"Digao mi se”, gađa in medias res Vedrana Rudan u prvoj rečenici njenog najnovijeg romana „Muškarac u grlu”. Na nedavnoj promociji u beogradskom SKC-u, ispred male bine pakleni skup uglavnom žena uzrasta od zrelosti pa naviše. Napetih osmeha iščekuju da vide dokle su u biti stigli ti odnosi između polova danas, da li se uopšte nešto promenilo od vremena kad su i oni bili tinejdžeri? Okasneli sedaju na pod, a među njima mnogi baš vremešni. Demonstrativno odbijaju ponuđenu stolicu, došli su ne samo da čuju specifični, jetki humor u koktelu od seksa i suza crvenokose književnice već i da aktivno izraze podršku specifičnom i očekivanom vokabularu, za koji bi neki rekli da je i rečnik ulice, a drugi, da je to u ovo, i ne samo u ovo doba, upravo ono što živimo, govorimo i mislimo.
Svakim trenom atmosfera se sve više usijava, što bi Džoni Štulić vanvremenski rekao „znoj mi curkom nagriza vrat”. A onda, salve horskog smeha i odobravanja, kao da se sve odigrava u antičkom teatru, prate Vedranine komentare, često ogoljene do animalne srži, a opet nekako fine poput kakve frojdovske psihoanalitičke paučine. Baš onakve kakvom ona plete likove iz kojih izrasta njena specifična poetika.
Od prvog romana „Uho, grlo, nož” kojim je početkom trećeg milenijuma bivša učiteljica, turistički vodič, sladoledžija, novinar i urednica novina te prodavac nekretnina očarala buntovnike bez geografskih i generacijskih granica, Vedrana ne prestaje da privlači pažnju. Kolumnistkinja i sve žešća blogerka u poslednje vreme aktivirala je pravi vatromet političkih izjava koje u najmanju ruku izazivaju neprijatnost garnitura na vlasti, a pogotovo one u Hrvatskoj. I zato, roman „Muškarac u grlu” i pored pomalo gorkih ukusa koji ostavlja nakon čitanja, ipak u ova vremena dođe kao nekakva tiha humanistička zavetrina, povratak čoveku i njegovim osnovnim potrebama, da ljubi, obljubljuje i gubi. A nakon eksplicitnog početka, iz gole fizičke radnje, raskriliće se nekoliko životnih priča iz svih uglova, dok će slojevi poput Antarktika početi da se tope i šire u svim pravcima.
Videćete, čak i u nekim koji i vama samima deluju prepoznatljivo.
Psihologija ljubavi i mržnje armirana sočnom psovkom prosto me je naterala da Vedrani postavim par nesuvislih pitanja. Nažalost, red onih koji bi da dobiju autogram i razmene par reči sa gospođom Rudan posle promocije bio je toliko dug da smo ovaj intervju morali da obavimo onako kako današnjica omogućuje i zahteva – mejlom.
StoryCafe: Ne znam ko je bio kum, ali vam je sudbinu očito zadužio imenom. Vedrana danas vedri, ali i oblači. Koga vedrite, koga oblačite i zbog čega nekima oblaci izazivaju to što izazivaju, dok se kod drugih rađa neobuzdani smeh?
- Ja sam sve samo ne vedra osoba. Oni koji vide tamni oblak dok me čitaju znaju s kim imaju posla. Moji tekstovi zabavljaju samo perverznjake. I ja sam među njima. Ništa me toliko ne usrećuje koliko pisanje pretužnih priča.
StoryCafe: Brisanje ustaljenih granica. Na prvu loptu vaš književni jezik jedan je od poganijih u istoriji literature, pa ipak kao da nimalo ne izaziva nelagodu kod publike. U čemu je tajna?
- Kako ste postavili pitanje, ispada da baš sve znate o „istoriji književnosti” a niste nikad čuli za Vuka S. Karadžića. Raspitajte se malo okolo. Mnogi su za njega čuli. Reći će vam kako je on pisao. On i ja imamo zajedničku tajnu: Piši kao što govoriš.
StoryCafe: Čitajući vaš blog, knjige, slušajući vas kad kažete da niste Hrvatica pomislim, pa niste baš ni Opatica, budući da ste rođeni u Opatiji? Šta bi neko, osim onoga što zaključi iz vaših knjiga i javnih nastupa, trebalo da uzme u obzir kako bi imao kompletniju sliku o vama kao osobi?
- Nikad mi nije padalo na pamet da okolo objašnjavam moju „kompletnu sliku kao osobe”. O toj „kompletnoj slici” ni ja ništa ne znam. Dan je dugačak, godina još duža, živim gotovo sedam decenija, u meni ima bar milion „kompletnih slika”.
StoryCafe: Da li vam ponekad smeta poređenje sa Bukovskim?
- Bukovski je jedan od najvećih svetskih pisaca. Ako me iko poredi s njim, mogu biti samo počašćena. Pitam se šta bi na to rekao Bukovski da se digne iz groba. Verovatno bi se od očaja posthumno naroljao onako kako se opijao prethumno.
StoryCafe: „Muškarac u grlu” nastavlja tematiku za koju su ljudi imali par desetina hiljada godina da je reše, ali očito nije bila zanimljiva dovoljno. Naravno, mislim na muško-ženske odnose, ne na seks. Ko pobeđuje u taj-brejku muške zadrtosti (čitaj: spore osećajnosti) i ženske „računske mašine u glavi”? Ili sam ja to nešto pobrkao?
- Ne znam šta je taj-brejk jer me rukomet nikad nije zanimao. Pretpostavljam da vaše pitanje glasi, ko pobeđuje u muško-ženskim odnosima kad je o ljubavi reč. Uvek onaj koji manje voli. Viktor Igo odavno je rekao da u ljubavi jedno ljubi a drugo pruža obraz.
StoryCafe: Kada su žene najgore, u pubertetu, trudnoći, PMS-u, menopauzi? A kad su muškarci najbolji?
- Bože, kako je težak život ljudi koji moraju da daju intervjue.
StoryCafe: Da li je seks precenjen i, u kaleidoskopu svega što nam se dešava i što nas okružuje, da li je danas dostupan samo najbogatijima i najsiromašnijima, dok ostale već unapred i stalno boli glava?
- To što vas stalno boli glava o svetu baš ništa ne govori. Seks nije ni precenjen ni potcenjen kao što to nije voda. Čovek ne može bez vode, čovek ne može bez seksa. Ogromna većina koju ne boli glava uvek će se između seksa i vode odlučiti za seks pa se napiti kasnije. Popijte nešto protiv glavobolje.
StoryCafe: Imate li stav prema LGBT populaciji ili preciznije: kada ćete roman posvetiti trendu, tj. gej-lezbejskoj ljubavi (sa sve opisima kakvim počinje najnovija knjiga)?
- Kad vi počnete da postavljate normalna pitanja, što znači nikad. Doduše, možda ste vi duhoviti, a ja to ne primećujem. Ako je tako, oprostite.
StoryCafe: Pitam se koju muziku slušate? To pitam jer vaše knjige na pojavnom nivou donekle vidim kao heavy metal, nabijene energijom, sa vatrometom na kraju, naizgled zastrašujuće ali koje savršeno uveseljavaju one koji ih osećaju. Šta danas slušate uz svoju poetiku?
- Dok vama pišem odgovore, slušam Kinga „Sympathy for the Devil”.
StoryCafe: Šta pijete u postupku stvaranja (dok pišete i smišljate). Vino ili nešto drugo?
- Lekove s vodom.
StoryCafe: Imate li omiljeno vino i koje?
- Ne mislim o vinima.
StoryCafe: Kuvate li ili je suprug taj koji nosi pregaču?
- Uglavnom jedemo izvan kuće. Kod kuće kuva suprug, ali ne nosi pregaču.
StoryCafe: Kažu da je za brak bitno slaganje oko stola i kreveta. Između onoga što jedemo i jebemo razlika je u jednom slovu. Postoji li seksualna gastronomija, tj. znate li za neki afrodizijak koji radi (osim gašenja vesti na TV-u)?
- Između onoga što jedemo i jebemo nikad nije bila i neće biti samo razlika u jednom slovu. Ne razumem vas, nije mi jasno. Da li premalo jedete ili premalo jebete? Ili ste na dijeti pa niti jedete niti jebete? U takvom stanju ne bi trebalo da pišete za novine.
StoryCafe: Šta volite da jedete, gde volite da jedete, kad volite da jedete, a šta da spremite kad želite da ostavite utisak.
- Volim čokoladu, a na ljude ne ostavljam utisak kuvanjem. Da sam poznata samo kao dobra kuvarica špageta, sigurno ne bih imala tu čast da „razgovaram” s vama.
StoryCafe: Imate li seksografsku viziju regiona, kakvi su muškarci bivših jugoslovenskih republika u tom smislu?
- Raspitajte se okolo. Sigurno negde čuči kurva u penziji, ona na tu temu zna više od mene. Možete da porazgovarate i s nekim muškarcem. Neka čovek ekskluzivno za vaš list izjavi koji su ga muškarci iz regiona najžešće usrećili.
StoryCafe: Kaže se da kućom gospodari onaj ko nosi jaja. Da li bi žene i konačno ovladale svetom da su kokoške?
- Pitanje mi nije baš najjasnije. Vi, navodno, nosite jaja a takvo pitanje ne bi postavila ni kokoška. Da li biste bez jaja bili manje kokoška?
