Disleksija se često tumači kao nečija nesposobnost da dobro čita, ali u stvarnosti, to je mnogo složenija i dublja priča
U svetu gotovo svaka deseta osoba živi sa disleksijom. Uprkos tome ona i dalje ostaje jedan od najpogrešnije shvaćenih oblika neurodiverziteta. Od toga da ljudi misle da je to neka psihička bolest, do toga da zapravo uopšte nemaju predstavu šta je, ljudi pomalo zaziru od disleksije.
Zato je vreme da se razbiju mitovi, bez dramatizacije i bez ulepšavanja, kako je preneo RTÉ.
Godinama je disleksija u popularnoj kulturi predstavljana ili kao velika životna prepreka ili kao "tajna supermoć". Nijedan od ta dva pogleda ne odgovara stvarnosti.
NE PROPUSTITE
Za neke je to svakodnevni izazov u školi, za druge teškoća koja u odraslom dobu gotovo da ne pravi probleme. Suština je u tome da disleksija kod svake osobe izgleda drugačije.
Upravo zbog toga nastalo je mnogo zabluda koje utiču ne samo na decu, već i na roditelje, nastavnike i odrasle osobe.
Mit br. 1: Disleksija se odnosi samo na čitanje
Tačno je da su teškoće u čitanju jedna od glavnih karakteristika disleksije, ali svođenje svega na slova je pogrešno. Disleksija je često povezana i sa:
radnom memorijom (sposobnošću da se informacije zadrže u glavi i koriste), brzinom obrade informacija, teškoćama u praćenju uputstava u više koraka.
Na primer, rečenica: - izvadi svesku, okreni na 12. stranu i uradi treći zadatak - nekome sa disleksijom može biti mnogo teža nego što deluje. To nema veze s lenjošću ili nepažnjom, već s načinom na koji mozak obrađuje informacije.
Mit br. 2: Disleksija može da se prevaziđe
Disleksija je neurološki i često genetski uslovljena. Ako se pojavi u detinjstvu, prati osobu i u odraslom dobu.
Ono što se menja jeste okruženje. Dete je u školi stalno izloženo čitanju, pisanju i testovima, dok odrasla osoba može da izabere profesiju u kojoj će njene snage doći do izražaja, a teškoće biti ublažene ili nadomeštene.
Disleksija ne nestaje, ali njen uticaj može postati znatno manji.
Mit br. 3: Disleksija je češća kod dečaka
Disleksija se javlja gotovo podjednako kod dečaka i devojčica.
Ovaj mit potiče iz razlika u ponašanju. Dečaci češće ispoljavaju nemir, frustraciju ili probleme s disciplinom, pa brže budu primećeni. Devojčice, s druge strane, često tiho prikrivaju teškoće, trude se više, ali bivaju stalno premorene.
Zbog toga mnoge devojčice s disleksijom godinama ostaju neprepoznate.
Mit br. 4: Disleksija automatski donosi "supermoći"
Ideja da su svi ljudi s disleksijom izuzetno kreativni, talentovani ili genijalni zvuči primamljivo, ali nauka to ne potvrđuje.
Svako ima svoje snage, ali sama disleksija ih ne garantuje. Štaviše, nametanje slike o "super-disleksičarima" može biti štetno.
Deca koja se ne uklapaju u to očekivanje počinju da misle da s njima nešto nije u redu – a to lako vodi ka niskom samopouzdanju.
Mit br. 5: Disleksiju je lako prepoznati
Zapravo – nije. Svaka osoba s disleksijom ima jedinstven profil.
Česta "maska" u ranom detinjstvu jeste pamćenje tekstova. Dete pogađa reči na osnovu slika ili napamet zna knjigu, ali je zapravo ne čita. Sve izgleda u redu dok zahtevi ne postanu veći.
Zato je važno pratiti da li dete zaista razume pročitano, a ne samo ponavlja poznate rečenice.
Šta zaista pomaže?
- rano otkrivanje,
- otvoren dijalog između roditelja i nastavnika,
- individualni pristup,
- odbacivanje etiketa – i negativnih i "ulepšanih".
Disleksija nije ni presuda ni dar, to je oblik neurodiverziteta s kojim se može kvalitetno živeti kada se razume.
Najveći problem disleksije nisu slova ni čitanje, već mitovi koji sprečavaju ljude da sebe vide dalje od dijagnoze. Kada prestanemo da očekujemo "savršenu normalnost" ili čudesne sposobnosti i počnemo da uvažavamo individualnost, otvara se prostor za razvoj, podršku i istinsko samopouzdanje. Jer znanje je uvek prvi korak ka prihvatanju.
