Mada je početkom devedesetih bila na vrhuncu popularnosti, duboko nesrećna zbog rata, četrdesetdevetogodišnja glumica Snežana Bogdanović napustila je našu zemlju. Amerika je, kako kaže, bila mogućnost, a postala je njen život. Tamo se udala za svog kolegu Uliksa Fehmijua s kojim se zbližila dok su u BDP-u radili na predstavi Zapali me. Emocije i energija koje su među njima strujale na sceni, postale su stvarne i njih dvoje su 1995. dobili ćerku Niku. Danas je Njujork Snežanin dom. Želja za spokojem naterala je ovu glumicu da ode iz Srbije. Daleko od svetla pozornice i filmskih kamera, na drugom kraju sveta ona je pronašla svoj mir. Ali, glumica u njoj žudela je za bar još jednim aplauzom i pravom ulogom... Nakon deset godina pauze, 2004. ona je ponovo briljirala na sceni beogradskog teatra i to kao gospođa Robinson u kultnom komadu Diplomac, a trenutno je gledamo u seriji Na terapiji televizije FOX.
Story: Igrate suprugu glavnog junaka. Koliko vam znači povratak na naše male ekrane i rad sa ekipom koju predvodi sjajan glumac kakav je Miki Manojlović?
- Sa Mikijem sam uvek želela da radim, ali to se nikada ranije nije dogodilo. Tek sada su se sve okolnosti sklopile. Na Terapiji je nešto najbolje što sam poslednjih godina gledala na američkoj televiziji. Serija je u Americi pravi hit, tako da nijednog trenutka nisam razmišljala. Pre nego što sam bila pozvana u ovaj projekat, odgledala sam prvu sezonu. Bila sam iznenađena da je Aleksandar Janković, naš producent, znao za seriju, da je već otkupio prava, adaptirao je i bio u pripremama za snimanje.
Story: Da li ste oduvek znali da će gluma biti vaš životni poziv?
- Nisam, ali sada kad razmišljam, to je bilo očigledno od mog najranijeg detinjstva, samo ja to nisam osetila. Mislila sam da je to moja igra, moj intimni svet i moja strast. Kad sam shvatila da me ništa ne zanima više od tog svakodnevnog traganja kroz poeziju, priče i drame i da glasno noćno glumljenje mora da prestane jer budim sve ukućane, odlučila sam da upišem glumu. Ni na tren nisam pomislila da neću biti primljena. Sad mi je smešno jer je to bilo tako samouvereno i blesavo.
Story: Da li vas je porodica podržala u toj nameri?
- Prvo su se uplašili, mislili su da je to neozbiljno jer sam sa super prosekom već završila prvu godinu na Prirodno-matematičkom fakultetu. Ali, to je kratko trajalo, oni su bili moji najveći obožavatelji. Podržavali su svaki moj korak i izbor, uvek sam imala slobodu i njihovu neizmernu ljubav. Sada znam da je to što sam onda podrazumevala bio, u stvari, veliki blagoslov i sreća.
Story: Bili ste u klasi Minje Dedića. Njegovo mišljenje uvek ste cenili. Jeste li prihvatali njegovu kritiku?
- Minja je legenda, sjajan pedagog, mudar i pametan čovek. Imala sam sreću da budem njegov student. Način na koji on posmatra svet je čitava filozofija iz koje se još uči. Mi gotovo da više nemamo kritičare kojima se na osnovu znanja, iskustva ili dara može verovati. Minjini saveti su iz tih razloga od neprocenjivog značaja.
Story: Pre vas njegovi studenti bili su Sonja Savić, Zoran Cvijanović, Bule Goncić... Njihov dolazak na vaše časove, kako ste jednom rekli, za vas je bio traumatičan?
- Nije baš bio traumatičan, bilo nam je drago kad dođu, ali zbog njih smo imali tremu. Bili su bezobrazni, cinični i popularni, a mi smo za njih bili klinci. U mojoj klasi svi su bili atipični glumci. Većina je počela da se bavi nekim drugim stvarima i rasuti su svuda po svetu. Milena Trobozić Garfild, moja najbolja prijateljica, sada je producent i bavi se pisanjem, prevođenjem, marketingom. Glumom se bave Peđa Bjelac, Nenad Nenadović, Nenad Srdelić, Marica Vuletić…
Story: U Diplomcu ste se pre pet godina našli na pozorišnoj sceni sa Goncićem. Kakva je bila ta saradnja?
- Bule je pre toga bio moj reditelj. Radili smo Damu s kamelijama, a neposredno pred moj odlazak u Ameriku i jednu veoma značajnu predstavu - Anitinu čarobnu sobu. Nadam se da će se slatko nasmejati ako ovo pročita. S njim je uvek neverovatno zabavno i lako da se radi.
Story: Kako ste se osećali kada ste posle duge glumačke apstinencije ponovo stali pred publiku, dobili aplauz i tako svako veče trideset dana zaredom?
- Ne znam kako bih to opisala, ponovo se naći pred beogradskom publikom posle toliko godina…. Dirljivo. Veoma emotivno i snažno iskustvo.
Story: U kojoj meri vas dotiču pozitivne ili negativne ocene drugih ljudi?
- Svima nam prijaju pohvale. I one jesu bitne kada dolaze od onih kojima verujemo. Isto tako i kritike. S godinama sam, ipak, shvatila da je i jedno i drugo malo važno, da se brzo zaboravlja i da je ono što ostaje naš unutrašnji, intimni doživljaj u odnosu na naš posao i život.
Story: Na pozorišnim daskama upoznali ste i supruga Uliksa Fehmijua. Zajedno ste radili u predstavi Zapali me. Da li se vaša ljubav rodila na sceni?
- U stvari - izvan scene. Uliks je svoju ljubav doneo na prvu čitajuću probu.
Story: Čime vas je Uliks osvojio?
- Jednom pričom koju ne mogu da ispričam. On je naš zajednički život zamislio pre nego što smo se i upoznali.
Story: Profesionalne ponude počeli ste da dobijate na studijama. Nizale su se predstave: Pivara, Feničanke, Elektra... S druge strane, niste bili zadovoljni ulogama u serijama i filmovima?
- Oduvek sam bila veoma pažljiva u odabiru onoga što radim, zahtevna i samokritična. Od početka sebi sam postavila visoke kriterijume, imala sam unutrašnji vodič i nisam se mnogo obazirala na eventualnu popularnost ili novac. Vratila sam mnogo uloga jer sam znala da ću se užasno osećati ako ih prihvatim. Radije sam tugovala što ne dolaze neke prave.
Story: Da li je Kuduz bio ostvarenje vaših želja?
- Da, Kuduz je bio film koji sam priželjkivala.
Story: Taj film doneo vam je i Zlatnu arenu. Kako ste se nosili sa slavom i titulom lepotice i seks simbola?
- Za mene je slava uvek bila nebitna. Uspeh je bio samo potvrda da to što radim ima smisla. Nesigurnost i preispitivanje su obavezan deo svakog kreativnog procesa pa su nagrade bile značajne samo kao podrška. Nikada nisam zbog njih drugačije mislila o sebi.
Story: Šta je presudilo da 1994, na vrhuncu popularnosti, rešite da napustite zemlju i zašto Amerika?
- Bile su to užasne godine. Bila sam duboko nesrećna zbog rata, nacionalizma koji nas je gušio, agresije, zemlje koja se raspadala... Pozorište i gluma bili su nejako oružje protiv ludila i primitivizma tadašnje politike… Kada je grupa onih koji protestuju postala tako mala da sam stalno viđala ista depresivna lica, shvatila sam kako moram da odem. Zbog svih prijatelja iz bivših republika, zbog onih koji nisu imali više nikakve nade, zbog toga što je pravo na izbor suštinska sloboda čoveka, zbog toga što je odlazak bio moj jedini mogući glas tada. Amerika je bila mogućnost, a postala je moj život.
Story: Da li ste otišli sami ili sa Uliksom?
- Otišla sam sama, Uliks je već bio tamo i venčali smo se u Americi.
Story: Jesu li prvi meseci i možda godine u Kejp Kadu, ostrvu blizu Bostona, bili teški i da li ste se privikli na život u USA?
- Moja priča nije tipična emigrantska priča, veoma sam uživala u prvim mesecima i godinama provedenim na Kejpu. To što sam se izmestila iz svog okruženja, iz jednog sveta izolacije, promenilo je moju perspektivu i stavove, bilo je to vreme drugačijeg sazrevanja. Nova sredina mi je donela mir, rođenje ćerke… To je veoma bitno.
Story: Uliks je ušao u pekarski biznis, ali je uspeo i da ostane u glumi. A vi?
- Naša pekara Pain D’Avignon je jedan ozbiljan i kreativan posao, u koji smo mnogo uložili i na koji smo veoma ponosni. Dok smo bili na Kejpu, nismo imali velike šanse da se bavimo glumom, ali naša želja i potreba da se vratimo svom poslu nikada nije prestala. Tek po preseljenju u Njujork počele su polako da se dešavaju i stvari na tom polju. Oboje pomalo radimo, upravo sam završila jedan kratki igrani film i spremam pozorišnu predstavu.
Story: U kojoj meri vas je promenilo rođenje deteta?
- U velikoj meri. To vas natera da shvatite šta je važno, sebe samog više ne uzimate tako ozbiljno. Nika se rodila 1995. godine. Promenio se ugao iz koga sam posmatrala sopstveni život i pojačao se osećaj odgovornosti prema svemu što radim.
Story: Na koga vaša devojčica najviše liči?
- Kako koji dan. Nekad mi se čini da više liči na tatu, a ponekad vidim i sebe, iako je najtačnije da je ona, uz sve gene koji su se u njoj izmešali, najviše svoja.
Story: Ko je odabrao ime Nika?
- Ja sam predložila ime, a Uliks ga je odmah zavoleo. U našoj ćerki izmešale su se sve tri religije s naših prostora. Nika je boginja pobede, ime se sreće svuda, a kod nas ga ima na primorju.
Story: Šta biste rekli kada bi i ona poželela da bude glumica?
- Nama je važno da ona nađe svoj put i ono što će je ispunjavati, a da li je to umetnost ili nešto sasvim egzaktno, potpuno je nebitno. Nika je veoma radoznala i ponekad se pitamo: Bože, da li smo mi u njenim godinama i pola od toga znali?.
Story: Voli li Nika da dolazi u Beograd, gde žive vaš brat i Uliksovi roditelji, takođe poznati glumci Branka Petrić i Bekim Fehmiju?
- Obožava da dođe u Beograd, a ja sam veoma srećna što ona ima priliku da upozna različite svetove. Jedan deo leta svake godine provede u Beogradu, a drugi u Novom Vinodolskom, na moru. Ona jako voli tu kombinaciju. Novi je njeno detinjstvo, avanture sa Brankom i Bekimom. Beograd su njene sestre Anja i Nina, ćerke mog brata koje zimi dolaze u Njujork. To su jedna velika ljubav i bliskost.
Story: Sa Kejpa ste se preselili u Njujork. Šta je za vas značila ta promena?
- U Njujorku živimo već deset godina. Ovaj grad je čudo, mislim da je jedan život malo da ga savladate. On je čitav svet, daje mnogo, razmazi vas potpuno, ponekad nismo ni svesni da smo postali deo njega, a s druge strane je surov i težak. Ako se borite za egzistenciju, lako postajete njegov rob i sluga.
Story: Osećate li ponekad nostalgiju?
- U početku sam je osećala, bilo je teško i neizvesno, ali imali smo planove, nade... Zavoleli smo zemlju koja nam je omogućila da gradimo život kakav smo želeli. Sad često putujemo, telefoni, Internet, sve to smanjuje daljinu.
Story: Žalite li što niste nastavili da se bavite svojim poslom u meri u kojoj bi to bilo moguće da ste ostali ovde?
- Čak i onda kada mi jako nedostaje gluma, opet ništa ne bih promenila i ni za čim ne žalim.
Story: Zajedno sa suprugom prošli ste mnogo toga, i dobre i loše dane. Šta je, po vašem mišljenju, ključ uspeha jedne veze ili braka?
- Ne bih da dajem savete, ali mislim da na jednom odnosu treba stalno da se radi. Potreba da budete bolji, da razumete onog drugog, da ga čujete, vrlo je važna, a takođe i vreme koje stalno treba da kradete od svakodnevnog života za sebe. I, naravno, iznad svega ljubav koja mora da se pazi, čuva, neguje i brani.
Story: Priča se da je Uliks odličan kuvar...
- Ha, ha… Stvarno se priča?! Uliks je super asistent za velike večere i ne mogu da kažem, ima dara za kuvanje. Baš ste me podsetili da bi mogao malo češće da koristi tu veštinu.
Story: Šta vas najviše raduje kada dolazite u Srbiju?
- Male stvari, susreti s prijateljima, šetnje gradom…
Story: Kada govorite idemo kući - na putu za Beograd ili za Njujork?
- Na putu za Njujork jer je tamo kuća.
Story: Da li ste ikada maštali o holivudskoj slavi?
- Ne baš, zato što sam realna, a u godinama kad se o tome mašta, ja sam se mnogo bavila svojim ulogama.
Ana Rundo Mitić
