, ali nije joj bio veran.

 

– Mnogo je voleo žene – pričala je ona. – U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.

Kako se protivio Titovoj politici, nije želeo da se vrati u Jugoslaviju i 1951. godine je prihvatio britansko državljanstvo. U Londonu je radio kao knjigovođa u obućarskoj radionici „Helstern“ i raznosio knjige za firmu „Hačards“, dok je njegova supruga šila lutke i haljine za „Herods“. U međuvremenu je stekao diplome Londonskog univerziteta i kvalifikacije za hotelijerstvo i menadžment.

Preokret je usledio nakon susreta sa Mošom Pijadeom, starim poznanikom i tadašnjim komunističkim funkcionerom, koji je nagovestio da je Crnjanskom povratak moguć. U domovinu se zaista vratio 1965. godine, a odrekao se britanskog državljanstva i najpre se nastanio u hotelu „Ekscelzior“ u Beogradu.

Dolazak u Srbiju doživeo je emotivno, sa snažnim osećajem povratka i olakšanja, što je kasnije izrazio i u stihovima o Beogradu. Bio je čovek naglog temperamenta, ali nepokolebljivog poštenja i principijelnosti. Smatrao je da o njegovom delu treba da sude isključivo čitaoci.

 

Smrt Miloša Crnjanskog

Milorad Pavić, koji je, igrom slučaja, takođe preminuo 30. novembra, ali kasnije, 2009. godine, napisao je u knjizi eseja "Roman kao država i drugi ogledi":

– Crnjanski je umro namerno.

Pisac je pred kraj života počeo da ispoljava znakove demencije, zbog čega se povukao u svoj svet, u sobu, dok mu se stanje pogoršavalo. Jedne noći mu je pozlilo, pa je njegova supruga Vida pozvala doktora Bogdanovića, jedinog u kojeg je Crnjanski imao poverenja.

Pisac je odveden u bolnicu, gde je doktorku tiho zamolio da ga više ne muči. Dok ga je Bogdanović nagovarao da jede, odgovorio mu je:

 

– Ja uopšte nemam nameru da živim…

– Prestao je da jede i pije i njegov se život otkinuo sa stabla nešto ranije no što je bilo neophodno – napisao je Pavić. – Кažu da je umro ljut kao ris, uveren da je ipak zakasnio.

Nije razgovarao ni sa kim, pa ni s Vidom, a potom je dva dana ležao ćutke, zatvorenih očiju, posle čega je umro. Urađena je obdukcija, a ni posle nje konzilijum lekara nije uspeo da objasni uzrok smrti. Konstatovano je da je smrt "psihosomatske naravi".

Crnjanski je sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, u sumrak snežnog dana, uz reči njegovog "Lamenta nad Beogradom".

 

 

Deset meseci kasnije, umrla je i Vida, a kraj uzglavlja su joj bile njegove reči:

–A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje.

Književna zaostavština Miloša Crnjanskog, prema želji koju je izrazio u testamentu, predata je 1979. Narodnoj biblioteci Srbije. Istovremeno je osnovana i nagrada koja nosi njegovo ime, koju je ustanovila Zadužbina Miloša Crnjanskog, a dodeljuje se svake druge godine, na dan njegovog rođenja.

Na 100. godišnjicu dolaska na svet Miloša Crnjanskog, 25. oktobra 1993, na Kalemegdanu je svečano otkrivena njegova bista, rad vajarke Drinke Radovanović.

 

BONUS VIDEO

Cvetićanin kod Basare: Crnjanski to nije smeo da uradi