Verujem da bi na pitanje da li je perfekcionizam vrlina ili mana, većina ljudi odgovorila – vrlina, a da li je sve baš tako pozitivno vezano za ovaj pojam? Težnja za savršenstvom ili perfekcionizam zasnovan je na uverenju da kao osoba nismo dobri ako nismo savršeni i da nas drugi zbog toga neće prihvatiti. To su ljudi koji sebi, a često i drugima, postavljaju nemoguće, nedostižne ciljeve. Njihova ideja je; Moram da postanem i budem apsolutno kompetentan, uspešan, adekvatan. Ako nisam, to ne mogu da podnesem, užasno je, ne vredim kao ljudsko biće!
Već u samom objašnjenju pojma perfekcionizam uočava se apsurd: perfekcionisti teže savršenstvu, a savršenstvo ne postoji! Logički sledi zaključak da to čemu takve osobe teže nikada neće dostići, pa se postavlja pitanje možemo li onda govoriti o perfekcionizmu kao vrlini, a o perfekcionistima kao srećnim osobama?
Razlika u odnosu na druge koji žele da budu uspešni jeste njihov intenzivan strah od greške, neuspeha, negiranje realnosti i ljudske nesavršenosti.
KAKO RAZLIKOVATI PERFEKCIONISTU OD OSOBE SA ŽELJOM ZA USPEHOM
Perfekcionisti postavljaju sebi nerazumne ciljeve. Uvek su usmereni na krajnji rezultat, a ne na proces njegovog postizanja. Kao primer navešću studenta koji stalno misli o oceni koju će dobiti umesto da razmišlja kako da reši problem koji je pred njim ili poslovnog čoveka koji je usredsređen na to kako će direktori oceniti njegov rad umesto da nastoji da posao što bolje uradi. Ovakva usmerenost često dovodi do intenzivne uznemirenosti jer su takve osobe fokusirane na negativne ishode, a ne na ono što rade. Naizgled uporne i istrajne, one su podložne depresiji, socijalnoj anksioznosti, zastojima u stvaralaštvu. Za razliku od njih, osobe koje imaju zdravu želju za uspehom postavljaju sebi visoke ali realne, dostižne ciljeve, uživaju u procesu njihovog ostvarivanja. Perfekcionisti nikada nisu zadovoljni, stalno se upoređuju sa drugima, osećaju se neprihvaćeno i bezvredno ako nisu uspešni, nisu u stanju da priznaju grešku bez intenzivnog osećanja stida, u slučaju neuspeha skloni su depresiji, preterano se brane kada ih kritikuju. Osobe koje imaju zdravu želju za uspehom, prihvataju neuspeh kao opciju, sebe kao pogrešivo ljudsko biće sa svim slabostima, pozitivno reaguju na kritiku. Perfekcionisti nikada nemaju vremena za sebe, a njihova jedina potreba jeste to da sve urade savršeno, tako da u njihovom životu ima veoma malo uživanja.
Ljudima je teško da se odreknu perfekcionizma jer imaju utisak da ih motiviše, čini upornima, približava ciljevima.
KOJA JE CENA PERFEKCIONIZMA
Ukoliko posle uloženog vremena i napora nisu dovoljno savršeno uradili nešto (a nikada ništa nije savršeno) depresivni su, besni, frustrirani. Pre početka nekog posla osećaju anksioznost uzrokovanu stavom da moraju da uspeju, ne smeju da pogreše, da drugi ne smeju da ih odbace. Razmišljaju po principu sve ili ništa (događaje, iskustva, ljude vide samo kao dobre ili loše, savršene ili nesavršene, između tih krajnosti ne postoji ništa drugo). Skloni su katastrofiziranju (užasno je napraviti grešku, osramotiti se pred drugima i doživeti neuspeh). Prisutna je i nefleksibilnost mišljenja, a dominiraju apsolutistički zahtevi umesto preferencija: Moram uspeti, umesto želim. Ne smem da doživim neuspeh, umesto ne bih voleo. U ponašanju je prisutno odlaganje poslova, nezavršavanje započetog, nikada potpuno nisu ispunjeni uslovi da se nešto uradi savršeno. Tu je i izbegavanje novih aktivnosti kojima žele da se bave jer se plaše preuzimanja rizika, nemogućnost da odvoje bitno od nebitnog, gubljenje u detaljima, neekonomično trošenje energije i vremena, vraćanje nezavršenim poslovima kako bi ih još bolje odradili... Teškoće u uspostavljanju bliskih emocionalnih veza su česte. Nerealni standardi prema sebi stvaraju strah da će ih drugi odbaciti zbog nesavršenosti. Sa druge strane, nerealni zahtevi prema drugima sprečavaju ih da vide šta ti drugi ljudi žele jer im stalno nameću svoja očekivanja što stvara napetost, tenziju i kidanje odnosa. Danas se kao jedan od bitnih faktora u nastanku perfekcionizma navodi odrastanje uz previše kritične i zahtevne roditelje. Nažalost, na to se ne može uticati, ali se perfekcionistička filozofija može zameniti zdravom željom za uspehom. Na psihoterapiju će retko ko doći i reći da pati od perfekcionizma jer to i nije dijagnoza, ali on može biti i jeste u osnovi mnogih psiholoških problema (socijalne anksioznosti, depresije, besa, odlaganja, hronične brige...) Zato je prvi korak u tome da osoba shvati iracionalnost svog razmišljanja jer je mnogim perfekcionistima teško da se odreknu tih uverenja upravo zbog pogrešne predstave da ih ona motivišu, i da ne bi ništa postigli da nemaju takve ciljeve. Ako perfekcionizam posmatramo kao fobiju od neuspeha, onda je pored promene u razmišljanju važno izlaganje upravo onome čega se plaše - neuspehu, nesavršenosti!
SAVET:
Niko ne može biti savršen! Svi imamo slabosti i mane. Racionalno je postaviti sebi visoke ciljeve koji podstiču da do kraja iskoristite svoje sposobnosti, ali nerazumno je postavljati ciljeve koji će ljude slomiti!
Glumica Ema Votson nedavno je priznala da je imala veliki problem na početku karijere jer je od sebe očekivala isključivo savršene rezultate. U jednom trenutku je shvatila da više ne može da podnese pritisak roditelja, naročito zbog toga što su joj nametnuli tako stroge kriterijume.
- Moji roditelji imaju veoma strogu radnu etiku i to su preneli na mene, kao i ljubav i poštovanje prema onome što radiš. Ipak, vremenom je to počelo se više da me nervira. Čak sam počela da budem preveliki perfeksionista. Na kraju sam uspela da se otrgnem od tog osećaja i sada normlano funkcionišem i prihvatam sebe.
Piše: Ksenija Petrović, psihoterapeut
Priredila: Ksenija Konić
