Iako je voditeljka Olivera Kovačević menjala TV kuće, gledaoci njenih emisija oduvek su posvećeno pratili kako sa svojim gostima bez dlake na jeziku raspravlja o neretko za njih neprijatnim temama u želji da izvuče istinu. Reč poraz gotovo da ne postoji u njenom vokabularu, pre svega zahvaljujući samosvesnosti kojom je ovenčan njen dugogodišnji rad pred kamerama. Odlučna i istrajna, Olivera trenutno vodi i uređuje emisiju Da, možda, ne na RTS-u i neumorno stremi ka otkrivanju misterija ne dozvoljavajući da okolnosti utiču na njen sistem rada. Ipak, privatnost ove dame britkog jezika već godinama predstavlja nedokučivu tajnu, budući da se voditeljka trudi da svoj ljubavni život drži daleko od očiju javnosti. U iskrenom intervjuu za Story, Kovačevićeva otkriva kako teme iz njenih emisija utiču na gledalište, ali i novine u svom emotivnom životu.
Story: Po čemu će se vaša emisija razlikovati u novoj sezoni?
- Koncept emisije dokazao je svoj kvalitet pa nema razloga da se puno toga menja. Međutim, svaka nova emisija od petka do petka predstavlja novo iskustvo koje iziskuje napor. Ponekad se umorim od istih tema, dilema i stigne me osećaj beskorisnosti. Razumem situaciju u kojoj se kao društvo nalazimo, gde nas višak želja, a manjak mogućnosti i znanja frustrira i čini neosetljivim za sve zajedničko, osim za ličnu brigu i problem.
Story: Bojite li se da vaši gosti ne izreknu nešto što bi bilo protivno novom Zakonu o informisanju, budući da biste i vi u tom slučaju mogli da snosite posledice?
- Spremno ću prihvatiti posledice onoga sa čime se slažem i u šta verujem. Jedan od mojih zadataka kao novinara jeste i da tragam za istinom, čak i u delikatnim okolnostima. Nikada nisam u svojim emisijama dozvoljavala vređanja, očigledne laži, podmetanja, svađe, žargon i slično.
Story: Imate li utisak da ste se, kada je reč o izboru gostiju, na privatnim televizijama previše prilagođavali zakonima tržišta? Da li vam se direktor Javnog servisa Aleksandar Tijanić meša u uređivačku politiku emisije?
- Televizija ne može bez publike. Kada nešto napišete, to može i da odstoji pa u nekom trenutku opet izroni, ali televizija, naročito u delu informativno-političkog programa, stvar je trenutka. Moja sreća i zadovoljstvo ogleda se u tome da ono što radim publika voli. Pokušavam da budem što više utopljena u društveni život, da ga razumem i prenesem svoje utiske. Što se tiče privatnih televizija, a posebno BK televizije, ne bih rekla da sam se samo prilagođavala tržištu. Naprotiv, BK je bila Periklovo zlatno doba privatnih televizija u Srbiji. Na RTS-u zahvalna sam Tijaniću za svaku sugestiju koju je imao kada sam pripremala emisiju. Nadam se da i on razume moj senzibilitet i da mu prija što radim na ovaj način.
Story: Jeste li se nekada osećali neshvaćenom?
- Nikada nisam išla linijom manjeg otpora. Kada sam bila neshvaćena, pokušavala sam da objasnim, a kada nisam shvatala, trudila sam se da naučim. Onaj ko hoće nešto da učini i promeni, uvek nađe način. Ko neće, nađe opravdanje.
Story: Jeste li samokritični i šta sebi najviše zamerate?
- Spadam u one koji veruju da je nesreća kada čovek ne zna šta hoće, ali da je tragedija ako ne prepoznaje šta i koliko može. Moje osobine nisu nepromenljive.
Story: Da li ste kao školovani sociolog osetljivi na teške društvene probleme?
- Mislim da se to vidi i u mojim emisijama. Nemam moć da pomognem, ali mogu da skrenem pažnju i pokušam da rasvetlim stvari iz nekog manje vidljivog ugla. Ljudima je potrebno da im neko formuliše stvari koje oni osećaju, a ne umeju da ih objasne, pa onda čujete da kažu: To i ja mislim. Naučiti nešto, znači stupiti u dodir sa svetom o kome baš ništa ne znaš i u takvoj situaciji moraš da budeš ponizan.
Story: Kako reagujete na slučajeve psihičkog i fizičkog zlostavljanja o kojima slušate?
- To me razbesni i u takvim situacijama oslabi mi demokratski potencijal.
Story: Dešavaju li se takve stvari u vašem okruženju?
- Naravno, uvek neko nekog pokušava da tlači. Postoji samo jedna stvar gora od psiho-fizičkog zlostavljanja, a to je činjenica da se o tome ćuti. Kada se potiskuju, takve rane cvetaju više nego na bilo kom drugom delu tela.
Story: Po profesionalizmu ste, kako se neretko čini, među najboljima u svojoj generaciji. Jeste li i u emotivnim odnosima zreli i samosvesni kao u poslu?
- Kada postanem zrela i samosvesna u emotivnom odnosu, postaću nezanimljiva i sama. Jednom je neko rekao da u mojim emisijama udaraju topovi skriveni u cveću. U emotivnom životu - pred top bacam cveće.
Story: Koliko često razum pobeđuje vaše srce?
- Ne može se voleti i biti razuman. Jednostavno, kada ljubav govori, razum mora da ćuti. Najveća greška jeste pokušaj da razumno razmišljate o ljubavi jer ste u tom slučaju na putu da izgubite razum. U poslu mora da caruje razum, ali moj kvar je što mogu emotivno da se uključim u tuđe priče i sudbine, a to me košta.
Story: Jeste li ikada iz besa ošamarili nekog muškarca?
- Zar grubost nije jadan pokušaj slabića da bude jak? Da, bila sam slaba i bio je jači pa je umirao od smeha.
Story: Opravdavate li ljubomorne postupke u vezi?
- Jovan Dučić je rekao da je ljubomora jedno osećanje koje je izvor najstrašnijih nepravdi i najprostačkijih nastupa. Međutim, žene vam mogu oprostiti ako ste ljubomorni, ali nikada vam neće oprostiti ako to niste. Ako je ljubomora spontana a ne strategijska, onda može da bude začin ljubavi.
Story: Jesu li vaši partneri bili sigurni da ste im verni?
- Da, možda, ne. Ko će znati šta su sve mislili i u šta su verovali. Priznajem da sam nevina za sve postljubavne optužbe. Uvek mi je važnije moje osećanje dostojanstva i sigurnosti u nekoj vezi, nego neke sitne laži i prevare. Ja muško-ženski odnos shvatam vrlo ozbiljno jer znam koliko je redak pravi spoj. Ta stabilnost je preduslov svake druge stabilnosti u životu i ne bih je olako iskušavala.
Story: Da li biste vi oprostili prevaru u ljubavi?
- Postoji razlika između muške i ženske prevare i to ćete češće čuti od muškaraca. Međutim, bol je isti, a ja emotivne izdaje ne praštam. Mangupi će vas ubeđivati da je moguće voleti dve žene u isto vreme. Druga polovina je samo jedna. Ne postoje tri polovine jedne celine. Pitanje je da li s nekim možete da budete celi.
Story: Opterećuju li vas pitanja o udaji i potomstvu?
- Brinem druge brige. Nije lako biti samohran u Srbiji, a ne volim da živim na tuđi račun.
Story: Da li se u ulozi majke niste ostvarili samo zbog toga što prednost dajete ljubavi?
- U ovim godinama, a ni ranije, nisam u to srljala. Ponekad se uplašim kad pomislim na to da bi dete bilo nečija slika i prilika.
Story: Jesu li se vaše velike ljubavi završavale fatalno?
- Moje velike iluzije završavale su se fatalno i tako sam oplakala sve svoje žrtve. Kraj jedne veze uvek označi njenu pravu suštinu. Velika ljubav je prava i ona traje...
Story: Da li ste trenutno zaljubljeni?
- Naravno, sve više.
Story: Na koji način odbijate udvaračke ponude oženjenih muškaraca?
- Odmah pomislim na njegovu decu i ne bih mogla da podnesem da budem uzrok njihove patnje.
Story: Kojim osobinama može da vas osvoji muškarac u trenutnoj životnoj dobi?
- Suviše sam uložila u svoju samostalnost da bi mi muškarac služio za zbrinjavanje. To je teži put, ali ostavlja prostor za iskrenije odnose. Stan od 200 kvadrata, Luj Viton koferi, džip, letovanja sa drugaricama i prezime za skrivanje toga što sam niko, meni nisu potrebni. Biram onog koji može da me nasmeje i pronađe bolji deo mene.
Story: Kada primetite da se nekome dopadate, da li ste odbojni ili koketni?
- Zavisi kome se dopadam. Nekad sam odbojna, a nekad dostupna. Pošteno govoreći, češće sam odbojna, ali trudim se da to bude nežno.
Story: Jesu li duge noge glavno oružje vašeg seksepila?
- Ne isključivo. U oružane predmete spadaju i drugi delovi tela. Muškarci se nikada ne zaljubljuju u ličnost. Tek kasnije ličnost te žene dođe im kao opravdanje za izbor.
Nikola Rumenić
