Dok je skrivala opaku bolest, podelila je SVE: Životna priča Stanislave Pešić, Beograđanke kojoj se divila Jugoslavija

Čuvena jugoslovenska filmska, pozorišna i televizijska glumica Stanislava Pešić jedna je od najvećih diva u istoriji domaće kinematografije.

Rođena je u Grockoj 7. juna 1941. godine, prve ratne za Jugoslaviju, a vrlo rano je shvatila da je gluma njen poziv, pa je upisala Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, nakon čega je postala deo ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu.

Kako je kasnije pričala, nikada nije bila tipična dama tog vremena i nije se ponašala onako kako se očekivalo od ćerke zamenika jav­nog grad­skog tu­ži­o­ca i profesorke francuskog.

 

— Ni­sam bi­la ni mir­na ni po­vu­če­na. Na­pro­tiv, uvek sam vo­le­la da se tu­čem. Or­ga­ni­zo­va­la sam boks me­če­ve i rvač­ka tak­mi­če­nja, iz ko­jih sam iz­la­zi­la kao po­ra­že­na stra­na. Uop­šte, de­tinj­stvo pam­tim po po­se­ko­ti­na­ma i mo­dri­ca­ma, za­vo­ji­ma i fla­ste­ri­ma — istakla je jednom prilikom.

Iako su joj roditelji bili ugledni, nisu bili imućni, a Stanislava nije krila da je njena porodica često oskudevala i da se neretko sramila pred drugima.

 

— Ta­ti­na pla­ta bi­la je ma­la i, za raz­li­ku od dru­ge de­ce, mi ni­smo ima­le da je­de­mo med, već smo uži­na­le mast i hleb. Ule­tiš u ku­ću, ba­ba na­ma­že mast na hleb i trk na­po­lje. Pri­zna­le smo da nas je sra­mo­ta što mi je­de­mo mast, a dru­ga de­ca med — napisala je glumica u knjizi "Devetnaest društvenih igara". — Su­tra­dan, ba­ba ko­ja se te­ško kre­ta­la, do­šla je do še­ta­li­šta i izdaleka, ko­li­ko je gr­lo no­si, po­vi­ka­la: "Ve­sna, Mir­ja­na, Sta­ša, uži­na! Me­da i ’le­ba!" Po­ju­ri­le smo kao bez du­še, a ba­ba nam je uva­li­la to­pao hleb u ru­ke i re­kla: "Tr­či­te dok se ne slo­ja­ni, ni­kom ne daj da pro­ba, je­di­te br­zo!" A sa­mo je za­gre­ja­la hleb, mast se is­to­pi­la i mi smo do­bi­le "me­da i hle­ba"...

Prvi put je na scenu stala na audi­ci­ji za omla­din­sko po­zo­ri­šte i us­pe­la, kada je pred žirijem, u kome su bili Vesna Belogrlić i Ljuba Tadić, govorila "Spaljenu pesmu" i monolog majke iz "Sve­tog pla­me­na" So­mer­se­ta Mo­ma. Tadić ju je na to pitao zna li ona nešto smešno, a Stanislava je priznala da ne zna i pustila suze.

 

— I dok sam pla­ka­la, on mi je na­bra­jao na­slo­ve sme­šnih pe­sa­ma, sve do­tle dok ni­sam re­kla da znam "Otac i sin" Đu­re Jak­ši­ća. Mu­ca­la sam, po­gre­šno na­gla­ša­va­la re­či. Ipak, on je re­kao: "Bra­vo, bra­vo!" Ali ta pe­sma ni­je sme­šna, ne­go tu­žna! I za sve to vre­me ja sam je­ca­la — prisetila se Stanislava.

Malo je poznato da je Akademiju pokušala da upiše i kao gimnazijalka, ali je njena majka krišom zamolila komisiju da je ne primi.

 

Najpre se sa svetom filma susrela 1958. godine, u "Snovima od vetra" Kokana Rakonjca, a zatim i u "Diližansi snova" Soje Jovanović. Na filmu je prvu važnu rolu dobila 1961. godine, za ulogu Saše u "Pesmi" reditelja Radoša Novakovića, nastale po istoimenom romanu Oskara Daviča. Već za nju dobila je nagradu na Filmskom festivalu u Puli, posle čega su se nizale uloge u filmovima "Medaljon sa tri srca", "Pravo stanje stvari", "Štićenik", "Kuda posle kiše", "Tri sata za ljubav", "Bog je umro uzalud"... Radila je i kao voditeljka dečijeg programa, a s velikim uspehom je nastupala u pozorištu.

 

Ipak, publici širom regiona ime Stanislave Pešić najpoznatije je zbog njene uloge u kultnoj seriji "Pozorište u kući". Glumica je bila svesna svoje popularnosti.

— Že­ne u Za­gre­bu su se obla­či­le kao ja, u Lju­blja­ni su se kao ja če­šlja­le, u Sko­plju sme­ja­le kao ja. Pu­bli­ka nas je sve pod­jed­na­ko vo­le­la: ka­mi­on­dži­je su le­pi­le mo­je sli­ke, a voj­ni­ci La­ši­ne (prim. aut. Lji­lja­ne La­šić) — prisetila se Stanislava.

 

Dobila je dvojicu sinova — s vajarom Slavoljubom Vavom Stankovićem sina Peru, a s kompozitorom Vojislavom Vokijem Kostićem Ivana. Ivan je, inače, bio u petogodišnjem braku s glumicom Vanjom Ejdus, s kojom ima ćerku.

 

Malo je poznato da je njena sestra Vesna Pešić, sociološkinja i bivša političarka, koja se jednom prilikom na Tviteru zahvalila svima koji čuvaju uspomenu na, kako je napisala, "njenu prekrasnu sestru".

 

Kako je jednom istakla, popularnost joj nije smetala jer je značila da je uspela u svom poslu.

 

 

— Kada vas ljudi znaju i prepoznaju na ulici u svakom momentu, sigurno da jeste neki deo privatnosti izgubljen. Međutim, kada se opredeljujete za ovu vrstu profesije, vi na to unapred računate. Ja bih bila jako nesrećna da nisam izgubila taj deo privatnosti jer bi to značilo da me ljudi nisu zapamtili i da nisam uspela. Kada publika nekog zavoli i prihvati, mora ga i prepoznavati. Glumci koji se žale na to da ih prepoznaje publika mislim da nisu iskreni, jer je najgore kada vas ne zapamte, ne zavole i ne znaju — rekla je u jednom intervjuu pre više decenija.

Poslednjih godina borila se s opakom bolešću, a vreme je prekraćivala pišući knjigu "Devetnaest društvenih igara". Prisećala se svog života u kome je, kako je jednom napisala, "sve pogrešno odigrala, bila neodlučna kada je trebalo da bude odlučna, uverena da je ružna onda kada je bila najlepša".

 

Veličanstvena Stanislava Pešić preminula je u 57. godini 20. novembra 1997. godine, U Beogradu.

— Na­mer­no je ga­ji­la kod se­be ne­ku vr­stu na­iv­no­sti, ko­ju sam uvek shva­tao kao či­sto­tu nje­nog po­gle­da na svet. Iz po­ro­di­ce in­te­lek­tu­a­la­ca po­ne­la je du­bo­ku po­tre­bu da i sa­ma bu­de vi­so­ko­ci­vi­li­zo­va­na i da te­ži da ži­vi u ci­vi­li­zo­va­noj sre­di­ni. U to­me, me­đu­tim, uop­šte ni­je bi­la ri­gid­na. Spa­da­la je u ra­do­sne lič­no­sti. Ta­kva je bi­la u naj­lep­šim go­di­na­ma ži­vo­ta, a ista ta­kva u go­di­na­ma pra­šta­nja od ži­vo­ta — zapisao je tada legendarni teatrolog Jovan Ćirilov.