Zahvaljujući jednoj šarmantnoj i prodornoj dami koja je iz Moskve u Beograd, zajedno sa suprugom stigla 2009. godine, iz štampe je upravo izašla knjiga fotografija Skrivena lepota. Dama se zove Dina Johnsen, a monografiju Narodnog pozorišta potpisuje kao autor, producent, ali pre svega – fotograf.
Pre nego što ste počeli da se bavite fotografijom, deceniju i po ste radili u izdavaštvu. Razlog da napustite posao u Moskvi i preselite se u Beograd krije se u ljubavi?
- Sve te godine radila sam kao luda i nisam se baš snalazila emotivno. Moskovski muškarci su prilično komplikovani, zahtevni i razmaženi, i nikako nismo nalazili put, ni ja do njih, a ni oni do mene. Živela sam kao singl devojka punih osam godina. Spletom neobičnih okolnosti, jedan Norvežanin osvojio je moje srce i danas je on moj muž i otac naše trogodišnje ćerkice.
Beograd vas je inspirisao da zaronite u sebe i pronađete ono što vas zaista ispunjava – bavljenje fotografijom?
- Moj život u Beogradu postao je uravnotežen i konačno sam uspela da se odmorim. A onda sam se zapitala: Zašto sam ovde i koja je moja misija? Znala sam da se neću baviti istim poslom, tako da sam morala ponovo da se pronađem i radim nešto u čemu ću zaista uživati. Nisam sebe videla kao domaćicu koja sedi kod kuće i štrika... U novom gradu i ja sam bila nova. Bila su mi potrebna nova iskustva, sve više mi se nametala potreba da ponovo otkrijem sebe. Shvatila sam da u ovoj fazi života želim da radim s ljudima. Fasciniraju me njihove priče koje se daju čitati iz crta njihovih lica, iz dobro fotografisanih portreta, objektivom uhvaćenih savršenih momenata iz njihovih života. Odlučila sam da se bavim fotografijom, što se, kao dodatni bonus, potpuno uklopilo u moju potragu za sopstvenom kreativnošću. S druge strane, fotografija je bila deo moje svakodnevice, deo mog profesionalnog života više od 15 godina. Preko prijatelja, septembra 2010. upoznala sam Milana Radovanovića, profesora na Akademiji umetnosti u Beogradu. Zajedno smo sproveli nekoliko foto-projekata. Ali, želela sam da napravim nešto još značajnije i došla na ideju da uradim monografiju Narodnog pozorišta u Beogradu.
Zašto baš Narodno pozorište, zašto glumci, baletani, operski pevači?
- Pomenula sam već da me zanimaju ljudi, njihovi karakteri, da volim da radim s njima. A kad je već tako, želela sam da radim s najboljim materijalom, sa istinskim zvezdama. S druge strane, u većini zemalja, velike kulturne institucije od nacionalnog značaja mnogo su vidljivije. Ali ne i u Srbiji. Narodno pozorište je ustanova koja zaslužuje da bude otkrivena, kao i svi koji daju doprinos njegovom stvaralaštvu. Smatrala sam da je fotografija najbolji način da to uradim, jer jedna govori više od hiljadu reči. Znajući koliko je teško kulturnim institucijama da opstanu u ovoj zemlji, namera mi je bila da pokrenem projekat koji će ujediniti ljude poput mene, voljne i željne da podrže kulturu i talente koji joj daju život. U aprilu 2011. imali smo prvi sastanak sa Božidarom Đurovićem, upravnikom Narodnog pozorišta. Ponudili smo monografiju kao poklon nacionalnom teatru. Koncept je predstavljen početkom juna, a već krajem meseca, 25. juna, ugovor je potpisan. Iako smo svi radili besplatno, štampanje ovakve knjige košta. Projekat je ostvaren zahvaljujući posvećenosti Telenor fondacije, koja ga je podržala od samog početka.
