Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici obeležavaju velikog svetitelja u narodu poznatog kao Đurđic
Praznik je posvećen prenošenju moštiju Svetog velikomučenika Georgija u novi hram.
Svetog Georgija ili Svetog Đorđa pravoslavni Srbi slave dva puta u godini.
Sveti Đorđe ili Đurđevdan slavi se 6. maja na dan njegovog stradanja u vreme rimskog cara Dioklecijana, a sutra se slavi Đurđic u znak sećanja na dan prenosa moštiju ovog sveca iz Nikomidije (današnji Izmir u Turskoj) u grad Lidu Palestinsku.
Đurđic, za razliku od Đurđevdana, nije obeležen crvenim slovom u bogoslužbenom kalendaru. Ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu.
Đurđic je, prema nekim procenama, po brojnosti svečara na osmom mestu slava u Srba. Ujedno je gradska slava Novog Sada i Bora.
Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama Sveti Đorđe je predstavljen kako na konju u vojvodskom odelu sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol paganske vere. Ta ikona se, prema nepisanom pravilu, nalazi se u domovima svečara koji slave Đurđevdan. Na ikonama za praznik Đurđic svetac se predstavlja kao pešak u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci.
U srednjovekovnim pravoslavnim hramovima i manastirima, Sveti Đorđe je u redu sa svetim ratnicima, borcima za hrišćanstvo, koje predvodi sveti arhangel Mihajlo, predstavnik sila dobra i čistote novozavetne vere.
Običaji na Đurđic
Prema narodnom verovanju zima dolazi sa Đurđicem, a odlazi sa Đurđevdanom.
Iako Đurđic nije crveno slovo, veoma je važan i poštovan praznik među vernicima, pa se tako na ovaj dan ne rade teški poslovi i ručni radovi.
Takođe, strogo je zabranjeno loviti vukove, jer će lovce u suprotnom zadesiti velika nesreća i maler koji će ih pratiti i cele sledeće godine.
U selima zapadne Srbije u ove dane se klalo, ćuteći u ranu zoru na kućnom pragu, crno pile ili mlad crni petao. Prethodno se piletu ili pevcu zaveže crnim koncem kljun da ne bi pustio nikakvog glasa. Odsečena pileća glava vezivala se crvenim koncem o verige pa se sa njom bajalo u vreme dolaska vukova.
Dani od Đurđica do Svetoga Mrate (24. novembar) nazivaju se mratinci ili vučji dani jer je Sveti Mrata zaštitnik vukova. U vreme mratinaca ne prede se vuna i ništa se ne pere.
Naši stari su verovali da se do Svetog Mrate ništa ne daje iz kuće. Žene ne rade ručne poslove, a veruje se i da bi krojači i obućari trebalo da se odmaraju.
Takođe postoji verovanje da će zima biti maglovita i promenljiva ako je vreme za mratince maglovito, a ako je vedro, zima će biti jaka.