Dolazak Nove godine u većinu domova obično unosi euforiju, retki se suoče s prazničnom depresijom, a porodično gnezdo nekadašnje balerine i osnivača Beogradskog festivala igre Aje Jung (44) ovih dana ispunjava drugačiji ambijent.
- Još uvek svi radimo – kaže ova uspešna žena i objašnjava da njen suprug, grčki građevinski inženjer Fotis Kenelopulos, tek za nekoliko dana stiže iz Italije, gde inače radi.
- Tek kad se moj muž vrati, bavićemo se planiranjem zajedničkog vremena, slaviti Hanuku, kititi jelke i postavljati božićne dekoracije... Euforije nema, osim kod naše mlađe ćerke Zoi kojoj Božić Bata uvek donese najviše poklona. Mi praznujemo srpske, jevrejske i grčke praznike. Lično ne volim rođendane, beskrajne i bezvezne grčke imendane, kao ni srpska cirkularna novogodišnja čestitanja od nemila do nedraga. Otkriću vam da obožavam Božić i Uskrs, između ostalog, zbog toga što su to bili zabranjeni praznici kada sam bila mala. Baš zato žurila sam da ih čestitam svima u školi, po cenu ukora.
Neobično ime Aja je dobila po rođenju, jevrejskog je porekla, a porodično prezime Jung vratila je izostavljajući za ove prostore karakterističan nastavak ić koji su njeni preci, poreklom iz Diseldorfa, dodali kada su se doselili u Srbiju. U njenoj porodici bilo je zlatara, juvelira, časovničara, trgovaca najfinijom robom, tako da Aja uz osmeh kaže da je genetski predispozicionirana da bude radoholik.
- Već u januaru najavljujemo Dane igre u Kinoteci, a reviju će otvoriti film Mr. Gaga o čuvenom koreografu Ohadu Naharinu, koji je producirala Natali Portman. Sledi nekoliko radionica savremene igre i veliki majstorski kurs baleta maestra Marka Ferinija iz Akademije Teatra milanske Skale. Iako tek 24. marta počinje glavni program 14. Beogradskog festivala igre, prvim gostovanjem Baleta BC iz Vankuvera u Sava centru, već sada sam okupirana kupovinom avio-karata za trupe koje će gostovati. U Beograd stižu velike zvezde: Mihail Barišnjikov, Đuzepe Pikone, Akram Kan, Kristal Pajt, Šaron Ejal, Damijel Žale, Tero Sarinen i mnogi drugi. Obećavam, kako i sam slogan kaže, Veliku igru.
Sve to ne bi postigla da svoj privatni život nije organizovala po sopstvenoj meri i u skladu s principima koji nisu preterano uobičajeni za Balkan.
Nastavak teksta i fotografije pogledajte na narednoj strani...
- Nisam od žena koje se oslanjaju na nečiju pomoć. Ja nemam strpljenja ni savet da čujem do kraja. Kada je reč o suprugu, više je to uzajamno uvažavanje, u kome niko nikome ne ugrožava slobodu misli i kretanja. Moja energija ili privlači ili odbija ljude. Tu nema sredine, ali uvek je podjednaka nevolja kada tu energiju neko počne da ograničava ili guši. I verujem da niko od nas nema recept za uspešan brak, ni za sebe, a pogotovo ne za druge – kaže majka tinejdžerke Dore i osmogodišnje Zoi koja je krenula maminim stopama.
- Nisam od onih majki koje javno analiziraju svoj način vaspitanja, prepričavaju iskustva i daju recepte kao da su jedini roditelji na planeti – ističe Aja.
- Zapravo, ja nikada i ne govorim o svojoj deci, osim u krugu porodice. Smatram da je sve ostalo neukusno. Poštujući porodičnu tradiciju, sve sam uložila u naš mali svet i zajedničke avanture, u otkrivanje novih gradova i fantastičnih mesta... Želela sam da ih naučim da misle, primećuju i idu hrabro kroz život. Dora danas studira filmsku produkciju, a Zoi ide svakoga dana na balet. To još ne znači ništa, ali potvrđuje njihove želje, kao i njihovo nasleđe.
A kada je reč o porodičnom nasleđu, Aja ističe da je inat, ali pokretački, između ostalog, nešto što nosi u genima. Da nije toga, kaže, davno bi odustala od manifestacije koju je pokrenula pre 14 godina, a sada je među najprestižnijim svetskim događajima u oblasti umetničke igre.
- Srećni smo što u ovom nevremenu imamo sponzore i razumevanje institucija, kao i zbog toga što prodajemo ulaznice mesecima unapred – zadovoljno konstatuje Aja, a potom se osvrće i na drugu stranu medalje:
- Znam da ima onih koji teško opraštaju to što je festival privatan i uspešan. Mnogo je saplitanja, uvredljivih komentara, neverovatnog folklora, kao i nepotrebnih situacija i radnji koje bi zamorile i najžilaviji mehanizam. Da inat nije postao gorivo, verovatno bih odavno povukla ručnu. Što se jubilarnog, petnaestog festivala tiče, čekamo da dobro prođe ovaj sledeći, četrnaesti. Za mali jubilej, program je skoro poznat, ali ne i pozorišne sale koje će nam biti na raspolaganju. Govori se o zatvaranju Sava centra, a neka gradska pozorišta imaju ozbiljnih problema s tehničkom realizacijom predstava koje dolaze iz sveta. Jedino su izbori svakog proleća izvesni, sve ostalo je manje važno.
