Njihova ljubav je ostala samo zabeležena u pismima koja su razmenjivali.
Leonid Šejka je bio jugoslovenski slikar i arhitekta. Bio je jedan od osnivača grupe Medijala, a njegova dela su bila povezana sa nadrealizmom. Otac mu je bio ukrajinski oficir koji je izbegao u Srbiju, dok je majka poticala iz ugledne valjevske porodice.
Neki su ga smatrali žrtvom tadašnjeg vremena, borio se za pravdu i živeo jako oskudno, ali je bio junak. Između ostalog, ostaće upamćen i po jednoj od najlepših i najvećih beogradskih ljubavi sa Oljom Ivanjicki, o čemu su ostala samo pisma.
Olja i Leonid su se upoznali povodom zajedničkog rada na konkursnom zadatku za spomenik Marksu i Engelsu. Jedini trag o njihovoj ljubavi su njihova pisma koja su razmenjivali od 1956. do 1961. godine.
Naime, jednog dana čovek sav u crnom pokucao je na Oljina vrata. Kada mu je otvorila, predao joj je neuglednu kutiju za cipele. Dok se još iščuđavala, nepoznati čovek je nestao. U kutiji su bila pisma koja je Olja napisala Šejki, a koja je on čuvao kod druga.
"Oljice mila, ipak, ja moram prvi da pišem i svakako ćeš primiti više pisama od mene nego ja od tebe", pisao je Šejka 1956, u prvom pismu. Njihova ljubav se svodila na njihovo stvaralaštvo i zajedničku borbu za umetnost.
"Mnogo sam zaželeo da te vidim, postaješ u meni nekakva 'apstrakcija'. Hoću da čujem tvoje disanje. Premda ljubeći ono mesto na hartiji mogu da zamislim tvoje usne, ipak to nije to”, piše Šejka, a u Oljinim pismima se čita:
"Plašim se tvog razmišljanja o ljubavi. Mili moj, divni, jedini... Noćas sam te sanjala, pokazuješ mi svoje nove slike... Tako sam tužna i uznemirena... Noćas sam te tražila cele noći i probudih se vrlo nesrećna. Kad će jednom sve proći...”
Iako je uveravao da samo s njom može da traje dugo, Šejku razjedaju sumnje i strasti stoga je pisao i pisma prepuna ljubomore.
"Možda bi bilo najbolje da se uzdržavam od pisanja, jer sam ogorčen tvojim otezanjem. Bes mi se stišava ako sada plačeš ili se ljutiš."
Olja je tada bila "deo burnih rasprava o umetnosti, deo otpora zvaničnom i rigidnom stavu prema stvaralaštvu", ali i najpoželjnija devojka tog umetničkog kruga.
"Mislim da si opet počeo da sumnjaš", predosećala je Olja nemogućnost da se njena i Šejkina veza održi. "Pišeš da treba da dođem, a znaš da za ovo pismo dajem poslednjih 15 dinara. Kako ocu da kažem da treba da se vratim. Strašno sam nesretna..."
O nemoći da se ljubav održi svedoči i poslednje pismo koje je Šejka poslao Olji:
"Možda ti više priželjkuješ da ja budem kriv, nego što to stvarno jesam. Ipak molim za oproštaj. Dovoljno smo izmučili jedno drugo, i možemo i ovako, bez motivisanja krivicom, bez ljutnje i mržnje, da se definitivno raziđemo. Da li ćeš mi poverovati da zaista iskreno želim da se konsoliduješ, da nađeš Smisao i Ljubav, i da budeš srećna...”
Iako je njihova ljubav prestala davne 1961. godine, priča o njima se nastavila decenijama kasnije. Šejka je preminuo 1970, dok njegova voljena Olja četiri decenije kasnije.
Šejka jako voleo još dve žene, prva je bila hrvatska književnica Marija Čudina, dok je brak sklopio sa Anom Čolak Antić koja je bila istoričarka umetnosti i kustos Galerije „Grafički kolektiv“ sa kojom je počeo svoj put u umetnost i teoriju.