Kada je prošlog petka, 31. januara, prilikom standardne odjave Jutarnjeg programa gledaocima poručila kako će se ubuduće družiti u nekoj drugoj emisiji, voditeljka Maja Nikolić (39) zakoračila je u novo poslovno poglavlje. Odluku koja je u njoj sazrevala gotovo godinu dana, donela je potpuno svesna činjenice da je baš sada vreme za nešto drugo. I to opet na televiziji, na koju je došla pre skoro dve decenije. Svaki njen novi korak u karijeri pratila je i sreća u privatnom životu. Otkako je 1998. godine upoznala ekonomistu Aleksandra Nikolića (49), dobila je podršku svog emotivnog partnera da se profesionalno ostvaruje, jednaku onoj koju su joj davali i njeni roditelji. Prvi put je postala mama kada je na svet došla Tea (10), a Maja već bila popularno lice sa BK televizije. Potom je stigao Darko (8), a onda i najmlađa Tia (5), stara isto koliko i voditeljkin poslednji angažman na RTS-u. Sedam dana nakon što je odlučila da ustajanje u zoru postane stvar prošlosti, Maja otvoreno govori o svojoj odluci zbog koje se ne kaje.
Story: Jeste li emotivno proživeli taj trenutak kada ste se opraštali od Jutarnjeg programa?
- Nije mi bilo jednostavno da se oprostim od ljudi s kojima sam radila pet godina, ali to je bila moja želja. Ipak, emocija me nije navela da se preispitam jer sam sigurna da je odluka prava.
Story: Slušali ste svoju intuiciju?
- Pratila sam stomak i srce, a nisam otišla zato što imam drugu opciju, već zbog toga što je odluka bila zrela.
Story: Kažu da se nijedna odluka ne donosi preko noći. Ima li u tome istine i kada je o vama reč?
- Više od godinu dana osećam potrebu za promenom. I kada sam počela da radim takav format emisije, nisam mislila da je to dugoročno. Verujem da sam tom programu doprinela mnogo, ali dosta sam i dobila od njega. Ostavljam iza sebe period u kojem smo Nataša Miljković i ja beležile rejtinge i do 56 procenata, kada govorimo o šeru, i oni su retko kad bili ispod 50 odsto. Ne mogu da budem skromna, ponosna sam i na brojne poruke gledalaca na društvenim mrežama. Tako vidim koliko su ljudi cenili i voleli emisiju kojoj smo nas dve dale i neku ličnu notu. Ne sumnjam da će ovaj program i dalje biti gledan, kao što je bio i pre mog dolaska, jer ima tradiciju dugu više od četvrt veka. Veliko mi je zadovoljstvo što sam bila njegov deo.
Story: Kako je Nataša reagovala kada ste saopštili da odlazite?
- Ona je to znala pre ostalih, verovatno i jedina pored mog muža.
Story: Ostaje li ona u Jutarnjem programu?
- Za sada ostaje, ali o tome ipak pričajte s njom.
Story: Može li kao jedan od razloga vašeg odlaska da se navede i nedostatak izazova u poslu?
- U Jutarnjem programu ne može da nestane izazova i teme su svaki dan nove. Reč je o veoma dinamičnom poslu koji ne može da preraste u rutinu. Zato je kvalitetan i predstavlja pravi izazov jer nijedan dan nije isti. To me je i ispunjavalo, a čak je i taj poslednji, 31. januara, bio jedan od najuzbudljivijih. Zavejani ljudi iz kolone kod Feketića uključivali su se uživo u program i govorili kako su u snegu već 24 časa. To su trenuci kada počinje da radi adrenalin: uključujete službu za spasavanje, nastupa neizvesnost... Te emisije se pamte. Međutim, nakon pet godina bavljenja ovim zanimljivim poslom, ipak se osećam iscrpljeno. Trebalo je da me vidite posle tri sata živog programa. Ponekad sam se u njemu osećala kao ona žaba koja peva, da bi nakon programa bila mrtva umorna, sa savijenim leđima i bez snage da govorim. I organizam kao da mi je davao neke znake da je došlo vreme da usporim. Dugo se to krčkalo u meni, a onda se u jednom momentu sve raščistilo.
Story: Zbog tog programa odrekli ste se i porodiljskog bolovanja kada ste na svet doneli svoju najmlađu ćerku?
- Bilo je to malo posle nove 2009. godine, a iako sam mislila da se vraćam na posao tek od septembra, bivši direktor Tijanić pozvao me je i pitao da li mogu početi da radim već tog četvrtka. Iako to nisam planirala, vratila sam se na televiziju kada je Tia imala dva meseca i tri nedelje. Imala sam i podršku muža da nakon samo dva meseca zaključim bolovanje od dve godine, iako su me u pravnoj službi pet puta pitali da li sam sigurna u ono što nameravam da uradim. I danas mislim da je to za mene bila prava odluka. Jutarnji program je za mene bio prava mera posla, obaveza i brige o deci. Nije mi bio problem da se budim u četiri sata i dvadeset minuta ujutro jer sam znala da ću biti kod kuće kad deca budu dolazila iz škole i vrtića, da ćemo Tein i Darkov prvi razred proći temeljno i zajedno...
Story: Da li je Tia bar bila mirna beba?
- Ona mi je u početku i pomagala svojim noćnim buđenjima. U prvo vreme bilo mi je najlakše da radim jer ionako nisam noću spavala.
Story: Koliko je Tijanićev odlazak sa životne scene imao veze sa vašom odlukom?
- Ne bih bila iskrena kada ne bih rekla da nakon tog dana za mene u poslu i na RTS-u više ništa nije bilo isto, ali svoju odluku ne dovodim direktno s tim u vezu. I dok je Tijanić bio na RTS-u, bilo je trenutaka kada nije bilo sjajno, ali on je bio razlog koji me je držao tamo, njegovo prijateljstvo i autoritet.
Story: Koje njegove savete pamtite?
- Ima ih nebrojeno mnogo. Još kada sam došla na BK televiziju, organizovao je za nas početnike pravu školu novinarstva. Na prvom času svima nam je podelio sveske i ja svoju još čuvam. I ne samo tada, moj direktor znao je i u poslednje vreme, kada sam iza sebe imala više od deceniju i po staža, da mi pošalje SMS poruku tokom programa i poruči: Baci tu olovku iz ruke ili Ne govori se upravo tako i da te više nisam čuo da to kažeš... Gledao je RTS od šest ujutro, znao je da se pojavi u studiju pred početak da vidi je li sve u redu. Znali smo kakav je pa smo zato i radili maksimalno dobro. Umeo je da uputi malu, ali istovremeno i najveću pohvalu.
Story: Priča se da je imao svoje miljenike?
- Biti njegov miljenik značilo je da si maksimalno profesionalan i kako u poslu moraš da ostaviš celog sebe. Ali, on nije dozvoljavao da se o bilo kome govori na taj način. Logično je da smo posle osamnaest godina poznanstva imali prijateljski odnos, što se primećivalo i u komunikaciji, ali ne mislim da me je to činilo njegovom miljenicom. Takve komentare smatram vrlo zlonamernim, jednako kao i termin crna udovica. Nisam ničija udovica, moj muž je živ i zdrav. Ali, ljudima je lakše da komentarišu na taj način pre nego da se osvrnu na svoj profesionalizam.
Story: Kada ste prošli na audiciji, (koje godine) jeste li predosećali da ste na pravom putu?
- Moj život je sticajem okolnosti odavno vezan za televiziju. Išla sam na balet, a grupa Gordane Magaš u kojoj sam učila korake, bila je u svim dečjim emisijama na TV Sarajevo: Nedeljni zabavnik, Svakog petka ispočetka.... Od pete godine bila sam u studijima, šminkali su me i oblačili mi haljinice, kostime... Osetila sam da mi je tu dobro, a posle sam pratila svoj osećaj. Danas mogu samo da kažem kako je jedna od najvećih privilegija raditi posao koji voliš i još ako uspeš u njemu da se ostvariš...
Story: Da li je Tijanić bio strog i na audiciji?
- U komisiji je sedelo pet novinara. U trenutku kada je jedna žena ustala i na njeno mesto seo Tijanić, devojka koja je vršila raspored smestila me je upravo u stolicu preko puta njega. Čista slučajnost i sreća za mene! Iako su druge propitivali ko su portparoli političkih stranaka, što ja ne bih znala, on me je pitao o Sarajevu koje smo neposredno pre toga napustili, o tome jesu li moji dobro... Nakon toga zakazao mi je probno snimanje, gde se pokazalo da imam dobar odnos sa kamerom.
Story: Jeste li govorili na ijekavskom?
- Moji roditelji nisu iz Sarajeva pa nisam imala taj karakterističan govor, ali jesam govorila na ijekavskom. Mada, to sam u Beogradu veoma brzo promenila.
Story: Da li je privilegija biti na RTS-u?
- To je velika televizija sa tradicijom i to se oseća. Njena veličina i moć ogleda se upravo u vanrednim situacijama kada ste na jedan telefonski poziv udaljeni od svih gradova u zemlji i svetu. Ovo je teško vreme za kuću, ali nadam se da će se u narednih šest meseci odrediti ko će biti direktor jer RTS zaslužuje svoju šansu.
Story: Da li je tačno kako ćete voditi emisiju Nedeljno popodne?
- Vi kao da znate nešto više o tome? Ne! Postoje brojni i mnogi planovi, ali rano je za priču o njima.
Story: Priča se i da odlazite na neku drugu televiziju...
- Ne želim da govorim o drugim televizijama. Moji prioriteti su drugačiji jer znam šta me pokreće. To je sadržaj koji bi mi omogućio da osetim profesionalno ostvarenje.
Story: Znači li to da oni koji žele da vas gledaju, treba da drže uključen kanal na RTS-u?
- Za sada je tako.
Story: Kako će izgledati vaš radni dan ako se do nove emisije ne slikate?
- Prvo idem sa decom na skijanje, a kada se vratim, nastaviću da radim iza kamere.
Story: Odlazite li u Skupštinu grada da budete PR menadžer?
- Ta opcija ne postoji niti je to moj put.
Story: Sa politikom vas povezuju i zbog poslovnog angažmana vašeg supruga. Koliko vas određuje njegovo političko opredeljenje?
- Moj rad je javan i svi su imali priliku da vide kako vodim razgovore. Zaposleni na RTS-u u obavezi su da potpišu ugovor koji podrazumeva zabranu pojavljivanja na stranačkim okupljanjima, što je dobro. RTS je reprezentacija i nije fer da se određujemo u bilo kom smislu. A što se mog muža tiče, ako mi je asocijacija na RTS tradicija, kada je o njemu reč to je podrška. Nikada mi nije bilo opterećenje bilo šta u vezi s njim. Naprotiv, uvek kada sam imala nedoumice, bio je uz mene. Jer, kada ste majka, lako je da začas skliznete u dimenziju u kojoj vas zanima samo vrtić, ručak, pelena, flašica... On je bio taj koji mi je uvek govorio da nešto mogu i sve mi je lakše uz njega.
Story: Da li se u vašoj kući priča o politici?
- Naravno! Ne vrti se sve oko politike, ali meni je sve to zanimljivo. Opet, jedno je razgovor, a opsednutost nešto sasvim drugo. S druge strane, primećujem kod sebe neku vrstu zasićenosti jer više gledam filmove od političkih emisija.
Story: Da li se i dalje budite rano?
- Svi mi kažu da ću sada konačno moći da se naspavam. Rano se budim zbog dece i mi je očigledno karma. (Smeh) Ali, jutra su divna. I kada nisam radila program, uživala sam da pratim decu u školu. Onako sneni i pospani, tada najviše žele da se maze i to su mi najdirljiviji trenuci s njima.
Story: Plaši li vas prolaznost?
- Čudno mi je to da na proleće punim četrdeset godina. Valjda sam ih ranije percipirala kao ozbiljne godine koje pripadaju zrelim ljudima, ali sve su lepe. I nisu one važne, bitno je kako živite. Ne valja kada prolaze neispunjene i bez sadržaja.
Story: Kako je moguće da ste uvek nasmejani?
- Sve je stvar toga šta želite da budete. Imam i ja svoje loše momente. Ali, pitam se želim li da budem gruba prema detetu ako mi nešto traži, a ja sam neraspoložena. Ne bih volela da budem takva majka. Uvek biram da uradim ono što je bolje i odmah se tako osećam.
Story: Jeste li to preuzeli od roditelja?
- Moja mama voli da nas sve okupi i u tome uživa. Često dođe kod nas sa palačinkama koje je ispekla za unučiće. Naučila me je kako je potreba za davanjem ljubavi jednako važna kao i želja da vas neko voli. Osećam stalno potrebu da nekog mazim i ništa mi nije teško. Po tome sam joj slična. Ona je radila u sarajevskom PTT-u, gde je i upoznala tatu koji je bio direktor sektora saobraćaja.
Story: Vaša sestra Željka jedno vreme takođe je bila u novinarstvu?
- Bila je na RTS-u, ali je u pravom trenutku shvatila da to nije za nju. Otišla je u advertajzing i tamo se potpuno ostvarila. Sada upisuje master studije u Beču, a ja sam srećna kada vidim kako pravi odlične životne izbore. Od mene je mlađa devet godina pa sam joj u nekim fazama bila i kao mama. Udata je i sada priželjkujem da postanem tetka.
Story: Smatrate li srećom to što ste 1998. godine upoznali supruga koji vas u svemu podržava?
- Sreća je važna za taj prvi trenutak, a onda ostaje ljubav i odluka dvoje ljudi da vode život u istom pravcu. Oboje porodicu i brak stavljamo na prvo mesto i to svi znaju. Vrlo jasno određujemo prioritete, a kada imate iste poglede na budućnost, onda se stvari vrlo jednostavno razvijaju.
Story: Da li zaljubljenost jenjava posle 12 godina braka?
- Ne, obožavam svog muža. Ljubav mora da se čuva i to je tako. Ja inače o rečima ne vodim računa, samo gledam dela jer ona određuju ljude.
Story: Imate li pored svih majčinskih i profesionalnih obaveza vremena samo za sebe?
- Odlazim za trening pilatesa ili ponekad čitam. Prošle godine prvi put sam skijala sa decom i to su fantastični trenuci. Takođe, uživam u susretima sa prijateljima, ručku sa drugaricom...
Story: Da li je naporno biti fin?
- Opet se vraćamo na priču o iskrenosti, a tu nema mesta naporu. Ali, umem da budem i neprijatna prema onima koji to zaslužuju. Tu spadaju oni koji ne znaju da rade, neodgovorni su i bezobrazni. Prema njima nisam fina.
Story: Koje su vaše mane?
- Ima ih mnogo. Tvrdoglavost mi nekada ne dozvoljava da čujem druga mišljenja pa umem i da preteram. Mada to ne želim, ali ponekad prsnem. Volela bih da neke događaje vratim i budem staloženija, ali ljudi smo... S godinama učim kako da kontrolišem brzopletost i rukovodim se onom izrekom: Požuri polako.
Razgovarala: Jasmina Antonijević
