Sa grupom Plavi orkestar, Loša je nastupio na Beer Fest-u pred više od 120.000 ljudi, a u ekskluzivnom intervjuu za Kurir seća se dana najveće slave, govori o Zdravku Čoliću i Goranu Bregociću, ali i o svom slavnom pretku.
- Na Beer festu smo svirali prvi put pre dve godine i tada je to bio naš najveći koncert u karijeri. Organizatori su nam rekli da smo oborili rekord po broju posetilaca, zbog čega nam je izuzetno drago. Reakcija publike je bila iskrena i dirnula me kao da smo se odjednom potpuno razumeli - kaže Loša.
Obožavaoci su preksinoć na tvoj nastup došli čak iz Rumunije, što je podsetilo na vaše najslavnije dane, kad su vas opsedali.
- Pravili su nam dosta problema. Moj fiksni telefon zvonio je 24 sata bez prestanka. Bilo je dovoljno samo da se uključi u zid. To je trajalo četiri godine. Poštansko sanduče mi je bilo uvek razvaljeno, a soliter u kom sam živeo išaran. Naplaćao sam se zbog toga kućnom savetu za krečenje. Ekskurzije su dolazile ispred mog stana. Na hiljade dece želelo je da vidi gde stanujem ja, ali i ostali članovi grupe.
Saša Lošić govori o ogromnim razočarenjima sa kojima se sretao, pogledajte OVDE.
Radite li na novom albumu?
- Albumi su postali igračka za romantičare. Ljudi danas imaju terabajte muzike na svojim malim uređajima. Najverovatnije ćemo u budućnosti samo izbacivati singlove.
Kako si tokom karijere izdržao teret slave?
- Ostao sam normalan jer sam odrastao u Sarajevu. U mom gradu ne postoje zvezde, to nisu bili ni Brega, Čola i Ivo Andrić. Nobelovca su svi pozdravljali sa alo, pisac. Koliko god da sam poleteo, čaršija i obični ljudi su bili tu da me spuste na zemlju.
Da li su se Sarajevo i Beograd promenili u odnosu na period pre rata?
- Novo je doba, ali se nije mnogo promenilo. Neki dobar oblak prošao je kroz naš region i ljudi su opet povezani. Mi to vidimo po koncertima. Ljudi dolaze na naše nastupe jer osećaju neku iracionalnu stabilnost. Vide na sceni četiri prijatelja u vremenu kad se sve raspalo, koji i dalje vole to što rade i nose dah starog vremena i privatne nostalgije. Usudio bih se da kažem da je naša grupa podsvest bivše Jugoslavije.
Oko čega se svađaš sa članovima grupe?
- Na prvoj turneji smo se svađali oko toga ko će da kupuje cigarete. Kasnije su rasprave bile ideološke i oko toga da li da idemo u smeru folka ili pop-panka. Nikad se nismo svađali zbog cura. Bili smo zaljubljeni u naše devojke, što zvuči čudno. Kad smo mogli ludovati posle koncerta, zvali smo ih iz hotela sa telefona na recepciji. Biti muzičar u Sarajevu tada nije bilo važno. Morao si da upišeš fakultet, da studiraš medicinu ili pravo.
Od čega je to Saša zavisan, pogledajte OVDE.
Trenutno je u toku obeležavanje stogodišnjice Velikog rata. Kako vi gledate na ulogu Gavrila Principa?
- Princip se rodio preko puta sela gde se rodio moj deda. Znam taj mentalitet. Postoji legenda da su moja i njegova porodica bile Čeke pre 400 godina (prezime, potekli su od zajedničkog pretka, op. aut). Išao je u Prvu gimnaziju. Ima mnogo analogije između nas dvojice. Pre deset godina veoma me je zanimala ta tema. Nabavio sam i stenograme sa suđenja koje je izdao profesor Vojislav Bogićević.
Bilo mi je zanimljivo da istražujem ko su bili mladobosanci. Oni su pisali pesme, citirali Ničea... Kako sam čitao pesnike njihovog doba Jovu Varagića i Borivoja Jevtića, shvatio sam da su živeli u vremenu apatije i da im je svaki dan bio isti. Morali su nešto da promene i, pod idejom da je narod potlačen, krenuli su u revoluciji. Postoji nešto što bi trebalo izvući iz zaborava, a to su dnevnici Borivoja Jevtića, koje čuva njegova ćerka. Kad bi se danas objavili, videlo bi se da su vanvremenski.
Na početku karijere osuđivali su vas zbog dueta s Nadom Obrić.
- I danas nas svi osuđuju što smo imali duet s Draganom Mirković. Ništa se nije promenilo. Dugo sam analizirao zašto se to dešava, otkud silina napada na nas i šta ljude toliko iritira. Posle Drugog svetskog rata komunisti sa sela mahom su osvojili vlast u gradovima i prisvojili su feudalni koncept kulture.
Počeli su da gledaju balet, da idu u operu i da se žene glumicama. Nisu oni ništa zabranjivali, ali se stvorila klima da je ono sa Zapada bolje nego naše tradicionalno. Ljudi su se stideli svoje bake i dede sa sela. Otud ide taj stid od folka, to je moj zaključak. Hteli smo s Nadom tada da spojimo nespojivo, pank-pop i novokomponovanu muziku. Njene pesme su danas evergrin, a nekad su se ljudi zgražavali nad njima.
(Izvor: Kurir)
