U ime kuće, dobrodošlicu uglednom gostu poželeo je upravnik Narodnog pozorišta Božidar Đurović koji je na cceni Raša Plaović pre 13 godina postavio njegove Zagonetne varijacije koje su i dalje na repertoaru. Podsetivši da je Šmit drugog maja 1998. godine prisustvovao premijeri Zagonetnih varijacija, koje su, u međuvremenu, izvedene više od 250 puta, Đurović je ukazao da je to bilo vreme kada Beograd i Srbija nisu bila omiljena destinacija u kulturnoj mreži evropskih pisaca.
On je istakao da je Šmit tada bio nepoznat pisac u Srbiji, ali poznat u svetu i dodao da je danas situacija potpuno drugačija, jer je, uz Ronalda Harvuda, jedan od najgledanijih inostranih dramskih pisaca u Srbiji.
Đurović je u znak, kako je rekao, zahvalnosti i odanosti, uručio Šmitu Pečat Narodnog pozorišta koji se dodeljuje povodom posebnog doprinosa životu i radu Nacionalnog teatra u Beogradu, a na kojem piše: Ovo pozorište je vaš dom.
Zahvaljujući na ukazanom poštovanju, Šmit je rekao da mu je veoma drago kad primi neko teatarsko priznanje zato što je pozorište moja kičma.
- Pozorište za mene predstavlja mesto ponovnog življenja. Svaki put kad uđem u njega, imam utisak da sam oslobođen kilograma briga i odjednom... Sve je moguće – rekao je slavni pisac koji je potom brojnim novinarima, glumcima i rediteljima ispričao detalje kada je kao desetogodišnjak prvi put otišao u pozorište.
- Gledao sam Sirana de Beržeraka Edmonda Rostana, a naslovnu ulogu igrao je Žan Mare, veliki francuski glumac. Bio je to prvi put da sam se zainteresovao za nekog drugog, a ne za sebe. Na sceni sam gledao čoveka, Sirana, koji je mislio da ne može da bude bolje. Ja sam bio dečak koga su svi mnogo voleli i zbog toga sam bio sav uzbuđen sudbinom čoveka koji je mislio da nije voljen – prisetio se Šmit koji je kazao da je, tokom predstave, sve vreme plakao.
- Bilo me je sramota, jer sam bio jedini koji je plakao. Ali, to su bile dobre suze. One su bile filantropske. Pre toga, moje suze su bile sebične, a ove su bile altruističke suze, suze sažaljenja. I to je za mene pozorište, mesto gde čovek može da oseti da postoje neki drugi ljudi koji su različiti od vas, a prema kojima, uprkos tome, osećate neku bliskost. Za mene je pozorište i mesto bratstva humanizma. Kada smo izašli napolje, rekao sam majci: Hoću time da se bavim. Ona me je upitala: Želiš da budeš glumac kao Žan Mare? Odgovorio sam: Ne, ne, ne! Pogledao sam prema plakatu i rekao da želim da budem Edmond Rostan. Kazao sam: Hoću da budem onaj čika koji je učinio da svi plaču – ispričao je Šmit koji je dodao da ne zna da li je u svojim delima učinio da ljudi plaču, ali i naglasio da, ako je negde uradio, onda je to svakako bilo u komadu Oskar i mama Roz.
- Baviti se pozorištem, znači strastveno voleti i život i druge. Želeo bih ponovo da se zahvalim režiserima koji su se uhvatili u koštac sa mojim komadima, ali i glumcima, jer kad pišem, ja permanentno mislim na njih. Pišem kao kompozitor koji, dok priprema koncert za violinu i orkestar, sve vreme misli na izvođača – otkrio je Šmit.
On je dodao da se i danas veoma rado seća premijernog izvođenja Zagonetnih varijacija na sceni Raša Plaović.
- Imam jako lepu uspomenu na tu predstavu. U međuvremenu, sve vreme sam dobijao vesti o njoj, preko interneta. To su sve dobre vesti. Znam mnogo toga o vama. Hvala vam za tu predstavu što je još uvek na repertoaru – istakao je Šmit.
On će večeras, na istoj sceni, pogledati predstavu Mali bračni zločini koja je, po njegovom tesktu, premijerno izvedena 16. aprila.
