Na Svečanom zatvaranju 48. BEMUS-a u organizaciji Centra beogradskih festivala - CEBEF-a, u Kolarčevoj zadužbini u utorak 1.11. u 20.00, nastupiće umetnički vođa i solista Roman Simović - violina, uz solistu Milenu Simović - viola, sa Orkestrom Škole za muzičke talente iz Ćuprije.
Pored uloge koncertmajstora čuvenog Londonskog simfonijskog orchestra, Roman Simović često nastupa kao kamerni muzičar i solista sa najvećim svetskim orkestrima i dirigentima, među kojima su Valerij Gergijev, Antonio Papano, Danijel Harding, Kristijan Jarvi, Jirži Belohlavek i drugi.
Ostvario je gostovanja je na vodećim svetskim scenama kao što su Boljšoj teatar i Konzervatorijum Čajkovski u Moskvi, Marijinski teatar u Sankt Peterburgu, Velika operska kuća u Tel-Avivu, dvorane Viktorija u Ženevi, Rudolfinum u Pragu, Barbikan u Londonu, Centar umetnosti u Seulu, a redovno nastupa i na naujglednijim festivalima klasične muzike.
Roman Simović će posle 11 godina ponovo svirati na BEMUS-u, i predstaviće se beogradskoj publici na svečanom zatvaranju festivala, 1. novembra na Kolarcu, kao solista i umetnički vođa Orkestra Škole za muzičke talente iz Ćuprije, jedinstvene obrazovne institucije takve vrste u našoj zemlji, koja postoji preko 40 godina. Na programu su kompozicije Bartoka, Betovena, i jedno od najpoznatijih Mocartovih dela, Koncertantna simfonijaza violinu, violu i orkestar KV 364, gde će, kao solistkinja na violi nastupiti Milena Simović.
Koncertantna simfonija je nastala 1779. godine, kao rezultat poigravanja Volfganga Amadeusa Mocarta sa, kako i sam naziv sugeriše, žanrovima simfonije i solističkog koncerta, koji se i prožimaju u ovoj kompoziciji.
Solističke deonice slobodno razmenjuju muzički materijal, i uglavnom vode dijalog, svirajući naizmenično, sastajući se tek na krajevima odseka. Poznato je da je viola bila Mocartov omiljeni instrument te se nagađa da je njenu deonicu pisao za sebe.
Prvi stav napisan je klasičnom sonatnom obliku, sa prisutnim dramsko-lirskim sukobom. Drugi, lagani stav u c-molu je u elegičnom tonu sa neočekivanim melodijskim obrtima, a Rondo finale u presto tempu pokazuje Mocartovu sposobnost da muzikom iskaže životnu radost.
