Ponekad se majke osećaju zarobljeno u sopstvenoj koži, a ova hrabra žena izašla je iz propisanih obrazaca ponašanja kako bi ponovo pronašla smisao života
Popularna havajska novinarka i spisateljica Rana Reiko Rizuto podelila je svoju životnu priču sa svim ženama, ali i muškarcima ovog sveta.
Ona je odlučila da napiše esej o tome zašto je napustila svoju decu i otišla u beli svet. Tada je odlučila da starateljstvo nad njima da svom suprugu, a njihovom ocu.
Zbog ovoga su je mnogi kritikovali i nazivali je različitim pogrdnim imenima. Nakon što pročitate njen esej razmislite, pa nam pišite u komentarima... Da li je Rana načinila dobar potez ili smatrate da je sebično bilo što je svoje potrebe stavila ispred potreba svoje dece.
Ovako je ona otpočela svoju priču:
"Te 2001. godine, 16 dana nakon trećeg rođendana mog najmlađeg sina, izašla sam korz vrata svog doma u Bruklinu, sa jednim koferom u rukama. Napuštala sam svoju porodicu.
Dva sina, od pet i tri godine, i svog dragog muža, partnera s kojim sam bila 20 godina, od detinjstva. Dobila sam stipendiju i mogućnost da živim u Japanu šest meseci kako bih intervjuisala preživele od atomske bombe.
Bila mi je čast da to uradim, a suprug me je ohrabrivao da se prijavim; šta više insistirao je da idem na taj zadatak. Pitanje nije bilo kako će se on i deca snaći bez mene, imao je veliku pomoć naše dadilje, koja je živela sa nama, ali i naših rođaka.
Ono što je bilo problematično jeste kako ću se ja snaći, kako ću živeti u stranoj zemlji u kojoj nisam čak ni govorila jezik.
Moj brak nije opstao.
Pitanje koje mi uvek postavljaju jeste: "Kako si mogla da ostaviš svoju decu?" ili "Kako si mogla da budeš majka koja napušta porodicu?" Kao da su moja deca bila sastavni deo mene, čak i godinama posle njihovog rođenja, pa moraju da budu hirurški uklonjena.
Kao da sam ih ostavila na pustom ostrvu, usred plamena od ostataka srušenog aviona, i sama ušla u čamac za spasavanje. Ovo je preuveličavanje, ali je deo suštine. Jer moj odnos sa decom je svakako nastavio da postoji. Zapravo, poboljšao se.
Posle već dva meseca muž i ja smo počeli da imamo izazove u vezi na daljinu. Naš brak se nasukao na očekivanja, obećanja i stare navike. Sve se svelo na "trebalo bi". Šta bi trebalo da radimo, šta bi trebalo da želimo, šta bi trebalo da uradimo ili kažemo.
Bili smo zajedno od moje 17. godine, proveli smo veći deo života kao par nego kao samostalne jedinke. I uništili smo naš brak za manje vremena nego što je banci potrebno da nas prijavi za to što ne plaćamo rate.
Neću vam reći da deca nikada nisu primetila da me nema. Iako ih mnogo puta nisam mogla da nateram da prestanu da gledaju crtani kako bi razgovarali sa mnom telefonom, takođe sam dobijala neke veoma tužne pozive i poruke. Ali, kada su došli u Japan da žive sa mnom, četiri meseca nakon što sam otišla, bila sam u problemu.
Bili su srećni, oduševljeni hramovima, vozovima, samujarskim dvorcima i kolačima u obliku ribe. Ali, ja sam dobila majčinski šok. Bez čvrstog braka koji bi mi bio uporište, nakon četiri meseca samostalnog života u novoj zemlji koju sam zavolela, ali sam tek počela da shvatam kako da se snađem, nisam imala pojma šta da radim sa svojom decom, loptama punim energije. Čak su i pokušaji da ih nahranim ili pronađem toalet kada smo u javnosti bili izazov.
To je u meni pokrenulo malo prisećanje, koje sam zanemarila da sponem: nikada nisam ni želela da budem majka. Plašila sam se da će me to "progutati", da ću biti iscrpljena, da ću se jednog dana, 20 ili 30 godina kasnije, probuditi i shvatiti da sam izgubila sebe i da je moj život gotov. Ipak, njihov otac je želeo porodicu, molio je, obećavao da će se pobrinuti za sve i da će ukloniti sve prepreke koje mogu da navedem.
Ovih dana moji sinovi žive i spavajuju u kući svog oca. Oni mogu da prošetaju do svoje druge koće, moje, što i rade nekoliko puta nedeljno. Dolaze posle škole, ja im pomažem oko zadataka, zajedno kuvamo večeru, jedemo, pospremimo, pričamo o tome kako nam je proša dan ili gledamo tv.
Idem na svaki roditeljski sastanak, tu sam na bejzbol utakmicama i različitim nastupima. Tu je i moj biši muž. Nije mu bilo lako, ali on mi je omogućio da definišem sopstveno majčinstvo i da naši sinovi imaju život u relativnom miru, a ne prožet stalnim svađama i međusobnim optužbama.
Morala sam da ostavim svoju decu da bih ih ponovo pronašla.
I šta kažete, sebičluk ili način da postane najbolja verzija sebe?