Među malobrojnim multitalentovanim umetnicima na domaćoj sceni, svojom originalnošću i kvalitetnim radom odavno se nametnuo sada pedesetjednogodišnji muzičar Vlada Divljan. Muzika koju stvara ovaj rođeni Beograđanin slovi za onu koja ostaje za sva vremena. Kada je spoznao svoju muzikalnost, talenat je nastavio da iskazuje kroz nekoliko amaterskih džez-rok sastava, pa sve do vokalno-instrumentalne grupe Idoli, čiji su hitovi poput Zašto su danas devojke ljute, Čokolada i Maljčiki, ostali u amanet nadolazećim mladim generacijama. Iako često voli da kaže kako je mnogo više zanimljivih stvari doživeo u prvih dvadeset pet godina života, Vlada tvrdi da je njegova umetnička zrelost ipak dosegla vrhunac nakon brojnih muzičkih eksperimenata kojima je pribegavao po raspadu legendarnih Idola 1984. godine. Divljanovu muziku rado slušaju pripadnici svih generacija, a to najbolje potvrđuje njegov koncert u pratnji benda Nevladina organizacija 8. marta u Domu omladine. Ipak, Vladin uspeh na poslovnom planu nije ni približan onom u kojem uživa na privatnom polju kraj trinaest godina mlađe supruge Dine i njihovih sinova, jedanaestogodišnjeg Stevana i sedmogodišnjeg Pavla, sa kojima uživa u austrijskoj prestonici.
Story: Da li vašoj supruzi smetaju vaše obožavateljke?
- Ne, jer je svesna da je to deo mog posla. Verovatno joj ne prija uvek kada me neko zove, ali ono što joj smeta jeste što je moj posao povezan sa brojnim putovanjima, a imamo mnogo obaveza oko dece koja su relativno mala. Međutim, ima poverenja u mene.
Story: Čime se Dina bavi?
- Diplomirala je svetsku književnost u Španiji, posle je magistrirala u Engleskoj pozorišne nauke, a danas radi kao menadžer u IBM-u u Beču. Prilično se prekvalifikovala, ali joj dobro ide i veoma je sposobna.
Story: Kako vas je osvojila?
- Upoznali smo se krajem 1997. godine kod zajedničke prijateljice Duce Marković, neposredno nakon mog povratka iz Australije gde sam živeo šest godina. Bila mi je simpatična i privukla me je, ali pošto sam samo nekoliko meseci pre toga okončao svoj prvi brak nisam jačao te emocije. U Beograd sam došao sa ubeđenjem kako ću se zadržati svega šest meseci i želeo sam da ponovo proživljavam momački život. Ali brzo sam shvatio da mi takav tempo više ne prija, a bio sam svestan da sam se zaljubio u Dinu i kratko mi je trebalo da shvatim da je to ono pravo. Ljubav vreba, nikad ne znate kada će se desiti i često se dešava kada čovek misli da je nesposoban ili nespreman da voli.
Story: Vi ste i ranije doživeli snažne ljubavi, a zbog bivše supruge Rut ste se preselili Australiju?
- Sada to zvuči romantično i patetično, ali bilo je tako. Otišao sam na mesec dana da posetim svoju tadašnju devojku, a sada bivšu suprugu. Razne stvari su se među nama poklopile i rešili smo da se venčamo, a ja sam ostao da živim u Australiji. Kada više nismo mogli zajedno, razišli smo se.
Story: Zbog čega ste nakon toga sa Dinom izabrali Beč za svoj dom?
- Sin Stevan se rodio u januaru 1999, a kada je počelo bombardovanje imao je samo dva meseca. Nisam se slagao sa tadašnjom politikom i nisam želeo da ostanem. Seli smo na voz i otišli u Zagreb, a posle nekoliko dana otvorile su nam se neke poslovne mogućnosti u Beču i odlučili smo da odemo. Grad nam se dopalo i rešili smo da ostanemo.
Story: Mislite li da ste dobar otac?
- Valjalo bi da sam stroži, ali trudim se da budem pravičan. Pošto imam dva sina često dolazi do neke arbitraže i stvari se odlučuju bacanjem novčića. Ima situacija kada mi se popnu na glavu i kada pobesnim. Mora da se zna određeni red, ali ne mislim da preterana strogoća rešava probleme. Uloga oca jeste da bude autoritet, a ne general. Drugo, deca danas dobro kapiraju stvari i uviđaju ako ih foliraš. Zato je bitna iskrenost, na osnovu koje oni uče da postanu dobri ljudi. Stariji sin je krenuo u peti razred osnovne što je po austrijskom školstvu prvi gimnazije i vrlo je ponosan zbog toga. Njegova gimnazija dosta podseća na treću beogradsku koju smo pohađali i supruga i ja. Drugi pohađa prvi razred osnovne škole i dobro mu ide. Fudbal je obojici opsesija.
Story: I vi ste kao mladić zbog fudbala bili hapšeni?
- Nikada nisam dobro igrao fudbal, zbog čega mi je smešno što je moj sin od malih nogu pasionirani ljubitelj tog sporta. Bilo je to 1972. u vreme utakmice Ajaks - Juventus i iz nekog razloga bila je velika policijska kontrola. Ja sam sa devojčicom sedeo u parku i svirao gitaru, a policajci su nas grubo oterali što se meni nije dopalo pa sam se pravio važan i odlazeći glasno zapevao. Potom su oni potrčali za nama, zavrnuli mi ruku, odveli u stanicu i tamo me držali nekoliko sati. Drugi put sam uhapšen nekoliko dana kasnije kada su me priveli bez ikakvog razloga dok sam šetao ulicom.
Story: Iako ste svirali rok muziku i pripadali društvu buntovnika važili ste za mirnog mladića. Kako je to moguće?
- Profesorka iz gimnazije me je prozvala na prvom času i rekla mi kako nije moguće da se prezivam Divljan, a da izgledam pitomo. Međutim, ne dobije se prezime tek tako, bez obzira na izgled i utisak koji ostavljam, ima nečeg divljeg u meni.
Story: Kako biste opisali sebe?
- Divan sam, dobar, mio... Mislim da sam vremenom omekšao jer sam kao mlađi bio stroži. Međutim, kakav sam zaista najbolje znaju moja supruga i deca. Imam nekoliko postulata: da se ne pravim važan, ne lažem koliko je to moguće, a i ako moram onda da to budu one bele laži. Pokušavam da ne povredim nikoga, a to je nekad nemoguće.
Story: U kojim situacijama ste primorani da slažete?
- Najčešće kako bi izbegao da povredim nečija osećanja. Najbolje je izbegavati laž po svaku cenu jer to život čini mnogo jednostavnijim, a tako se izbegavaju razne nepotrebne komplikacije koje čoveku odnesu dosta vremena i energije. Na kraju se ispostavi da samo sami sebe lažemo.
Story: Kako ste se nosili sa prvim talasima popularnosti?
- Bili smo dosta popularni, ali to je bilo drugačije nego danas. Nezgodno je kada u kratkom roku iz potpune anonimnosti istupite u javnost i ljudi počnu drugačije da vas gledaju. S druge strane, bila je to potvrda za naš rad. Meni je najviše smetalo to što nisam znao kako da se ponašam, jer nisam sebe doživljavao kao deo džet-seta, a i ne volim ljude koji se foliraju.
Story: Da li su vam devojke tada češće prilazile?
- To je bila lepša strana popularnosti, mada je znalo da bude opterećujuće. Pošto je moje prezime specifično, bilo je lako u imeniku pronaći broj telefona. Zvale su me u svako doba dana i noći što mojim roditeljima nije prijalo i bili su u čudu kada bi mi devojke donosile cveće ili ubacivale poklone kroz prozor.
Story: Vaš koncert za 8. mart već postaje tradicionalan. Da li je to vaš dar Beograđankama?
- Ovogodišnji koncert na neki način je presudan i odrediće da li će ovaj događaj prerasti u tradiciju. Neskromno bi bilo planirati koncert za žiteljke drugih mesta, a održava se u Beogradu. Međutim, i muškarci su dobrodošli jer će tako pokazuju svoju zrelost. (smeh)
Story: Da li publika uskoro može da očekuje i vaš novi projekat?
- Poslednjih dvadeset godina radim primenjenu muziku, najčešće filmsku, nadam se da ću do kraja godine zajedno sa momcima iz benda Nevladina organizacija objaviti nove pesme.
Story: Prošle su tri decenije od osnivanja grupe Idoli. Kako danas gledate na taj period?
- Sve je počelo kao zezanje, a ispalo je mnogo ozbiljno. Godine 1979. raspao se moj bend Zvuk ulice pa smo Zdenko Kolar i ja rešili da osnujemo novi sastav. U to vreme Srđan Šaper mi je bio najbolji drug iz gimnazije i iako nije umeo da svira nijedan instrument, priključio nam se zajedno sa svojim drugom Nebojšom Krstićem i tako je sve krenulo.
Story: Nakon raspada grupe Srđan Šaper i vi prestali ste da se družite. Da li ste ikada pokušali da se pomirite?
- Nismo pokušali da obnovimo prijateljstvo. Bila je to čudna situacija i teško je pričati o tome. Između nas nikada nije bilo konkretne svađe, ali uspeli smo i nemo da se posvađamo. Bilo je momenata kada sam bio prilično ljut, ali to je prošlo. Neke stvari me i danas čude, neke ne razumem, ali nema zle krvi. Razvili smo se u različite ljude.
Story: U vreme kada je to bila zabranjena tema snimili ste pesmu Retko te viđam sa devojkama koja je na neki način oda homoseksualizmu, a u numerama ste se doticali pravoslavlja i socrealizama?
- Kroz pesmu Maljčiki, koja danas zvuči kao vesela melodija, šalili smo se sa tadašnjim sistemom i Rusijom, što je bilo vrlo opasno. Da smo je objavili za vreme Titovog života sigurno bismo prošli mnogo gore. Bilo je smešno što su i pesme Maljčiki i Retko te viđam sa devojkama bile zabranjene na Radio Beogradu, ali su se spotovi puštali na televiziji. Istovremeno to je izazvalo dosta pažnje, ali mnogi nisu znali da li se zezamo ili smo ozbiljni.
Story: Danas ste politički aktivni. Kako ste rešili da podržite Liberalno demokratsku partiju na čelu sa Čedom Jovanovićem?
- Danas se ne zezam sa politikom, nego samo sa političarima. Nikad nisam bio ozbiljno angažovan na tom polju jer da sam imao bilo kakve ideje nikad i ne bi otišao iz zemlje. Mislim da treba iznositi svoje mišljenje i podržati onu struju koja nam najviše odgovara.
Story: Tokom protekle predizborne kampanje stranka LDP se predstavila neobičnim sloganom čiji je jedan segment glasio Divljan, a ne Kopicl. Kako ste reagovali na to?
- U početku sam mislio da je to šala, a kada sam video da su to pustili kao reklamu, neprijatno sam se iznenadio. To može da prođe kao interni štos, ali ništa više od toga. Da sam pravio frku, sigurno bi se više prašine podiglo, ali prešao sam preko te situacije, što mislim da je bilo najpametnije.
Moni Marković
