Još od prvih zapitanosti oko smisla sopstvenog postojanja i adolescentnih muka u traganju za odgovorom na pitanje Ko sam ja, pa do zrelih potraga za smislom i samoostvarenjem, život pred nas postavlja niz zadataka. Neki od njih pripadaju razvojnom toku i uobičajeno se javljaju u određenim životnim etapama, neki nastaju iz odnosa sa drugim, pre svega bliskim ljudima. Nova iskustava zahtevaju nova prilagođavanja, otkrivanja sebe u potrazi za zadovoljnijim, ispunjenijim i smislenim životom ili u potrazi za suštinom svog bića. Ako je život putovanje, najuzbudljiviji trenuci jesu trenuci preispitivanja koji zapravo nastaju kao reakcija osobe na psihološku krizu, a takve situacije najčešće nastaju kada su narušeni neki od bazičnih oslonaca našeg identiteta. To se dešava usled normalnih promena do kojih dolazi usled razvoja i starenja ili kada su ugrožene neke od uloga i/ili status koji imamo u socijalnoj sredini.
OSNOVA PREISPITIVANJA JE SAMOSPOZNAJA
Ljudi, za razliku od drugih bića, imaju moćno sredstvo kojim su u stanju da oblikuju svoj doživljaj sveta koji ih okružuje. Oni ne samo da raspolažu veoma složenom funkcijom mišljenja, već su u stanju da misle o sopstvenom mišljenju. Preispitivanje sebe kao mera zdravog, uravnoteženog odnosa prema realnosti odnosi se na čovekovu samokritičnost. Ljudi su generalno u stanju da procenjuju sopstvene ideje i uverenja koja su u osnovi njihovih osećanja i ponašanja. Ovo preispitivanje omogućuje da osoba uči iz sopstvenog iskustva, da spoznaje svoje namere, želje, potrebe, da razume sebe i ono šta je pokreće. Međutim, kada ova sposobnost zataji, stiče se utisak da osoba neprestano ponavlja greške iz prošlosti, vrti se u začaranom krugu ne nalazeći rešenje ili trpi pod pritiskom emocionalne patnje. Preispitivanje životne filozofije, emocija i ponašanja osnova je preuzimanja odgovornosti za sopstvene izbore i život, a time i za preuzimanje kontrole nad onim oblastima na koje realno imamo mogućnost da utičemo.
PREISPITIVANJE U FUNKCIJI IZGRADNJE LIČNOSTI
Izgradnja predstave o sebi započinje rođenjem, a već u uzrastu od 15 meseci bebe počinju da svoju sliku u ogledalu doživljavaju kao sopstveni odraz, a ne kao nepoznatu osobu. Međutim, do uobličavanja našeg identiteta dolazi u periodu adolescencije od 12. do 18. godine, kada po Eriku Eriksonu nastaje i prva kriza identiteta. Mlada osoba ima potrebu da između mnoštva uloga koje igra za različitu publiku – roditelje, nastavnike, prijatelje - pronađe svoj pravi, autentični identitet. Preispitivanje sopstvenih potreba i pronalaženje vrednih ciljeva kojima teži tinejdžer testira eksperimentišući sa pripadnošću različitima vršnjačkim grupama i buneći se protiv autoriteta. Naći sebe, a pri tom sačuvati utešan osećaj pripadnosti porodici, ume da bude težak zadatak. Izgraditi stabilan identitet u ovom periodu života, bez obzira na društvenu grupu ili okruženje osnova je za sposobnost samostalnog donošenja odluka i činjenje pravih izbora u vezi sa svojim vezama, karijerom i životom uopšte. Nova kriza identiteta rezervisana je tek za srdovečnost kada smo suočeni sa novim preispitivanjem dotadašnjeg života i redefinisanjem sopstvenih očekivanja i životnih ciljeva. Mada su u suštini retke sredovečne osobe čija kriza ima dramatičan tok u smislu da se odlučuju na radikalne promene, istraživanja pokazuju kako je pogrešna pretpostavka posmatrati odraslu osobu kao potpuno formiranu ličnost. Odrasla osoba prolazi kroz niz transformacija. U dvadesetim godinama postajemo savesniji, u tridesetim ćemo razvijati kvalitetnije odnose sa ljudima, u četrdesetim smo spremni da više istražujemo sebe i svoje potrebe u odnosu na socijalne uloge... A sve ove transformacije rezultat su preispitivanja sopstvene životne filozofije i istorije donetih odluka.
KADA JE PREISPITIVANJE ŠTETNO?
Preispitivanje sopstvenih misli, postupaka i osećanja može imati i svoju nezdravu manifestaciju u stalnoj opterećujućoj neproduktivnoj samoanalizi. Opsesivno razmatranje nekog postupaka ili već donete odluke bez rešenja, blokira osobu da se na adekvatan način nosi sa aktuelnim životnim okolnostima. Pošto je obuzeta preispitivanjem kapacitet za rešavanje problema u sadašnjosti ograničen je, pa je osoba neodlučna i anksiozna.
KADA JE PREISPITIVANJE NEOPHODNO?
U suštini, lako je i prilično bezbedno pristati na identitet koji nam nude okolnosti u kojima živimo, naši postupci, to kako nas drugi vide, uloge koje imamo u odnosima sa drugim ljudima. Kada sebe doživljavamo kao osobu koja je, na primer, roditelj, supružnik, profesionalac... gubitak ili kriza nekog od ovih aspekata preti da uruši temelje naše ličnosti. Ako smo svoj identitet gradili oko uloge supruge, razvod će nas primorati da redefinišemo tako izgrađen identitet. Ukoliko je profesionalna uloga bila okosnica našeg identiteta, gubitak posla ili odlazak u penziju učiniće da se bar jedno izvesno vreme osećamo dezorijentisano, zbunjeno i to je trenutak kada je potrebno odgovoriti preispitivanjem svoje ličnosti. Ono se odnosi na ponovno razmatranje pitanja o tome ko smo jer poljuljani identitet i sistem uverenja na kome se zasniva naš odnos sa stvarnošću u kojoj živimo više ne funkcioniše. Preispitivanje naše životne filozofije omogućava da uskladimo naše potrebe i želje sa principom realnosti, ali i da spoznamo suštinu naše ličnosti, naš identitet.
Sanja Stanić,
psiholog
