Šezdesetdvogodišnji glumac Predrag - Peca Ejdus u karijeri dugoj preko četiri decenije odigrao je brojne nezaboravne uloge i dočarao likove iz najpoznatijih književnih dela na daskama koje život znače. Večiti radoholik ni tokom teške borbe sa okrutnom bolešću nije želeo da napusti svoj poziv jer smatra da glumac postoji samo dok igra. Bivši upravnik Narodnog pozorišta umeo je da se izbori sa napadima na sebe kada je početkom godine doživeo da bude optužen za zloupotrebu službenog položaja, a najvažniju podršku u ostvarivanju svojih profesionalnih i intimnih snova pruža mu supruga Milica sa kojom je tokom harmoničnog braka dobio ćerku Vanju i sina Filipa. Njegovi naslednici, danas uspešna glumica i magistar političkih nauka, svakodnevno ga čine ponosnim roditeljem, koji ipak nestrpljivo broji dane do skorog porođaja svoje naslednice kada će se ostvariti i u božanstvenoj ulozi dede.
Story: Zašto ste odlučili da u decembru 2007. godine prihvatite mesto upravnika Narodnog pozorišta?
- To pitanje sam i sam sebi mnogo puta postavljao. Glumom se bavim preko četrdeset godina i dobro poznajem prilike u domaćem teatru, a posebno u Narodnom pozorištu. Kada mi je prethodni ministar Voja Brajović ponudi to mesto bio sam veoma iznenađen. Nisam prihvatio funkciju zbog karijere, nego zato što sam želeo nešto da promenim, a tadašnja vlada Srbije bila je spremna da izvrši reforme u kulturi. Kada sam došao na mesto upravnika, Narodno pozorište dugovalo je sedamsto hiljada evra, a godinu smo završili na pozitivnoj nuli i zabeležili skok u kvalitetu repertoara, što je potvrdila i kritika. Sadašnjeg ministra kulture Nebojšu Bradića poznajem godinama i mislio sam da će naša saradnja biti odlična. Ispostavilo se ipak da su naši kontakti postajali sve ređi i shvatio sam da ništa od onog što smo planirali neće biti ostvareno pa sam odlučio da dam ostavku.
Story: Vaša ostavka februara 2008. izazvala je veliku pažnju javnosti, naročito zbog toga što se pričalo da ste zloupotrebili službeni položaj?
- Neke medije sam tužio zbog objavljivanja laži, a verujem da je te neistine neko pogurao, iako ne želim da raspravljam ko je i zašto to radio. Ima mnogo pojedinaca iz umetničkog sveta koji žele da budu na nekoj funkciji, a meni to nikada nije bio cilj što je većinu zbunjivalo. Posle moje ostavke otišli su još neki ljudi, što je prošlo nezapaženo, iako je trebalo da uzbudi javnost, jer je situacija u Narodnom pozorištu i kulturi uopšte alarmantna. Zakon o kulturi koji treba da bude usvojen napisala je birokratija, ali on u suštini ništa neće rešiti jer kulturu treba prepustiti umetnicima, a država bi morala da prestane da se meša.
Story: Koliko je danas teško biti kulturni radnik?
- Umetnost je surov poziv i uspevaju samo najbolji. Poslednje dve decenije zalagao sam se za ukidanje stalnih radnih odnosa u srpskom pozorišnom okruženju koji kao takvi nigde na svetu ne postoje. Naravno da socijalni element mora biti prisutan u nekom zakonu, ali ugovori na određeno vreme iskristalizovali bi situaciju. Umetnik danas sigurno teško živi, ali tako žive i ljudi drugih profesija. Na ovim prostorima glumci nikada nisu bili bogati ljudi, niti pravi umetnik započinje svoju životnu avanturu kako bi se materijalno obezbedio, ali svakako da mora da radi.
Story: Prošle godine igrali ste u filmu Slobodana Šijana S.O.S. Spasite naše duše koji govori o deformitetima društva pred početak rata u Hrvatskoj. Jeste li vi tokom karijere uspeli da sačuvate svoju dušu?
- Biti umetnik predstavlja stalno traganje za sopstvenom dušom. Onaj ko se bavi umetnošću pokušava da u sebi pronađe istinu, moral i etiku, da u svetu oko sebe uoči sve nakaznosti, ali tako da se pravi da one ne postoje sa jednom utopističkom ambicijom da svet može da se menja. Ne umem tačno da kažem koliko sam sačuvao svoju dušu jer nisam siguran kakva je bila kada sam imao osamnaest godina, ali uvek sam želeo da rastem kao individua, muškarac i glumac.
Story: Postali ste poznat glumac ulogom u predstavi Šovinistička farsa. Kako iz danas gledate na komad koji je na neki način najavio raspad bivše Jugoslavije?
- Sa setom i ubeđenjem, jer je to bio projekat koji je dosta toga najavio i ismejao. Ponosan sam zbog toga što sam jedan lik i jednu temu odigrao preko hiljadu i osamsto puta, sa jednom predstavom upoznao celu bivšu Jugoslaviju, a ne sećam se da smo je ikada odigrali, a da nismo ispraćeni ovacijama. Zahvaljujući maloj andergraund predstavi koja je začeta u SKC-u i posle prvog izvođenja bila zabranjena, došlo je do toga da Josif Tatić i ja postanemo zvezde.
Story: Mnogi su Josifa Tatića i vas doživljavali kao odličan tandem. Jeste li se i privatno družili?
- I pre i posle te predstave mnogo smo se družili i veoma smo dobri prijatelji. Igrali smo zajedno u nizu projekata, zajedno smo osnovali pozorište koje se zvalo Pod razno, koje je imalo dosta dobrih predstava, ali je brzo zatvoreno.
Story: Iako vaša karijera traje decenijama, delujete kao čovek koji se nije zasitio svog posla. Kako se opuštate kada siđete sa scene?
- U zavisnosti od godina menjao se i moj način opuštanja. Kao mladić dosta sam se bavio sportom, danas to nažalost ne upražnjavam mnogo. Volim kafanu, društvo, prijatelje i putovanja. Iako nikada nisam želeo da budem bogat, ne volim da imam problem sa novcem jer sam u mnogim fazama života morao da povedem računa o finansijama naročito kada sam formirao porodicu. Međutim, nije mi bilo teško da radim, jer to volim i uvek rado citiram kinesku poslovicu: Izaberi posao koji voliš u mladosti, pa celog života ništa nećeš raditi.
Story: Radite i kao profesor na BK Univerzitetu. Jeste li strogi prema svojim studentima?
- Jesam kada je reč o neradu, ali izuzetno poštujem studente koji mi se obrate za pomoć. Žao mi je kada neko dođe da studira glumu i ne shvata da će morati svako veče da ide u pozorište i stalno čita ukoliko želi da postane glumac. Više cenim one koji nisu daroviti, ali marljivo rade, nego one malobrojne bogom dane, koji ne rade ništa i s vremena na vreme uspevaju da naprave ponešto dobro.
Story: Kako ste reagovali kada vam je ćerka Vanja saopštila da želi da postane glumica?
- U početku nisam bio srećan, ali znao da će do toga najverovatnije doći jer je odrastala u umetničkoj porodici, kraj oca glumca i majke scenografa. Vanja je rano pokazala ambicije za glumu, ali tada nisam mogao da procenim koliko je darovita. Kada sam uvideo da je njeno opredeljenje jasno, a posebno kada sam prisustvovao njenim vežbama na akademiji, bio sam ubeđen da je rođena za glumu, da će biti dobra i tražena glumica jer ima svoju specifičnost i scensku harizmu koju umem da procenim pošto sam pedagog.
Story: Mislite li da je njoj u karijeri više pomoglo ili odmoglo to što je ćerka slavnog glumca?
- Moguće je da joj je ta činjenica otežavala, ali mi je teško da o tome govorim. I ja sam u klasi imao dvoje kolega koji su bili deca poznatih umetnika, ali su njihove sudbine potpuno različite. To jeste opterećujuće, pogotovo u malim sredinama gde se govori da postoje razni klanovi, ali ima i svojih prednosti. Mislim da je od mene pokupila fanatizam, strogost prema sebi i potrebu da iznova bude bolja. U ovom poslu najvažnije je trajati i ne ulaziti u rutinu. Ništa se brže ne zaboravlja nego glumačka karijera, mi postojimo dok igramo, a čim siđemo sa scene, više nas nema.
Story: Za razliku od vas, vaše supruge Milice i ćerke Vanje, sin Filip nikada se nije medijski eksponirao.
- Filip je završio političke nauke, magistrirao je u Parizu i sada je asistent na odseku za međunarodne odnose. Osim toga završava doktorat i radi kao menadžer jedne nevladine organizacije. Voli svoj posao, mnogo putuje, njegova ambicija je naučni rad, ali želi da deluje i na drugim poljima.
Story: Mnoge vaše kolege nisu uspele da sačuvaju svoj brak. Kako ste se vi za to izborili?
- U braku koji traje gotovo trideset i četiri godine mora da ima razumevanja, a po svemu sudeći supruga ga je imala za mene kao i ja za nju. Ne postoji idealan brak, ali mi smo se venčali i dobili decu iz ljubavi, bavili se sličnim profesijama i verujem da smo zbog toga uspeli. Imali smo slične ideje kako da vaspitavamo decu, pa ih tako nikada nismo lagali, čak i kada se govorilo o neprijatnim istinama. Posle svega, zapitam se da li je moguće da smo tako dugo zajedno i poželim da i sebi i njoj dodelim medalju. Ipak, znam da bi ona više volela lep prsten, što planiram da joj kupim za godišnjicu.
Story: Vaša ćerka Vanja uskoro će roditi svoje prvo dete, a vi dobiti prvo unuče. Pripremate li se za ulogu dede?
- Neću biti deda, nego dedica (smeh). Jedva čekam taj trenutak, kao i svi u mojoj porodici. Kada dobijem unuče počinje jesen mog života i nadam se da će proteći bez velikih trauma. Srećan sam zbog toga što sam uspeo da sačuvam familiju i što sam doživeo da se iznova ponosim svojom decom.
Story: Da ste nepopravljivi radoholik pokazali ste time što ste odlazili na posao čak i dok ste bili teško bolesni.
- Pravio sam pauzu samo onoliko koliko sam morao da boravim u bolnici. Kada sam pre četiri godine prvi put zadobio oboljenje kičmene moždine, odsustvovao sam sedam meseci, a kada se bolest naknadno vratila, praktično nisam prekidao sa radom iako sam bio pod strogom terapijom.
Story: Jesu li vaše zdravstvene tegobe sada prošlost?
- Poslednjih pet godina imao sam ozbiljnih problema sa zdravljem, ali sve je to iza mena, a šta će se dešavati, videćemo. Nemoguće je birati bolest od koje ćete se razboleti, ali moguće je verovati u život, medicinu i imati energiju uz pomoć koje je lakše preboleti teške i komplikovane stvari. Medicinska briga zavisi od lekara, dok volja za životom zavisi od čovekove psihe. Za sada sam zdrav čovek, ali oprezan jer znam da ništa nije večno. Svakog časa može da se dogodi nešto novo, a ja mogu samo da živim malo smirenije, nego prethodnih godina, osluškujem svoj organizama i radujem se svakom novom danu.
Moni Marković
