Tokom posete Kanadi gde je boravio poslovno, glumca Ivana Bosiljčića (35) pratile su pomešane emocije, ushićenje što uživa u lepotama ove daleke zemlje, ali i tuga jer supruga Jelena Tomašević Bosiljčić (30) i ćerkica Nina (2 ) nisu s njim. Po povratku u Srbiju ovaj multitalentovani umetnik proslavio je značajne jubileje: pedeseto izvođenje Zone Zamfirove, desetogodišnjicu postavljanja predstave Cigani lete u nebo i prestižno priznanje Zlatni ćuran za najbolje glumačko ostvarenje za ulogu Branka u predstavi Izbiračica na 43. Pozorišnom festivalu najboljih komediografskih ostvarenja Srbije - Dani komedije u Jagodini.
Story: Kako su ljudi reagovali na predstavu Jasmin na stranputici sa kojom ste gostovali u Kanadi?
- Već dvanaest godina sa velikim uspehom Rada Đuričin, Ljiljana Lašić i ja u Beogradu igramo predstavu Jasmin na stranputici. I kao što bi rekla Ljiljana Lašić, pisac: Ovo je komad za suze i za smeh o našim karakterima i naravima. Ima tri lica, a mogao je da ima trideset, ili tri miliona. Mladi umetnik Jasmin Hasanović iz Sarajeva zalutao je u tuđu zemlju, u Beograd u kome traži spas od rata i strahota u kojima nije učestvovao i koje ničim nije izazvao. Očajnički čeka vizu za Kanadu u kojoj vidi jedinu nadu. Sa likom Jasmina poistovetilo se više od sedamdeset odsto prisutne publike, prepoznavali su svaki njegov korak i svaku reč. Bilo je to uzbudljivo pozorišno iskustvo i za glumce i za prisutne bivše Sarajlije.
Story: Da li ste prvi put boravili u toj zemlji?
- Prvi put sam bio na putovanju preko okeana. Iako sam do sada proputovao Evropu uzduž i popreko, posao me je ovaj put odveo u Severnu Ameriku. Igrali smo u pozorištima u Torontu, Otavi, Kičineru, Vankuveru, Kalgariju i Edmontonu gde smo proslavili dve stotine pedeseto izvođenje naše predstave.
Story: Šta vam se najviše svidelo u Kanadi?
- Iako nam je turneja trajala dve nedelje, malo toga sam video od Kanade. Aerodromi, autoputevi i pozorišta zaista su im odlični. Zamislite šta se sve može doživeti u zemlji preko koje od njene istočne do zapadne obale letite više od pet sati. S druge strane, to je mlada zemlja. Kalgari, jedan od najbogatijih gradova Kanade, star je 110 godina. Ono što bismo mi nazvali tradicijom, spakovano je u rezervate, a Indijance kojima se divim od detinjstva, sretao sam uglavnom kao skitnice.
Story: Šta vas je u toj zemlji najviše oduševilo, a šta razočaralo?
- U razgovoru s našim ljudima, ali i Kanađanima, vrlo brzo sam zaključio da je to mesto gde se neguje multikulturalnost. Zanimljiv je prizvuk stranog akcenta u njihovom jeziku, a često možete sresti Kanađane kao publiku na festivalima folklora, muzike, pozorišta i filma manjina s kojima žive. To je u vremenu u kome nas guraju u jedan jezik i pakuju u jednu robnu marku zaista za poštovanje.
Story: Šta izdvajate kao svoj najjači utisak sada kada ste se vratili u Srbiju?
- Moja supruga je pre nekoliko godina na poziv Miroslava - Bate Marčetića bila gost solista na koncertu Akademije srpske narodne igre u Torontu. Sećam se da mi je sa suzama u očima govorila o disciplini i zanosu s kojim naša deca igraju tradicionalne igre i pevaju izvornu muziku. Bata Marčetić je naš čuveni koreograf i preko sedamnaest godina bio je solista Nacionalnog ansambla Kolo iz Beograda. Iako se sa sa porodicom preselio u Kanadu, nastavio je da širi svoje znanje i osnovao je Akademiju igre koja trenutno broji preko 350 članova. Imao sam čast da prisustvujem probi ovog ansambla i moram da kažem kako to nije školska sekcija na kojoj okupljena dečica iz dijaspore uče o svojoj dalekoj otadžbini i početnički savladavaju srpski trokorak. Ovo su negovani igrači i pevači koji gutaju najkomplikovanije koreografije igara sa naših prostora, a većina njih igra od svoje treće godine. Takođe, od pogleda sa CN Towera u Torontu, druge najviše zgrade na svetu, jezera Ontario koje je veće od Jadranskog mora ili susreta sa Nijagarinim vodopadima, zastao mi je dah. Ali, kada sam video i čuo mlade igrače Akademije srpske narodne igre u Torontu, zamalo mi srce nije stalo. Hvala im!
Story: Da li ste ćerkici i supruzi kupovali poklone?
- Naš frižider bogatiji je za nekoliko magneta suvenira, sad imamo još jednu veliku šolju za čaj sa slikom Nijagarinih vodopada, ormar moje ćerke puniji je za desetak šarenih letnjih haljinica i par lakovanih sandala.
Story: Šta vam je najviše nedostajalo?
- Daću sve od sebe da ubuduće na duža poslovna putovanja povedem Jelenu i Ninu. To je jedini način da se ovakva nedostajanja više ne ponove.
Story: Da li vam se dogodila neka zanimljiva anegdota koju ćete ubuduće rado prepričavati?
- Na gostovanju u Otavi posetili smo srpsku crkvu u izgradnji, hram Svetog Stefana, a ugostio nas je mladi otac Aleksandar Gujaničić. Da bi podstakao davanje donacija za gradnju, otac Aleksandar je pravoslavnim vernicima iz Otave i okolnih mesta poslao proglas kako će svi koji daju prilog dobiti kamen u fasadi nove crkve. Na velikoj mapi hrama brojevima je obeležio svaki ugrađeni kamen. Da se razumemo, prilog je simboličan, ali sveštenikova ideja da okupi i ujedini vernike zaista je izvrsna i uspeva jer će crkva uskoro biti dovršena. I porodica Bosiljčić imaće svoj kamičak u crkvi Svetog Stefana u Otavi.
Story: Kakvi su vam sada planovi kada ste se vratili u Srbiju?
- Nastavljam snimanje televizijske serije Urgentni centar i željno iščekujem da publika vidi naše novo delo.
Razgovarala: Ksenija Konić
