poslednji intervju

„Tamo imam mir – OVO NIJE MOJE MESTO!“ Ovako je pred smrt o životu govorio slavni Dejan Tiago Stanković

Naš proslavljeni pisac iznenada nas je napustio u 57. godini života. 

foto: Mateja Stanisavljevic/ATAImages

Slavni pisac Dejan Tiago Stanković  je uglavnom živeo u Portugaliji, i kako je pričao, nije tamo iamo suviše prijatelja, već, što bi se reklo - "malu, ali odabranu ekipu". 

 

- Ja u Lisabonu zavidim sam sebi na lepoti grada u kome živim, puno šetam, kilometrima, imam mir kakav bih imao na egejskom ostrvu, mogu da pišem, mogu da se ne družim ni sa kim, a družim se sa svega nekoliko drugara koje viđam svaki dan, jedne te iste, par naših, par Brazilaca, ponekad mi dođe mlađi sin da stanuje sa mnom pa ostane mesecima, ali imam sreće, ništa mi ne promeni život, on je već čovek. - rekao je Tiago

 

Kako je objasnio, baš zbog toga on je u Portugalu bio u mogućnosti da najviše stvara. 

 

 

- Zato sam u Lisabonu najproduktivniji, radim, radim, radim, ali posle tri četiri meseca ne mogu više tako. Onda dođem u Beograd i tu imam mamu i tatu, sve društvo, tu mogu da odem u kafanu uveče sam i uvek imam s kim da se podružim, pa se tako i ponašam, dok mi se ne napune baterije, pa natrag. To je lepota spisateljskog poziva - ispričao je tada Stanković, a prenosi Kurir.  

 

Dejan je smatrao da njegovo mesto i nije u Srbiji, a to je objasnio kroz razgovor dvojice velikana - Crnjanskog i Andrića. 

 

- Kad je Crnjanski bio u Londonu, dopisivao se sa Andrićem i kukao mu kako ne može natrag u Beograd. Andrić mu je odgovorio da je njegovo mesto u Beogradu jer mu je tamo publika, i poticao ga je da se vrati. Meni je instrument naš jezik a publika mi je ona koja taj jezik razume, dakle tamo su, ali meni nije mesto tamo, nego bilo gde, jer ne moram biti tamo neprekidno da bih znao tačno šta se dešava, mogu da se čujem sa svima na daljinu, kao da sam se povukao na planinu a ne u inostranstvo - objasnio je tada Tiago. 

 

Pisac Dejan Tiago Stankovićfoto: Antonio Ahel/ATA Images

 

Dejan je koristio moderne tehnike da bi bolje video reakcije publike na njegov rad, zato jer je smatrao da tako brže može da shvati šta tačno čitaoci misle. 

 

- Lako je glumcima ili muzičarima, njima je odmah posle nastupa jasno kako stoje stvari, da li je publika zadovoljna ili ne, i iz tog odnosa, iz reakcija publike uče. Pisac napiše, odštampa knjigu i pošalje u svet, vesti mu stižu kasno, a i tad kritike nemaju baš takvog uticaja, već je kasno primeniti ih ako su tačne. Ali ne više, otkad je interneta, mreža i blogova, sve što napišem, odmah objavim, još ugrubo, i odmah imam i ja živu reč, komentar, reakciju, tako učim kako da komuniciram osećanja. Čika Dragoslav Mihajlović me grdi jer pišem kolumne, i trošim se, ali nije tako, na kraju će sve to završiti u nekoj knjizi, makar ono što valja - istakao je Tiago u intervjuu.

 

Pisac se tada posetio i jednog svog puta u Holandiju, kada je krenuo sa jednom idejom, a sve je ispalo totalno neočekivano. 

 

 

- To je bilo na putu za Brisel, išao sam u Amsterdam da pušim marihuanu, ali sam, inicijativom jedne naše zemljakinje koja blizu Rejksmuzeuma, drži mesto zvano Kalemegdan gde prodaje naše zavičajne proizvode i naše knjige, pozvan na potpisivanje knjiga kod nje u radnji. Kad sam došao ujutru malo sam se žacnuo od mirisa roštilja, ali predveče smo izvetrili, gde kafanče tu odjednom književni klub, napunio se naroda ko da se deli alva, tri sata sam se družio s čitaocima, potpisao krš knjiga. Nikada se nisam osećao bitnijim - setio se tada Tiago. 

 

 

Takođe, smatrao je da su aktuelni pisci današnjice manje kvalitetni nego njihove kolege koje su stvarale tokom prošlog veka.  

 

- Nekada su pisci bili bolji nego mi danas, pa su možda bili važniji, ili obrnuto, kakogod, savremena književnost nije dobra kao ona iz 20 veka, izgubili smo publiku, prešli su na druge medije, manje se čita, više se gledaju serije. To je pečat današnjice. Mene moja deca zezaju da sam izabrao da se bavim umetnošću iz 19. veka, dobro da ne pevam u operi - našalio se Stanković