Iako se pri sklapanju građanske i verske zajednice 15. jula 2007. nisu opterećivali time kada će im se dogoditi roditeljstvo, supružnici Dijana i Boško Janković nisu ni slutili da će im beba koja je pristigla na svet 9. jula, potpuno promeniti poglede na svet. Otkako je njihov sin Sergej Janković ugledao svetlost dana, naizgled ozbiljna nerviranja oko poslovnih problema, izgubila su svaki smisao. Od nekoliko ruskih imena koja su ušla u uži izbor, za svog mezimca odabrali su ono koje im se najviše dopada i sada mu se s ponosom obraćaju dok tihim ljubavnim šapatima razrađuju strategiju sinovljevog vaspitavanja. O tome kako se snalaze u prvim mesecima roditeljstva, mladi par dvadesetpetogodišnjaka govori samo za Story koji objavljuje i ekskluzivne fotografije dvadeset dana starog naslednika porodice Janković.
Story: Jeste li se navikli na ulogu roditelja?
Dijana: Brzo sam se prilagodila pa sebi sada delujem kao da sam već godinama majka. Jedino što mi malo teže pada jeste nespavanje i buđenje na svakih dva, tri sata kako bih nahranila bebu. Jedva čekam da Sergej malo poraste pa da se oboje naspavamo. (Smeh). Babice su mi pokazale kako da ga nahranim i okupam, odmah raspoznam kada je gladan i ako ima grčeve u stomaku.
Boško: Sve se menja u odnosu na period kada sam čekao da se beba rodi. Odjednom je sve postalo drugačije. Osećam se odgovornijim, kako prema drugima, tako i prema sebi. Koliko god da sam bio živahan i pun energije, očinstvo me je naprasno smirilo i navelo da razmišljam samo o svojoj porodici, naročito kada zbog prirode posla kojim se bavim moram da budem razdvojen od svoje porodice. Ali, život je igra, kao i fudbal koji treniram.
Story: Da li ste, pre nego što ste saznali pol bebe, priželjkivali sina?
Boško: Mnogo mi je drago što je prvo dete koje sam dobio muškog pola. Kada bih mogao da biram, voleo bih još jednog sina, i ćerkicu kao najmlađu, da braća o njoj vode računa. U suštini, najbitnije mi je da se Sergej lepo razvija i bude živ i zdrav, a na tome što mi je kao sin prvenac doneo ogromnu radost, zahvaliću mu načinom vaspitavanja i neizmernom pažnjom koju će imati sa moje i Dijanine strane.
Dijana: Pre nego što sam ostala u drugom stanju, želela sam dečaka, ali posle mi je zaista postalo svejedno kog će pola biti naša prva beba. Ipak, Boško se izuzetno obradovao kada je saznao da će dobiti sina.
Story: Da li je Sergeju zagarantovana sudbina razmaženog sina prvenca?
Boško:Trudićemo se da ga vaspitamo onako kako su nas roditelji pripremali za život. Ići će u redovnu školu i neće mu biti dozvoljeno preterano izvoljevanje. Iako na ovu temu pričam pre vremena, siguran sam jedino da od njega nećemo napraviti malog snoba, ali da će imati našu neizmernu ljubav i pažnju, to je apsolutno sigurno!
Story: Čini se da vam je rođenje sina totalno promenilo prioritete.
Boško: Tako je! Sigurno ću se ubuduće manje nervirati oko svake propuštene šanse u fudbalu, a sportske trijumfe neću poistovećivati sa privatnim jer trenutno najvažniju utakmicu igram na porodičnom terenu.
Story: Da li je Sergej plačljiva beba?
Boško: Najviše voli da se namršti. Prilično je miran, izdržljiv i veoma retko plače, što je dobro za nas mlade i pomalo plašljive roditelje.
Story: Jeste li jednoglasno doneli odluku o imenu?
Boško: Dijani se mnogo svidelo ime Sergej, a ja sam odmah počeo da razmišljam koliko pozitivnih likova s takvim imenom poznajem. Setio sam se jednog starijeg druga iz kraja i jednog iz škole koji se tako zovu. Obojicu sam gotivio, tako da dalje razmišljanje na tu temu nije bilo potrebno jer se i meni učinilo da bi mom sinu prvencu odlično pristajalo to ime. Međutim, imam ja još jedno rezervno muško ime koje čuvam za drugog sina. (Smeh).
Story: Boško, zbog čega ste odlučili da prisustvujete porođaju?
Boško: Nisam želeo da propustim taj najlepši trenutak, a s druge strane, kao uzoran suprug, želeo sam da ženi pružim podršku. Jednostavno, doživeo sam nešto neverovatno, što nemam sa čim da uporedim. Bio sam srećniji nego da sam dao tri gola u finalu Svetskog prvenstva. Imao sam tremu zbog velikog iščekivanja i sam čin Sergejovog dolaska na svet, posmatrao sam iza jednog paravana, odakle sam povremeno izvirivao. Jedino što nisam video bio je sam hirurški čin izvršenja carskog reza, ali uočio sam momenat kada je rođen i čim sam ugledao svog preslatkog naslednika, naprosto sam zanemeo od sreće. Nakon što je presečena pupčana vrpca, dali su mi sina u naručje, a ja nisam znao kako da se ponašam jer ništa slično ranije nisam doživeo. Znam da ću sledeći put biti opušteniji, ali iskustvo prvog Dijaninog porođaja nikada neću zaboraviti.
Story: Vaša tašta Mila i vi ste taj čin ovekovečili i kamerom. Jeste li već odgledali snimak?
Boško: Naizmenično smo snimali skoro celu operaciju koja je obavljena uz epiduralnu anesteziju, a kamera je zabeležila i da je Dijana bila svesna Sergejovog dolaska na svet. Nismo još odgledali snimak, ali i to ćemo učiniti ovih dana.
Story: Dijana, koliko vam je značilo muževljevo prisustvo u porođajnoj sali?
Dijana: Oko deset ujutro, dva sata pre operacije, sama sam se dovezla do bolnice kako bih ubila tremu, a to mi nije predstavljalo problem pošto sam i na dan porođaja, kao i tokom trudnoće, bila izuzetno aktivna. Ubrzo je došao i Boško, a pre same operacije međusobno smo se smirivali, pošto je suprug bio nervozniji od mene jer nije bio svestan kroz šta prolazi. Kasnije, kada je uzeo bebu u naručje, nije mu trebalo mnogo da se navikne na novu ulogu.
Story: Zašto ste se odlučili na porođaj carskim rezom?
Dijana: Sergej je po rođenju bio dugačak 51 centimetar i težak tri kilograma i 470 grama. Porodila sam se dve nedelje pre termina jer su mu do tada prognozirali težinu od četiri kilograma. Pošto sam sitnije građe, sigurno bih bolnije podnela da je dobio još na težini, a iskreno i malo sam se uplašila. Na carski rez odlučila sam se i da bi se beba manje mučila.
Story: Koliko vam je vremena trebalo da se oporavite nakon operacije?
Dijana: Operaciju sam odlično podnela, a već iste večeri sama sam ustajala, šetala, osvežavala se vodom... Inače, žene su posle porođaja, a i tokom same trudnoće, izuzetno emotivne. Kada je Boško trebalo da se odvoji od nas tri dana posle Sergejovog rođenja, plakala sam nekoliko sati. Što se fizičkih i psihičkih promena tiče, ništa se značajnije nije dogodilo tokom i nakon trudnoće. Ugojila sam se 12 kilograma, što za moju konstituciju uopšte nije mnogo, a nakon porođaja, ostalo mi je još tri kilograma viška koje moram da skinem kako bih se vratila na svoju staru težinu od 54 kilograma.
Story: Ono što se mnoge mlade mame verovatno pitaju jeste i to kako ste uspeli tako brzo da smršate?
Dijana: Prvih dana nakon porođaja gubila sam gotovo po pola kilograma dnevno. U tome mi je, osim ubrzanog metabolizma, znatno pomogla činjenica da sam se odlučila za dojenje bebe, a poznato je da se i tako gube suvišne kalorije. Sergej je pravi mali gurman, a ja ga zovem Crnogorac pošto je lenj i voli da sisa po sat i po vremena. Inače, nisam ni razmišljala da mu uskratim majčinsko mleko jer je ono najbitnije za imuni sistem bebe.
Story: Da li ste sve potrepštine za bebu nabavili pre porođaja?
Boško: Sve je to Dijana uradila pre porođaja, a kao svaka požrtvovana majka, za svog sina odabrala je samo ono najbolje. Zato ja imam dovoljno vremena da pronađem novi, veći stan u Đenovi dok se Dijana ne doseli sa bebom. Siguran sam da će sobica za mog sina biti prelepa.
Story: Zbog čega ste se odlučili za porođaj u Cirihu?
Dijana: I sama sam rođena u Cirihu gde sam i odrasla, pa mi je tako bilo jednostavnije. Porodio me je jedan od najboljih ginekologa u Cirihu, doktor Bojana Rajić, koji je vodila moju celu trudnoću. Sergeja sam donela na svet u privatnoj klinici i one u Švajcarskoj imaju dozvolu za porađanje.
Story: U kojoj meri vam pomaže prisustvo i iskustvo vaše majke, u čijem domu se nalazite sa bebom?
Dijana: U porodičnom domu u Cirihu gde trenutno boravim sa bebom, mnogo mi znači njeno i prisustvo moga oca Slobodana jer mi oni u velikoj meri olakšavaju sve obaveze oko Sergeja. Verovatno bih bila nervozna da sve moram sama da obavljam.
Story: Koliko često ste u prilici da posećujete sina i suprugu, budući da ste već uveliko krenuli na pripreme sa FK Đenova?
Boško: Vrlo malo sam bio uz sina jer sam morao da krenem na klupske pripreme u Austriju i Italiju, a uskoro me očekuje i put sa reprezentacijom u Južnoafričku Republiku. Trudim se da barem vikendom odem u Cirih jer mi svaki sekund sa sinom i ženom mnogo znači. Prva tri meseca od sinovljevog rođenja provešću sam u Đenovi da bi Dijana u Švajcarskoj završila sve kontrole i testove kojima beba mora da se podvrgne, kako bismo u Italiji bili što spokojniji.
Story: Zovete li stalno Dijanu telefonom?
Boško: Na skajpu smo po nekoliko sati dnevno. Putem kamere gledam svoje dete i ženu pa imam utisak kao da sam stalno s njima. Zahvalan sam svim savremenim sredstvima komunikacije koje mi olakšavaju ovu nezavidnu situaciju, u kojoj ne mogu konstantno fizički da budem uz svoje najdraže.
Story: Boško, kako su na Sergeja reagovali vaši roditelji Verica i Milan, kao i mlađi brat Bojan? Šta kažu, na koga podseća?
Boško: Kada su ga videli, plakali su kao deca. Kažu da liči na mene, ali tako nešto će svaki roditelj reći za svoje dete. Jedino što ja primećujem jeste to da Sergej na mene ima malo punije usne, a kada pogledam svoje fotografije iz ranog detinjstva, uviđam da ima slično čelo. Voleo bih da podjednako liči na mene i moju suprugu, ne opterećujem se čijih će osobina više da pokupi. Smatram da je Cirih idealan grad u kome bi trebalo da odrasta. Ipak, biće mi žao ako bar malo ne pokupi i od beogradske škole odrastanja koja, znam iz vlastitog iskustva, svako dete može da pripremi na najrazličitije životne izazove.
Story:Hoćete li ga usmeravati na fudbal?
Boško: Težiću ka tome da se bavi nekim sportom, nebitno da li će to biti fudbal, iako za to ima najbolje genetske predispozicije.
Story: Kako je Sergej podneo prvo profesionalno fotografisanje, urađeno ekskluzivno za Story?
Dijana: Bio je izuzetno miran tokom slikanja, na momente možda uplašen od blica, ali sigurna sam da će biti ponosan na te fotke kada ih jednog dana ugleda.
Story: Ovo su ujedno i prve fotografije na kojima se njegov tata smeje.
Boško: Tako je, ja volim da uvek izgledam ozbiljno na fotografijama, naročito u situaciji kada moj lik na fotkama simbolizuje glavu porodice. Međutim, Sergej je svojim grimasama ipak uspeo da mi izmami poneki spontani osmeh, pošto inače i ne umem veštački da se smejem. (Smeh).
Nikola Rumenić
