Hitna pomoć je savremeni istorijski film ili, kako to reditelj Goran Radovanović kaže, savremena istorijska bajka! Inspiraciju za ovaj film reditelj je pronašao u životu i u ličnom iskustvu. Međutim, to je bio samo inicijalni dah, sve ostalo je fantazmagorija kolektivno nesvesnog...
- Scenario je napisan šest meseci pred snimanje filma. I od tada se sve dešavalo neobično brzo, gotovo kao na filmu: scenario je pobedio na Međunarodnom konkursu za razvoj projekata u Solunu, zatim na konkursu Ministarstva kulture Srbije. I u snimanje smo ušli neobično brzo, ali promišljeno. Ovaj film su radili najbolji i najiskusniji umetnici Srbije, kao što su direktor fotografije Radoslav Vladić, scenograf Vladislav Lašić, montažer Andrija Zafranović... ljudi koji su osvajali kanske i berlinske nagrade i nominacije za Oskara! I uz sve to, nešto što u proizvodnji filma ima neprocenjiv značaj, reč je o mojim dugogodišnjim prijateljima - ovako reditelj i scenarista filma, Goran Radovanović opisuje početak snimanja filma Hitna pomoć i dodaje da je za ovaj film karakterističan je i dug i izuzetno tehnološki složen proces postprodukcije-
- Reč je o prvom srpskom filmu koji kombinuje klasični i digitalni format. Cela postprodukcija se odvijala u Atini i Berlinu – kaže on.
- Scenario filma Hitna pomoć je iskrena potreba da se napravi zapis o opet jednom teskobnom i tužnom periodu Srbije. Zapravo o ljudima u Srbiji - kaže glavna glumica filma Vesna Trivalić.
- Znam da je i kao sin i kao otac, Goran Radovanovic želeo da ovim filmom ostavi trag o nemoći koja nas je zadesila, o tome kako ni prijateljima ni neprijateljima nije dobro. O tome kako smo neke važne stvari u životu zaboravili, a neke su nas drugi naterali da zaboravimo. Nije osuđivao i vređao nikoga. Rediteljski postupak koji je izabrao, a to je ravnopravno upleteni dokumentarni i igrani materijal, ima cilj da snažnije zagrebe naše duše i pamet - dodaje Vesna Trivalić.
I kasting se odvijao kao u transu ali se neobično dugo otegao jer film ima pet ravnopravnih, glavnih uloga, plus dva dečaka koji su imali ozbiljne glumačke zadatke kao i dosta epizodnih uloga. Trebalo je sve to nekako ukomponovati i prilagoditi nosećim ulogama.
- U snimanje smo krenuli krajem jeseni 2007. da bi napravili zimsku pauzu i ponovo krenuli sa snimanjem početkom leta 2008. godine jer je tako bilo predviđeno scenarijem: priča se odvijala i zimi i leti – objašnjava Radovanović.
Pored Vesne Trivalić, glavne uloge u filmu tumače Nataša Ninković, Nenad Jezdić, Tanasije Uzunović i Sonja Kolačarić. Pored ovih dobro poznatih glumaca pojavljuju se i mlade nade, Vuk Markićević i Marko Pavlović koji su maestralno odigrali svoje uloge. Osim uloge doktorke Vere koja je namenski napisana za Vesnu Trivalić koju reditelj smatra najboljom savremenom srpskom glumicom, ostale uloge nisu pisane namenski.
- Sama konstrukcija priče diktirala je novi raspored glumačkih snaga, odnosno, pokušaj da se vrlo poznatim ali neistrošenim glumcima dodeli nov i za njih do tada neistražen glumački prostor. Na primer, Nenad Jezdić je dobio neograničen dramski prostor. Od mlade Sonje Kolačarić tražila se duhovna zrelost i čistota emocije. Od Tanasija Uzunovića tražila se dijaboličnost suicidnog karaktera, od Nataše Ninković struktura karaktera šizofreno bolesne sujete... I naravno ovo je i prva glavna uloga Vesne Trivalić u srpskom filmu i njen prvi u potpunosti čist dramski sadržaj - kaže reditelj filma.
O saradnji sa Goranom Radovanovićem jedna od naših najboljih glumica, Vesna Trivalić kaže sledeće:
- Davne, mislim 1986., kao student druge godine FDU, snimila sam film Oktoberfest, u režiji Dragana Kresoje, a po scenariju Gorana Radovanovića. Sećam se da je reditelj želeo da me pre početka snimanja upozna sa scenaristom. Krenuli smo zajedno na sastanak sa Goranom. Vozili smo se kolima dugo i stigli - do parkinga zgrade u kojoj sam živela. Goran je stanovao u kulici do moje i bio komšija moje najbolje drugarice Julijane, kod koje sam provela pola detinjstva i mladosti i godinama smo ga viđale na hodnicima, vazda sa nekim knjigama i ogromnim fasciklama. Ispostavilo se da su nam i očevi nekada radili zajedno i tako je počelo komšijsko i prijateljstvo po filmu. Dobro i dugo se poznajemo, tako da je snimanje proteklo bez mnogo reči i sa puno razumevanja.
On se sa ogromnim entuzijazmom i isto tolikom mukom, dugi niz godina bavi dokumentarnim filmom. Priznat je i nagrađivan autor na mnogim međunarodnim festivalima, a to se kod nas ne zna i ne poštuje – kaže Vesna.
Uloga Vere koja je dodeljena Vesni Trivalić odudara od uloga u kojima smo navikli da je gledamo. Ona o tome kaže:
- Uloga Vere je bila naporna za moj glumački i karakterni sklop. Teško mi je bilo da igram minimalnim sredstvima. Nekako je moje iskustvo na filmu vezano za uloge koje se u par scena predstave, zapetljaju i raspetljaju. Ovom ulogom trebalo je da prikažem sve one tihe, skromne i vredne ljude, koji se nisu snašli u ovim turbulentnim vremenima, ali nisu i neće izgubiti veru u sve ono zbog čega se zovemo - ljudi. Neka drugi sude.
Sticajem porodičnih okolnosti Vesna Trivalić već četiri godine ne živi u Srbiji.
- Volim moj novi život. Moj porodični život. A mojih kolega najviše se zaželim, upravo kad igram sa njima. Kada ih gledam. Uspomene sa snimanja filma Hitna pomoć zauvek će ostati ovakve: gospodin Mile Stanković - božanstven glumac, predivan čovek, koji je pričao kao da je živeo u svim vekovima. Tužna sam što nije više sa nama. Hrabro odigrana uloga gospodina Tanasija Uzunovića; Rada Đuričin, veliko iskustvo i isto tolika dečija radost kojom nas je obasipala; dečaci Vuk i Marko - dirljivo autentični u filmu, nikada neću umeti tako da igram; Jelena Stupljanin – sveža, a tačna; Snežana Nikšić – tajanstvena; Sonja Kolačarić - spoj snage i svedenosti; Nenad Jezdić - brižan glumački tornado, a Nataša Ninković - svejedno je gde gledate kada igrate scenu sa njom. Ona je uvek i svuda, oko vas. I Goran Radovanović - toplinom, strpljenjem, poštovanjem i razumevanjem bio je uz mene i kada sam umela i nisam umela da odigram scenu - tako Vesna Trivalić opisuje pojedinačno ekipu filma s kojom je sarađivala na snimanju Hitne pomoći.
Iako ovaj film nije rađen kao eksportni proizvod jer je reč o srpskoj temi, Hitna pomoć je predstavljala Srbiju u konkurenciji na jednom od najuglednijih i najznačajnih filmskih festivala u svetu – u Montrealu. Najčešći komentar naših ljudi koji su film gledali u Kanadi, Francuskoj ili Nemačkoj bio je: Konačno da dođe jedan film iz Srbije bez ijedne psovke i pljuvanja po sopstvenom narodu! Što se tiče strane publike, najviše komplimenata upućeno je snažnoj emociji, inovativnoj strukturi filma, superiornim glumcima i plemenitoj poruci.
- Ovaj film je pravljen za nas i o nama i to sa puno ljubavi! U tom smislu ne sumnjam da će i najčešći komentar naše publike biti isti kao i kod naših ljudi koji žive u inostranstvu - kaže Goran Radovanović o tome kako očekuje da publika reaguje na njegov film Hitna pomoć.
