Story: Da li je ljubav prema muzici preovladala kada vam je majka za 13. rođendan poklonila gitaru? Jeste li tada shvatili da želite da muzikom bavite profesionalno?
Daša: U trinestoj godini sam dobio prvu gitaru, majka mi ju je uzela kad otac nije bio tu pošto je on bio protivnik toga. U to vreme je bila diploma zakon, muzika je bila više hobi i gubljenje vremena, a znanje je znanje. Tako sam počeo. Tada je vladala euforija za pop i rok muzikom, koja je počela da stiže na naše prostore. Popularne su bile školske igranke i na taj način sam skretao pažnju prijatelja na sebe. Vrlo brzo sam počeo, već sa nekih 15,16 godina, da se bavim muzikom profesionalno, tj. poluprofesionalno, za honorar .Svirao sam s mnogo starijim momcima i tako je to krenulo, jako brzo se to razvilo. Kasnije, već sa nekih 18, 19 godina, imao sam prilično uspešnu - u to vreme i u tim nekim okolnostima.
Story: Da li vam je motiv bio i privlačenje pažnje devojkama?
Daša: Normalno, tada je bio glavni šmeker onaj ko je svirao na tim igrankama. Bili su otvoreni neki putevi za društvo.
Story: Kako i na koji način ste vežbali? Da li vam je neko pomagao u početku?
Daša: Vežbali smo svi. Tada nije bilo kompjutera kao danas. Uglavnom je onaj ko nije išao u muzičku školu “skidao”, što bi se reklo, na uvo, na sluh i druženja s malo boljima muzičarima, a ja sam imao sreću da upoznam ljude kao što su Dragi i Žika Jelić. Skidao sam akorde i svašta nešto.
Story: Svirali ste i u Ribljoj Čorbi?
Daša: To je trajalo dva meseca, postajala je obostrana želja za saradnjom, ali se nije ostvarila.
Story: Dugogodišnje prijateljstvo s Borom Đorđevićem se pretvorilo u kumstvo, krštenjem vašeg sina Andrije. Kakav je vaš odnos s frontmenom Riblje Čorbe?
Daša: I dan-danas ja kuma izuzetno poštujem. Kum se poštuje, što se kaže, “prvo Bog, pa kum“. On je uvek bio tu kada zatreba i na tome mu mnogo hvala. Nadam se da će tako biti i ubuduće.
