Dragan Vujić Vujke u emisiji Iskreno sa Aleksandrom Simić

Za koje blagodeti života je zahvalan svojim roditeljima , kako je skupio snagu i odigrao premijeru predstave Cigani lete u nebo u danu kada mu je otac napustio ovaj svet, može li da oprosti prijateljima koji su ga povredili, da li jedna strana uvek voli, a druga dopušta da bude voljena i koje snove danas sanja u emisiji Iskreno sa Aleksandrom Simić odgovara glumac, prvak pozorišta na Terazijama, Dragan Vujić Vujke.

Vujke

Radeta Markovića

Toga jutra, oko 7 sati zazvonio je telefon. Znao sam šta ću čuti. Moj otac je preminuo. Bio je 17 decembar 1988. godine. U tom trenutku dva su pitanja u glavi. Kako saopštiti majci i kako odigrati premijeru mjuzikla "Cigani lete u nebo". Zbog njegove i majčine žrtve za mene, zbog posla do koga sam jako teško došao odlučio sam da igram premijeru. Za njega, za mog Ivana. Peti red, parter desno, prvo sedište bilo je te večeri prazno. To sam jedino tražio, a sav svoj bes i nepravdu koju sam osećao pretočio sam u udarce bičem koji je bio deo moje uloge. Taj trenutak pamtim kao saznanje da moram da sazrim i da je odgovornost života na meni“, iskreno govori Vujke.