Da li se rado sećate prošlih vremena? Uživate li u trenucima u kojima sa bliskim ljudima delite zajednička sećanja ili vam neke uspomene izazivaju patnju i bol? Bojite li se susreta s njima? Da li je vaša prošlost vaše pribežište? Žalite li što niste više i bolje zapamtili ili biste voleli da sve zaboravite? Ovo su samo neka od pitanja koja većina nas često sebi postavlja.
Na čemu je, zapravo, zasnovana naša prošlost?
Suštinski, prošlost je u našim sećanjima. Priča našeg života su zapamćene epizode, događaji pohranjeni u autobiografsko pamćenje koje je često organizovano u terminima životnih perioda. Epizodičko ili autobiografsko pamćenje objedinjuje naša lična iskustva, događaje, na određenom mestu i u određenom vremenu. U našim sećanjima trajno ostaju samo oni koji su nam važni i snažno emocionalno obojeni, a čije se posledice procenjuju kao značajne. Ispričana sećanja su značajna zato što izražavaju lično značenje, ona su temelj identiteta i samosvesti. Uspomene povezuju našu stvarnost sa prošlim doživljajima i u promenama koje su neminovni deo života, stvaraju lični doživljaj integriteta i jedinstvenosti. Generalno, ljudi beleže dve vrste iskustava: doslovna - odnose se na objektivne činjenice i ono što se zaista dogodilo i suštinska - na poimanje onoga što se dogodilo ili o onome što je taj događaj za osobu predstavljao. Suštinska sećanja, kao takva, otkrivaju samu suštinu ličnosti.
Kako nastaju uspomene?
Autobiografska memorija formira se oko četvrte godine života. Tom činjenicom jednim delom objašnjava se nedostupnost sećanja na ranom uzrastu. Mozak objedinjuje pojmove i iskustva vezana za događaje tako što funkcionalno ujedinjuje različite regione mozga. Svaki događaj iz našeg života prvo je pokrenuo naša čula. Veza između čulnih senzacija i sećanja, iako je očigledna, često je iznenađujuća i misteriozna. Popularna pesma iz vremena kada smo bili tinejdžer može da pokrene niz sećanja u vezi sa događajima iz tog perioda našeg života. Mirisi detinjstva, asocirani sa bliskim osobama i prijatnim događajima, vraćaju nam prošlost kao dragoceni trenutak koga nismo ni znali da posedujemo u sećanju. Kada autobiografska informacija uđe u dugotrajnu memoriju, prvo je određena vremenom i kontekstom u kom se odigrala, a ono što joj daje ličnu, iskustvenu dimenziju jeste osećanje koje je prati. Ljudsko iskustvo govori da često pamtimo ono što želimo da zaboravimo, a zaboravljamo ono što želimo da zapamtimo. Univerzalna je tendencija da prilikom prisećanja na događaje u kojima smo učestvovali, neminovno nailazimo na praznine i nejasnoće koje automatski i nesvesno popunjavamo izmišljenim i izmenjenim informacijama kako bismo sećanjima dali smisao. Takođe, prilagođavamo nova iskustva već postojećim znanjima, stavovima i predrasudama.
Srećom - mi zaboravljamo!
Suočavanje sa neprijatnim i bolnim sećanjima zahteva od nas puno hrabrosti. Traume se dugo pamte, čak i kada celim svojim bićem želimo da zaboravimo, bolna sećanja vraćaju se još snažnija i jača. Ljudska bića imaju na raspolaganju niz mehanizama kojima izlaze na kraj sa takvim sećanjima. Osnovni je potiskivanje, motivisano zaboravljanje koje nesvesno funkcioniše. Potisnuta sećanja nastavljaju da utiču na naše misli, osećanja i akcije. Poznata je mogućnost i svesnog potiskivanja neprijatnih iskustava, a sećanje na njih može da se vrati i nakon mnogo godina. Intuitivno, sposobnost da blokiramo traume, često je ključna strategija za preživljavanje. Integracija traumatičnog životnog događaja predstavlja težak put, a nagrada je oslobađanje od patnje.
Kada naša prošlost radi za nas?
Autobiografska sećanja nisu potpuno objektivne činjenice o nečijem životu. Često je reč o ličnim tumačenjima koja su sačuvana, a kasnije i izvučena iz memorije na način da služe ciljevima te osobe. Naša sećanja su uvek rekonstrukcija prošlosti koja, s jedne strane, može da nas blokira, ali i pomogne da usmerimo budućnost u željenom pravcu.
Sanja Stanić, psiholog
