Posle višegodišnjih stidljivih kontakata s obe strane - i lokalnih promotera i Wovenhand menadžmenta - Beograd će najzad imati priliku da ugosti jednu od najzanimljivih ličnosti američke alternativne muzičke scene u poslednje dve decenije. Dejvid Judžin Edvards skoro deceniju bio je poznat kao frontmen legendarnih 16 Horsepower, a od 2001. godine do danas svoju misiju nastavlja sa grupom Wovenhand.
Iako je ovaj sastav nastao više kao off projekat u vreme najveće slave 16HP, zahvaljujući Edvardsovoj harizmi i vanserijskom vokalu vrlo brzo stekao je kultno sledbeništvo i potpuno bacio u senku njegov matični bend. Mračna atmosfera obojena mističnom lepotom ispunjava muziku Wovehanda, a iznad svega je autentičan, dramatičan i jedinstven glas koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Tokom desetak godina svoje diskografske i koncertne aktivnosti 16 Horsepower su neobično kombinujući elemente Amerikane, kantrija, folka i gospela objavili četiri studijske ploče, par albuma uživo, kao i kompilacija retkih snimaka... U srcu svega bio je Edvardsov pesnički talenat i njegov glas. Možda bi najlakše muziku 16HP bilo opisati spiskom autora koje su tokom godina obrađivali: Džon Fogerti i njegovi Creedence Clearwater Revival, Gun Club, Joy Division, Henk Vilijams, Bob Dilan, Nina Simon, The Carter Family.
Iako sve ploče 16HP zaslužuju veliku pažnju možda pre svih treba izdvojiti prvi dugosvirajući studijski album Sackcloth 'n' Ashes (1996) koji karakterišu sulude kantri-violine, bizarni humor i pank energija.
Ako je 16 HP svoj zvuk uglavnom bazirao na kantri-rok varijacijama, Wovenhand zalazi dublje u eterične, atmosferične i nežnije teritorije. Edvardsovi stihovi su u velikoj meri inspirisani Biblijom i činjenicom da je odrastao u južnjačkom crkvenom okruženju. Od 2001. godine do danas Wovenhand su prevalili veliki put - od solo projekta Dejvida Judžina Edvardsa (debitantskog albuma WH-a iz 2002.godine) do albuma Ten Stones iz 2008. godine koji je prvi nastao kao rezultat rada kompletnog benda. Što se samog Edvardsa tiče, on je svoju umetnost doveo do savršenstva, tako blisku slavnim prethodnicima kao što su Dejvid Bouvi, Skot Voker i Nik Kejv.
Uživo Wovenhand su značajno drugačiji nego na albumima. Inače mirna i tiša muzika, uživo zvuči mnogo žešće i glasnije. Uz ritam sekciju koja tokom koncerta izgleda kao da je u transu, dominira naravno Dejvid koji kao da preživljava svaki takt, svaki akord i stih tu pred nama, dok gestikulacijom ruku opisuje i oživljava tekstove. Spektar zvukova koje izvlače iz svojih instrumenata je apsolutno neverovatan...
Samo tokom prve polovine 2009. godine Wovenhand su već odsvirali više od 60 koncerata, a do kraja godine planirali su da ih ukupno bude oko stotinu. Usput su bili hedlajneri na festivalima u Mađarskoj, Holandiji, Italiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji a svuda gde su nastupali bili su zvezde večeri i festivala.
U Panteonu alternativne gitarske muzike Dejvid Judžin Edvards stoji uz bok Marku Laneganu na šanku gde se skupljaju najveći živi pevači onoga što se nekada zvalo Novi američki rok. U poslednjih sedam-osam godina Wovenhand su još više radikalizovali svoje shvatanje sveta i muzike prethodnog Edvardsovog benda 16 Horsepower, mada su osnovni idiomi ostali isti - i dalje je to bluz, kantri, gospel i folk, uz bendžo, gitare, harmoniku i razne čudne instrumente, koji divlje izbijaju iznad moćne ritam sekcije. Mračnije od Nika Kejva, divlje kao The Gun Club, a opet potpuno drugačije od aktuelne muzičke produkcije.
