Glumac Radivoje - Raša Bukvić, koji gotovo četiri godine živi u Francuskoj, u prethodnom periodu snimio je tri visokobudžetna filma Taken, Largo Vinč i Koko Šanel i Igor Stravinjski, a veliku pažnju naše javnosti izazvala je reklama za L’Oreal koju je snimio zajedno sa slavnom glumicom Endi Mekdauel. Tridesetogodišnju umetnik potiče iz Sombora, a karijeru je otpočeo 2000. godine ulogom u filmu Pena za brijanje, potom je igrao u ostvarenjima 011 Beograd, Mali svet, kao i TV seriji Stižu dolari. Uprkos velikoj popularnosti van granica Srbije, markantni glumac i dalje čvrsto stoji na zemlji ne dozvoljavajući da ga slava ponese, a ponajmanje pariski način života.
Story: Francuskinje važe za najstilizovanije žene na svetu. Slažete li se sa tim ubeđenjem?
- Na ulici jesu, ali one najviše vole da se doteraju kada ih snima kamera, na primer tokom šetnje crvenim tepihom. Za razliku od naših devojaka koje se sređuju i kada idu po hleb, Francuskinje time nisu opterećene. Ima ih i stilizovanih, ali i uslovno rečeno prljavušica. Razumeju se u modu, a i sam sam počeo da učim o njoj tek kada sam tamo otišao. Moram da kažem da su u Parizu najlepše žene one iz Beograda i često se dešava da se, kada glasno prokomentarišem kako je neka devojka dobra riba, ona okrene i pita me odakle sam.
Story: Šta vas privlači na ženama?
- Zbog jedne devojčice počeo sam da glumim, ali zbog žena su i ratovi počinjali. Naime, u osnovnoj školi ušao sam u dramsku sekciju, pošto nisam znao šta da radim i kako da joj priđem. Devojku nisam osvojio, ali sam glumu zavoleo. Kod žena me privlači ono što mi se učini da vidim samo ja, a u stvari vide i svi drugi. Privlače me lepe žene, volim da pričam sa njima, razmišljam o njima... Volim da vidim ženu koja je ženstvena, koja nosi haljinu, damu sa manirima.
Story: Zbog čega žene smatraju božanskim stvorenjima?
- Zato što su nastale od muškog rebra. (smeh) Zato što se osećamo kao bogovi kada su one lepe i divne pored nas.
Story: Da li ste u ljubavi romantični ili nesalomivi zavodnik?
- Pravilo je da nema pravila. Iz dosadašnjeg iskustva mogu da kažem da sam upoznajući žene shvatio koliko sam različit u svakom odnosu. Nekad sam romantičan, a nekada i nesalomiv. Kada se zaljubim uglavnom sve ide na moju štetu, i mada se trudim da bude najbolje, ispadne da sam dosadan i fin. Ali ja nisam fin!
Story: Jeste li kao prava Škorpija u horoskopu skloni depresiji i melanholiji?
- Sklon sam krajnostima i tome da promenim raspoloženje i po deset puta dnevno. Čak i kada sam sam, nisam usamljen, nije mi dosadno. Međutim, iako nekima delujem arogantno, nije tako i veoma sam dostupan. Nikada nikog nisam prevario, niti preterano lagao, ali nisam ni naivan, ni budala.
Story: Pošto ste zakoračili u četvrtu deceniju, verujete li da je došlo vreme za brak i porodicu?
- Intezivno razmišljam o tome i mislim da je vreme, ali ne želim da nastupim ishitreno. Ipak, siguran sam da neću ni dugo čekati.
Story: Kakvu ženu biste voleli da imate pored sebe?
- Jedna je Meg Rajan.
Story: Jeste li trenutno zaljubljeni?
- Zaljubljen jesam, ali nisam u vezi.
Story: Kakav je vaš stav o homoseksualizmu?
- To jeste postao trend, ali imam prijatelje koji su homoseksualci i prihvatam ih jer je u Parizu nemoguće ne družiti se sa njima pošto ih ima mnogo. Međutim, nervira me kada se to prenese na politiku. Ako se prave gej parade, onda treba napraviti i strejt paradu na kojoj će roditelji da šetaju sa svojom brojnom decom.
Story: Iz rodnog Sombora preselili ste se u Beograd, a potom u Pariz. Koliko vam nedostaje porodični dom?
- Nisam nostalgičan tip. U suštini mogu bez svega, ali nekada mi nedostaje to što sa dragim ljudima ne mogu da podelim neke srećne trenutke onako kako bih želeo. Ponekad mi se čini da sam sebe konzervirao, ali naravno da mi nedostaju dom, majka Vera i otac Danilo. Od onih sam što vole da vole, obožavam da dođem u Sombor i tamo se super osećam.
Story: Koliko vam se život promenio otkako živite u Francuskoj?
- Gde god da odem, ne mogu da pobegnem od sebe. Ljudi misle da je trava zelenija kod komšije i da je tamo negde lepše, ali nije - isto je. Mislim da se nisam mnogo promenio. Ne znam šta sam sve tamo dobio, ali sigurno jesam širinu pogleda.
Story: Jeste li nekada bili u situaciji da poželite da dignete ruke od svega i vratite se u Beograd?
- To mi se dešava triput dnevno, ali tu dilemu sam imao i kada sam bio ovde. Nisam siguran da ću do kraja života ostati u Parizu, ali voleo bih da svoju karijeru okončam radeći filmove. Tu najviše vidim sebe, ali nisam odustao od pozorišta koje takođe mnogo volim. Književnik Ljubomir Simović napisao je o glumcima divnu i krajnje istinitu konstataciju: Glumcu je neizvesnost jedina izvesnost. Ali ja volim tu avanturu, a rizik je mnogo veći napolju.
Story: Pokojni Momo Kapor svojevremeno je rekao da u Pariz odlaze specifični ljudi koji vode boemsko-umetnički život. Mislite li da je to tačno?
- U suštini u Parizu je sve prostituisanje ličnosti, posla, svega. Tamo nema ljubomore, što je meni čudno. Imam dobro društvo oko sebe koje čine Amerikanci, Francuzi, kao i naši ljudi. Vodim računa kako se hranim, ali volim noćni život i rado ga se sećam. Poslednja dva meseca budim se rano, što nije slučaj sa prethodnih deset godina, a kada odlazim u grad, tada uglavnom biram džez klubove u kojima može da se razgovara.
Story: Da li vam se dešavalo da u Parizu ostanete bez novca?
- To mi se dešavalo u Srbiji u periodu od 1998. do 2000. godine i ne bih voleo da se ponovo nađem u takvoj situaciji, a pogotovo ne u inostranstvu gde je sve mnogo surovije.
Story: Kako ste potrošili prvi honorar koji ste zaradili u Francuskoj?
- Kao i sav novac, potrošio sam ga na sitnice. Došao sam u Beograd sa željom da odem na more, ali sam morao da odslužim vojsku, pa sam ga potrošio nešto kasnije.
Story: Jesu vam više zamerili Beograđani kada ste došli iz unutrašnjosti ili pak Parižani kada ste došli iz Srbije?
- I Parižani i Beograđani zameraju onima koji dođu, ali ne mogu tu ništa da promene jer mi ćemo stalno da dolazimo.
Story: Da li biste smatrali neuspehom da se vratite u Srbiju?
- To sigurno ne.
Story: Hoćete se jednog dana vratiti?
- Hoću u jednom trenutku. Shvatio sam da se, gde god da odem, ipak najbolje osećam na svom terenu. Voleo bih još da napredujem, naučim strane jezike, upoznajem ljude. Što više osoba iz različitih krajeva zemlje znam, bolje shvatam ko sam i odakle sam. Moram priznati da se drugačije družim u Beogradu, a drugačije tamo, i da citiram Momu Kapora: Ovde možeš da uzmeš hleb i umočiš u tuđi tanjir, da odeš kod nekog nenajavljen, a na zapadu to nije slučaj.
Story: Kako objašnjavate to što u Srbiji niste dobijali velike uloge, dok ste u Francuskoj brzo izgradili karijeru?
- Mislim da moje vreme tek dolazi, kao i prave uloge. Kao mlađi nisam odavao energiju svojih godina, već sam uvek zbog jake brade, visokog čela i širokih ramena delovao starije. Takav nisam mogao da igram tinejdžera, i verujem da u Srbiji zbog toga nisam dobio prave uloge.
Story: Za ulogu poručnika u filmu Besa reditelj Srđan Karanović želeo je baš vas. Koliko vam to prija?
- Obradovao sam se pozivu da igram na svom jeziku, došao sam na kasting i dobio ulogu. Vremenom sam shvatio da ne verujem u konkurenciju, već samo u uloge koje su pisane za mene i one koje to nisu. Osvojila me je rola, epoha i čist govor koji nije ispunjen psovkama, melodrama, i Srđan Karanović. Mislim da je ovo sjajna stvar za moju biografiju, a pripremajući se za ulogu išao sam petnaest časova u školu jahanja Kremen u Pančevu jer sam morao da zamislim kako se živelo u to vreme.
Story: U filmu se sve vrti oko čvrstog, nesalomivog obećanja. Ispunjavate li ga uvek?
- Trudim se da ne dajem lažna obećanja, pogotovo ne ženskom polu.
Story: Sa Mikijem Manojlovićem igrali ste i u Francuskoj u filmu Largo Vinč. Jeste li postali prijatelji?
- Upoznali smo se na aerodromu u Parizu, a naše prijateljstvo počelo je tokom snimanja ostvarenja Largo Vinč. Imao sam problema sa svojim respektom jer sam vaspitan tako da poštujem starije, a opustio sam se tako što smo dosta razgovarali.
Story: Većina žena reklo bi da možete da se penzionišete pošto ste odigrali rolu u filmu Koko Šanel i Igor Stravinjski?
- Film je mnogo drag, mada smatram da je pretposlednja verzija scenarija bila mnogo kvalitetnija, ali po običaju distributeri su uvek u pravu i njihova je poslednja.
Story: Kako je sarađivati sa velikim svetskim glumcima poput Kristin Skot Tomas i Lijama Nisona?
- Jednostavni su i dostupniji... Veliki glumci ne glume u privatnom životu, oni su to što jesu. U početku sam imao zadršku od njih i suzdržavao se da im ne postavljam novinarska pitanja kao što sam na početku akademije uradio Petru Kralju. Kasnije sam se opustio, a pogotovu kada su oni počeli da vode sa mnom običan razgovor. Na primer Endi Mekdauel me je pitala šta mi radi majka i odakle sam. Ujedno, ta uloga za reklamu za L’Oreal jedina je koju sam dobio bez kastinga jer je rediteljka insistirala da to budem baš ja, nakon što me je videla u filmu La Kalifornia. Nisam bio svestan koliki uticaj ima ta kozmetička kuća dok reklama nije osvanula na televiziji i dok mi prijateljice nisu otvorile oči.
Moni Marković
