Novinarka, književnica, autorka emisije Pogodi ko nam dolazi na večeru, slikarka i majka, Mirjana Bobić-Mojsilović jedna je od najuspešnijih žena na našoj javnoj sceni. Oduvek se sa nedaćama borila sa osmehom na licu, pa i kada je pre dvadeset godina zbog preranog gubitka voljenog supruga Dragana ostala sama, sa verom u bolji život hrabro je podizala svoju sada dvadesetjednogodišnju ćerku Milu, studentkinju arhitekture. Iako je tokom devedesetih godina zbog svog britkog jezika i čvrstih stavova često bila cenzurisana, danas ova pedesetogodišnjakinja ne voli ljude koji se vode izrekom što na umu to na drumu i priznaje da je ponekad prestroga prema sebi. Uprkos tome što je godinama važila za jednu od najpoželjnijih Srpkinja, Mirjana smatra da joj je atraktivan izgled u životu više odmagao nego pomagao i stvorio pregrš kompleksa protiv kojih se dugo borila. U iskrenom intervjuu za Story ova šarmantna dama priznaje da je emotivno ispunjena, ali i otkriva kako se nada da se više nikada neće naći u situaciji da mora da dokazuje koliko je hrabra.
Story: Nedavno ste svoju knjigu Srce moje promovisali u ženskom zatvoru. Kako ste došli na tu ideju?
- Zapravo sam promovisala sve moje knjige i to je bilo prvi put da sam posetila bilo koji zatvor što je za mene predstavljalo potresno iskustvo. Zatvorenice su me odlično primile, ali nisam im govorila samo o mojim knjigama, nego o onome u šta najdublje verujem, a to je da su knjige najbolji, najbrži i najdelotvorniji način da promenimo vlastiti život, bez obzira na to da li ih čitamo ili pišemo. Prihvatila sam poziv jedne upravnice koja mi je predložila da poklonim knjige za zatvorsku biblioteku, a ja sam odgovorila da ću ih ne samo pokloniti, nego i lično odneti.
Story: U čemu pronalazite inspiracije za svoje romane?
- U sebi i oko sebe. Nedavno sam predstavila Dnevnik srpske domaćice u Sloveniji, prošle godine je knjiga Ono sve što znaš o meni objavljena u Hrvatskoj, a u Češkoj mi za mesec dana izlazi roman Tvoj sam. To je samo jedan mali dokaz da ono što interesuje mene i ovdašnje čitaoce nije lokalno, već univerzalno traganje za ljubavlju, pokušaj da se suočimo sa usamljenošću i prolaznošću, a to se razume na svim jezicima.
Story: U vašoj emisiji Pogodi ko dolazi na večeru, koja se emituje na TV Fox, ugostili ste mnoge poznate ličnosti. Sa kim ste najlepše proćaskali uz večeru?
- Kao što je i publika mogla da vidi, sa svima sam provodila divne večeri, a u emisiji su mi uglavnom ljudi kojima bih i privatno kuvala. Predivan je bio Rambo Amadeus, Vlade Divac, Petar Omčikus i Dragoslav Mihajlović, a o Velji Abramoviću da i ne govorim.
Story: Od koga ste vi naučili da kuvate?
- Osnove sam naučila od mame, a sve ostalo nadograđivala sam na putovanjima ili zahvaljujući radoznalosti. Ja sam pomalo kao onaj mali iz Rubljova koji kaže da zna recept za zvono, a ne zna ga. I ja uvek kažem da znam neki recept pa ponekad i pogodim kako se nešto pravi. Dakle, samouka sam kuvarica.
Story: Za koga volite da kuvate?
- Volim da kuvam za svoje prijatelje, ali zbog brojnih obaveza sada to činim retko što je šteta. U svakom slučaju, što ne stignemo leti, stignemo zimi. Zimi je lepše kuvati i zvati goste, a leti je lepše sedeti u baštama restorana.
Story: Da li smatrate da se uz ručak obavljaju najuspešniji poslovni razgovori?
- Za praznim stolom se pregovara, a za punim se uživa. Dakle, ja sa svojim prijateljima ne pregovaram, a sa onima sa kojima poslovno razgovaram, ne večeram i ne pijem.
Story: Predstava Suze su OK nedavno je imala pedeseto izvođenje u Zvezdara teatru, a brojni posetioci dolaze i po nekoliko puta da je gledaju. Koliko vam to laska?
- Ne postoji veća nagrada za pisca nego kad ima čitaoce ili publiku u pozorištu. Naravno da sam srećna zbog Suza.
Story: Da li je emotivnost koju kroz ovu predstavu prenosite na gledaoce baš ono što nam fali u surovoj svakodnevici?
- Verovatno jeste. To je jedna univerzalna priča o tome kako svi mi, priznali to ili ne, želimo da za sobom ostavimo nekakav, makar i majušni trag o svom postojanju.
Story: Kao novinar često ste bili cenzurisani iz političkih razloga. Da li ste u životu skloni samocenzuri pa tako pazite šta govorite i kome govorite ili ste od onih za koje prijatelji kažu da nema dlaku na jeziku?
- Samocenzura je došla, ali kao mera zrelosti i dobrog vaspitanja, a ne kao odustajanje od vlastitih uverenja. Cenzurisati se u kolumni za mene je nezamislivo. Sa druge strane, nezamislivo mi je da se ne cenzurišem u komunikaciji sa živim ljudima. Oni koji razgovaraju sa drugima u stilu što na umu - to na drumu za mene su prostaci, nevaspitani i uglavnom agresivni ljudi, a ja to prezirem.
Story: Koliko ste u poslu, a koliko u privatnom životu skloni samokritici?
- Verovatno sam kada najintimnije razgovaram sama sa sobom čak i prestroga prema sebi, ali pred drugima sam očigledno malo nežnija. Pa mora i mene neko da pričuva, zar ne?
Story: Verujete li da su žensko-muška prijateljstva moguća?
- Verujem da su različita prijateljstva moguća i uopšte ne razumem zašto ljudi odvajaju ljubav i prijateljstvo. Ponekad je prijateljstvo najviša i nedostižna tačka prave ljubavi. Ne pravim razliku između muških i ženskih, ne rangiram prijatelje po polu. Sa muškim prijateljima u svakom slučaju imam drugačije teme nego sa prijateljicama.
Story: Nekoliko puta ste okarakterisani kao feministkinja. Smeta li vam to?
- Na neki način ja i jesam feministkinja. Grozim se ponižavanja, nipodaštavanja žena, a pogotovo nasilja prema njima. Grozim se ideje da je muškarac unapred u pravu samo zato jer je muškarac i uvek sam se borila za jednaka ljudska prava žena i muškaraca. Ali, obožavam muškarce, pogotovo ako se ne ponašaju kao da su zbunjeni oko pitanja šta treba da rade i kako da se ponašaju. Dakle, volim prave muškarce koji su džentlmeni.
Story: Delujete kao hrabra žena, koja se spremno hvata u koštac sa svim problemima. Da li ste zapravo takvi?
- Ni ne znamo koliko smo hrabri, jaki i izdržljivi dok se ne nađemo na nekom od tih ispita. Te testove sam prošla sa uspehom i ne tražim nikakvu diplomu, ali bi stvarno bilo divno kada bi to nekako moglo da se sredi da više nikada u životu ne dođem u situaciju u kojoj bih morala da pokažem svoju ljudsku i žensku snagu. Hoću sada da budem mala, mila, bezbrižna žena.
Story: Čemu učite vašu ćerku Milu?
- Više je ne učim ničemu jer sam to činila na vreme. Pre svega šta su vrednosti bez kojih život nema smisla, a druga važna lekcija jeste da je dosada najstrašnije osećanje i da čovek koji želi da bude srećan mora da se bavi nečim, odnosno onim što ga zanima. Pre svega mi je drago što je ona izbrala ono što je zanima i za šta je talentovana. S druge strane, srećna sam što je Mila bez mog pritiska izabrala sopstveni put koji nema nikakve veze sa mojim.
Story: Postali ste samohrana majka kad je vaša ćerka imala samo godinu dana. Jeste li se plašili svakog novog sutra ili ste bili uvereni da ćete moći da podnesete breme odgovornosti i brige oko deteta potpuno sami?
- Ne plašite se i ne planirate ništa, nego samo živite. Tako to ide jer u protivnom propadnete. Bilo je teško, bilo je divno, bila sam nesavršena, ali sam bar toga uvek bila svesna. Samoća je nekada užasno teška, ali nekada predstavlja vrata slobode. Radi se o tome da uzmete vlastiti život, a ničiji nije savršen, i napravite od njega najviše što možete pod uslovom da na vreme naučite da razlikujete bitno od nebitnog.
Story: Da li vam je ćerka jedini izvor radosti u privatnom životu?
- Ona je sigurno najveći izvor radosti, ali i brige. Moja mama je uvek govorila: Mala deca - mala briga, velika deca - velika briga i tek kad sam i sama postala mama, shvatila da je to tačno.
Story: Smatrate li da u Srbiji više ne postoje vitezi i da je džentlmenstvo izumrlo?
- Postoje, samo ih je teško uočiti u gustoj šumi egoizma, površnosti i ispraznosti. I njima, kao i nama, potrebna je neka vrsta simboličke ledine, na koju bi vitezovi dojahali u svom punom sjaju, a to se može desiti samo ukoliko oko sebe napravimo čistinu.
Story: Šta vas je nekada, a šta vas sada privlači kod suprotnog pola?
- Uvek isto - kombinacija muškosti, plemenitosti, duhovitosti i naravno drskosti.
Story: Koliko vam je atraktivan izgled odmogao, a koliko pomogao u životu i karijeri?
- U karijeri sam se prvih dvadeset godina borila da me shvataju ozbiljno jer sam imala kompleks dobrog izgleda. Nekada je lepota za devojku koju nije zanimalo da svojim izgledom gradi karijeru bila velika prepreka. Sada ne treba više nikome ništa da dokazujem i za mene nema više nikakvih prepreka spolja. Sve one su u meni.
Story: Mislite li da se muškarci plaše moćnih, pametnih i uspešnih dama?
- Kukavice se plaše i sopstvene moći, a kamoli tuđe.
Story: Koliko učestvujete u odlukama vaše ćerke kada je reč o izboru njenog partnera?
- Ne mešam joj se u ljubav jer bi to moglo da ima kontraindikacije. Nas dve se ne poveravamo jedna drugoj, ali možemo da pričamo o svemu.
Story: Smatrate li da nikada nije kasno za ljubav i da li biste se ponovo udali?
- Nikada nije kasno za ljubav, a što se udaje tiče, uvek se našalim pa kažem da mi nije toliko do braka, koliko mi je do svadbe.
Story: Da li ste trenutno emotivno ispunjeni?
- Da.
Story: Koje ljudske osobine nikada niste i nećete moći da razumete?
- Pohlepu, snishodljivost i fascinaciju novcem.
Story: U kojim životnim situacijama samo okrenete glavu na drugu stranu?
- Uvek kada se sretnem sa agresijom, prostaklukom i primitivizmom.
Story: Mislite li da se samo jednom u životu iskreno voli?
- Ne, nikako.
Story: Na šta ste trenutno najponosniji?
- Na to što sam naučila da razlikujem bitno od nebitnog. Ko ima duh, ima sve.
Story: Jeste li ponekad usamljeni?
- Ponekad? Usamljena sam pomalo svakog dana.
Piše: Aleksandra Dimitrijević
