Glumica koja je svojim neupitnim talentom i vragolastim šarmom udahnula život brojnim ulogama koje se i danas rado pamte i prepričavaju, pedesetpetogodišnja Jelica Sretenović, nikada se nije štedela na sceni, baš kao ni u životu. Fakultet dramskih umetnosti upisala je po završetku druge godine gimnazije, a uprkos tome što je u mladosti želela da luduje, čim je upoznala čoveka svog života, uglednog pravnika i kasnije osnivača Univerzitetskog kliničkog centra Miloša Sretenovića, nije imala dilemu da u devetnaestoj godini stane na ludi kamen. Ubrzo je na svet došla njena prva ćerka Ana, a jedanaest godina kasnije i mlađa Olja, što mladu glumicu nije sprečilo da se posveti karijeri. Kroz televizijske serije ređala je nezaboravne role jakih žena, kao što su Koviljka u Boljem životu, Ljubičica iz Srećnih ljudi i Hristina u Dinastiji Obrenović, a nedavno je briljirala ulogom gazdarice Dobrile u seriji Kad na vrbi rodi grožđe. Da život nije bajka, uverila se kada je posle dve i po decenije dugog braka ostala bez voljenog supruga Miloša koji je kao težak srčani bolesnik preminuo 1999. godine. U intimnoj ispovesti za Story, Jelica govori kako je uprkos jakom bolu sakupila snagu da nastavi dalje zbog svojih naslednica i unuka Miloša, priča koliko joj nedostaje majka Anđelka i ističe šta je danas čini srećnom.
Story: Jeste li zadovoljni prvim reakcijama na seriju Kad na vrbi rodi grožđe?
- Otežavajuća okolnost jeste to što se scenario piše uporedo sa snimanjem, tako da glumci ne znaju unapred šta će se dešavati s našim ulogama. Pokušavam da izgradim lik jedne stamene žene koja vodi kafanu, iako je napisano kako treba mnogo da maltretira muža, što ja izbegavam. Svaki je početak težak i potrebno je određeno vreme da likovi zažive u narodu. Nadam se da će i ova serija uspeti u tome.
Story: Gazdarica Dobrila, uloga koju tumačite, u potpunosti kontroliše svog supruga. Kakav je vaš stav o takvom odnosu u braku?
- Bila sam u braku dvadeset pet godina i u svemu sam sa suprugom gajila ravnopravan odnos, iako je on bio dominantan muškarac koji me je uvek štitio. Danas postoje žene koje vode glavnu reč, ali svaka uspešna dama ipak traži i uspešnog muškarca.
Story: Tokom leta snimali ste i novu seriju inspirisanu romanom Mir-Jam Greh njene majke. Postoje li neke uloge koje priželjkujete?
- Ne, jer uloge uvek nađu mene. Ranije sam govorila kako bih volela da odigram Gospođu ministarku, što je uradila Radmila Živković.
Story: Čega ste se odrekli zbog karijere?
- Moj privatni život prožimao se s karijerom, tako da se nisam ničega odricala. Možda sam čak više izgubila u karijeri jer nisam pripadala nijednoj pozorišnoj kući. Sada bih uvek birala da uđem u angažman nekog pozorišta jer sam ceo radni vek provela kao slobodan umetnik, što je teško. Iako najviše volim rad na televiziji, teatar je neophodan zbog treninga, tako da u pozorištu Slavija rado igram u predstavama Vlast i Srbi grade kuću.
Story: Prošla je čitava decenija od smrti vašeg muža i uglednog pravnika Miloša Sretenovića. Jeste li se pomirili s tim gubitkom?
- Pomirila sam se s tim da njega nema, ali tih deset godina deo su mog teškog puta. Ostala sam sama sa decom i kompletna briga o njima i kući pala je na moja pleća. Dvadeset pet godina braka ne može da se izbriše gumicom i još su mi živa sećanja na Mišu. Živim u sadašnjosti jer ne mogu da vratim prošlost. Njega nema, a čini mi se da u životu više neću moći da nađem ljubav ni sličnu onoj kakva je bila naša. Zato sam se posvetila poslu i deci.
Story: Šta vam nedostaje?
- Mišina nežnost i briga o meni, naši razgovori, putovanja, provodi, ali i teškoće kroz koje smo prolazili. Brak pamtim kao nešto najlepše u životu i teško mi je da o tome pričam.
Story: Kako ste se borili sa depresijom i bolom?
- Nisam imala vremena za depresiju jer sam morala da se borim sa životom i brinem o egzistenciji. Nisam tip koji će da poklekne i živi od sećanja. Imala sam razlog da živim jer sam morala da brinem o ćerkama i unuku.
Story: Da li je tačno da vam je tada najveću podršku pružio reditelj Zdravko Šotra pozvavši vas da snimate film Zona Zamfirova?
- Šotra me je izvukao iz krize posle Mišinog nestanka, prosto me je drmnuo i vratio u svet glume, zbog čega sam mu zahvalna. Ne mogu bez ovog posla za koji sam predodređena, samim tim što trajem već trideset pet godina.
Story: Jeste li pokušavali da ćerkama nadomestite nedostatak oca?
- Nisam, jer on živi u njima. Naravno da im mnogo nedostaje i ja ne mogu da im pružim ono što bi njihov tata mogao. One su sada već odrasle devojke, Ana ima trideset pet godina, živi u Švedskoj sa drugim mužem i trinaestogodišnjim sinom Milošem iz prethodnog braka. Dvadesetčetvorogodišnja Olja je diplomirala bankarstvo na ekonomiji.
Story: Da li se nakon Miloševe smrti u vašem životu pojavio neki muškarac koji vas je osvojio?
- Ne mogu da kažem kako se muškarci nisu pojavljivali u mom životu posle muževljeve smrti jer jesu, ali niko toliko bitan da bih mu se predala celim bićem.
Story: Znači li to da ste svesno izabrali samoću?
- Svesno sam izabrala posao, a ne samoću jer se ne osećam tako. Vesela sam, volim da se družim i izlazim, još ako sam zauzeta poslom koji volim i deca su mi dobro, osećam se ispunjeno. Nikada se ne zna šta život nosi i zato se nisam unapred odrekla ljubavi.
Story: Prošle godine izgubili ste i majku Anđelku koja vam je bila najveći oslonac i podrška.
- Umrla je u sedamdeset sedmoj godini i teško mi je pao njen odlazak jer sam izgubila i najvećeg prijatelja. Bezrezervno se žrtvovala jer sam dete razvedenih roditelja i brinula je o meni do smrti. Kad god da se vratim kući, čekala me je budna, sedele bismo i pričale o svemu. To mi mnogo nedostaje, kao i njena toplina. Srećna sam što sam joj pružila mnogo i što je ona bila zadovoljna mojim životom.
Story: Jeste li oprostili ocu Trifunu što vas je napustio kada ste imali tri godine?
- Nisam imala nikakav kontakt s njim, tako da nemam šta da mu oprostim, a on više i nije živ. Oštećena sam za očinsku ljubav, ali zato su moja deca imala divnog oca. Oni koji su doživeli razvod svojih roditelja, kasnije mnogo više polažu na svoj brak.
Story: Imate li kontakt sa bratom po ocu?
- Nemam. Sreli smo se dva puta, ali pošto nisam imala nikakav odnos s ocem, nismo ni imali potrebu jedno za drugim. On živi u Beogradu i ja mu želim svu sreću. Koliko znam, ni on nije imao kontakt s ocem, koji je bio veliki mangup sa Crvenog krsta.
Story: Odrasli ste okruženi sa tri žene: majkom Anđelkom, bakom Zorkom i tetkom Mirjanom. Koliko je to uticalo na vas?
- Mnogo. Žene su mudre, a imala sam i sreću da su one oko mene bile borbene. Neverovatno kako je sudbina udesila da ja opet imam dve ćerke, tako da smo i mi povezane u mali ženski lobi.
Story: Čime ste se rukovodili u vaspitanju ćerki?
- Mnogo sam razgovarala s njima, ali ne treba zalaziti u sve segmente dečjeg života jer neka tajna mora da postoji. Obe su imale buran pubertet koji su pratili izlasci i moje neprospavane noći. Okupljala sam njihovo društvo u našem stanu da bih znala u kakvom su okruženju. Učila sam ih da budu vredne, odgovorne i poštene, i čini mi se da sam uspela.
Story: Jesu li nasledile vaš temperament?
- Obe su povukle na mene, ali imaju i dosta Mišinog. Darovite su i za glumu. Starija ćerka Ana završila je televizijsku režiju, ali život ju je odveo na drugu stranu. Olja je dobijala nagrade za recitovanje, ali nije je interesovalo da se time bavi. A možda je to i dobro jer ne bih ni volela da je nastavila, pošto su danas teška vremena za ovu profesiju.
Story: Po čemu pamtite svoju mladost?
- Bila je baš burna i bez obzira na to što sam se rano udala, ne mogu da kažem kako nisam mnogo ludovala. Pripadam generaciji koja je išla po prvim diskotekama u tada mirnom Beogradu, kada ste mogli da dođete kući u tri sata ujutro, a da vam ne fali ni dlaka s glave. A i u braku se nije ništa promenilo jer smo Miša i ja nastavili sa izlascima.
Story: Smatrate li da ste se rano udali?
- Treba rano ući u brak i bez mnogo razmišljanja jer kasnije sve teže donosite odluku. Ja sam, srećom, imala veliku pomoć mame, bake, tetke, ali i muža.
Story: Da li ste se plašili da nećete uspeti da ostvarite karijeru, kada ste mladi rodili ćerku?
- Kada se Ana rodila, nisam osećala pravo ushićenje, imala sam utisak da se to prosto desilo, a Miša i ja smo je vodili sa sobom i na zabave. Imala sam i divnog profesora Predraga Bajčetića koji je sve to podržavao. Sećam se da sam u aprilu dobila Anu, a već u maju izašla na ispit iz glume. Bila sam mnogo svesnija tog osećaja kada sam po drugi put postala majka jer sam tada imala trideset jednu godinu. To što je moja starija ćerka Ana rano rodila sina Miloša, smatram sudbinskom odrednicom jer je ženama u našoj porodici to predodređeno.
Story: Koliko se često viđate sa ćerkom i unukom koji žive u Švedskoj?
- Često dolaze i ja idem kod njih. Sreća da je izmišljen skajp pa smo svakog dana u kontaktu. Dugo razgovaramo i znam sve šta se kod nje dešava, ali opet mi mnogo nedostaje.
Story: Koliko vas je unuk promenio?
- Mnogo sam manje uživala u ulozi majke, nego u ulozi bake. Miloša sam mogla jezivo da razmazim, ali me Ana sprečava. Unukova reč za mene je zapoved i moguće je da sam tek njegovim rođenjem shvatila pravu lepotu roditeljstva. Miloš me podmlađuje, pomogao mi je da dobijem volju za životom i nadoknadio gubitak supruga. Ide u sedmi razred i u Švedskoj aktivno trenira vaterpolo.
Story: Žalite li za nečim?
- Što nisam imala još jedno dete, a mogla sam.
Story: Planirate li i dalje da otvorite kafanu?
- Čini mi se da bih pored glume trebalo da imam i neki biznis, što znači da imam višak energije. Volela bih da otvorim kafanicu po uzoru na one gde se ljudi lepo druže, hrane i slušaju dobru muziku.
Story: Jeste li zadovoljni sobom?
- Veoma, jedino bih volela da malo više putujem. Danas mi je najvažnije da mojim ćerkama ide dobro, da su uspešne i emotivno ispunjene i da ja imam posla. Ne plašim se starosti i nemam tu vrstu sujete da, kada se pogledam u ogledalo, zaplačem zbog bora jer svako vreme ima svoje čari.
Piše: Jelena Kulović
