Srbi su oduvek voleli dobro da pojedu i popiju. Ipak, da li ste se nekada pitali kako je izgledao jelovnik srednjovekovne vlastele u vreme kada gomila povrća (na čelu sa krompirom koji je u Srbiju stigao tek na pčetku XIX veka) bila nepoznata?
Na dvoru prvog srpskog cara, Dušana Nemanjića koji je državu proširio do neslućenih razmera, dobre hrane nije nedostajalo. Sa velikom teritorijom stigli su i novi začini, nove vrste mesa, do tada nepoznati recepti… Hrana je imala veliku važnost na Dušanovom dvoru, a o kvalitetu onoga što su car i njegovi najbliži jeli brinuo se jedan vredni mladić - stavilac Lazar Hrebeljanović (da, upravo onaj koji će kasnije postati najvoljeniji srpski knez koji je na Kosovu polju stao na crtu turskim osvajačima). No, vratimo se hrani!
Najomiljeniji prilog krije veliku opasnost: Evo zbog čega ne bi trebalo jesti pire krompir
Na dvoru se jelo mnogo mesa – divljač, riba, pernata živina, suvo meso i naravno, slanina! Naročito je cenjeno bilo ovnujsko meso, a sa primorja se na dvor donosila i morska riba, hobotnice, kao i usoljena ikra.
Posle Dušanovih osvajanja, Srbi su imali svoje solane u Albaniji i Grčkoj. Od ostalih začina, koristio se biber, majčina dušica, hajdučka trava, metvica, a dopremani su šafran, cimet, mirođija, karanfilić...
Med je najčešće zamenjivao šećer.
Povrće nije bilo "na ceni". Zvalo se zelje, a kada bi pominjali "ljuto zelje" mislili su na luk i rotkve. Tu i tamo, mogao je da se pojede crni i beli luk, kupus, zelena salata, rotkvice, maslačak, blitva i dosta vrsta pečuraka. Osim mesa, mleko i svi proizvodi od mleka (sir, kajmak …) su bili prave poslastice i rezervisane za posebne prilike i vlastelu. Neka "stara" srpska jela tada su bila "mlada", pa su se kako na dvoru tako i među običnim svetom, jele gibanice, proja, cicvare, popare…
Recepte potražite na sledećoj strani
