To što je Bisera Veletanlić (71) jedno od najvećih imena domaće šlager i džez muzike čije su pesme uspele da obeleže čitavo jedno vreme i još traju, više su nego dovoljni razlozi da ova dama bude osoba o kojoj se redovno piše. Ali, ona je retko kad želela da bude akter takvog filma. Ipak, magazin Story imao je privilegiju da, uoči svojih novogodišnjih koncerata na Kolarcu, Bisera otvoreno progovori o svojim namerama, hobijima, mislima koje je opterećuju, istinama koje je raduju. Rođena Zagrepčanka iskreno govori zašto je odabrala da živi u Beogradu, stiže li da se viđa sa starijom sestrom, takođe vrsnom pevačicom Senkom (77), koja je u braku sa poznatim kantautorom Zafirom Hadžimanovim (70) i opisuje kako je to deliti scenu sa sestrićem Vasilom (39).
Story: Novogodišnji koncert na Kolarcu održali ste i pre dve godine, najavljujući kako će to biti događaj nakon kojeg planirate da se laganim tempom povučete sa muzičke scene. Jeste li se predomislili?
- Lagano se i povlačim. Od tog koncerta 2011. godine pa do danas, imala sam samo jedan nastup u Aranđelovcu. Ruku na srce, nisu me previše ni zvali. Ali, ne volim da se žalim. I onda kada sam bila duboko u poslu i redovno angažovana, svi okolo kukali su kako nemaju para. Uglavnom, ovim koncertom zaokružiću svojih pedeset godina rada.
Story: Imate li viziju o tome šta ćete raditi kada muziku ostavite po strani?
- Nemam viziju. Dok postojim, muzika je sa mnom, nosim je u sebi. Ja pevam u sebi neprestano. Neće biti tragično ni kad prestanem da nastupam.
Story: Pod tim podrazumevate kuvanje, spremanje, svakodnevnu kupovinu...
- Kuvam sve ređe, ali na pijacu idem, recimo, tri puta nedeljno. Obožavam je, prija mi da gledam šarenilo voća i povrća. Volim da se tamo svađam i cenkam. Malo pređemo granicu, ali onda bude sve OK i tako ukrug...
Story: Kada smo kod svakodnevice, kako okolina reaguje na vas?
- Odlično, a zašto i ne bi... Nisam osoba koja nešto izvoljeva niti izigravam nešto što nisam. Ne glumim intelektualku koja se pravi pametna i govori koliko toaleta ima. Ja sam sasvim obična osoba koja najviše na svetu voli ono čime se bavi.
Story: Kako podnosite mraz koji u ovom periodu grli naš grad?
- Volim svako godišnje doba, ali u isto vreme ne volim nijedno. Sve zavisi od toga da li mi to godišnje doba prija. To je kao i u životu: dopada mi se sve ako se ne preteruje. Generalno, u svemu tražim sredinu i balans.
Story: Da li je istina kako ste zaljubljenik u fudbal?
- Pratim Barselonu, Mančester junajted i Liverpul. Volim način na koji igraju. Barsa mi je veoma važna. Za Liverpul sam navijala od svoje dvadesete godine. Ako me pitate zbog čega, ne znam. Da li mi se svideo naziv ili su mi prirasli za srce zbog one četvorice slavnih muzičara iz tog grada, ko će ga znati...
Story: Govorite razgovetno, glasno i odajete utisak impulsivne, energične osobe. Gde leže koreni takvog vašeg ponašanja?
- Za to su velikim delom zaslužni moji roditelji. Onda sam tokom života i sama počela da to proizvodim, ali mislim da je muzika moj najveći pokretač. Da je i sada ne volim jednako kao i na početku svoje karijere, verovatno bih bila neki bljak izvođač. Obraćam izuzetno mnogo pažnje na muziku, ona je zapravo moja vodilja u svemu.
Story: Živeli ste u Americi, ali odlučili ste da se vratite u tadašnju Jugoslaviju. Zbog čega ste izabrali da vaše odredište bude Beograd, a ne rodni Zagreb?
- Zagreb nisam izabrala jer mi je sestra Senka živela u Beogradu. Zasitila sam se životom van Srbije. U srpskoj prestonici imala sam nekog svog. Sestra i ja smo u tom periodu ostale bez majke i imale smo potrebu da budemo jedna kraj druge. Jedna tužna i obična priča koju svi proživljavaju.
Story: Je li to bio jedini razlog?
- U Beogradu je postojala jača muzička scena. Bilo je posla, dolazili su drugi pevači. To je bilo srećno vreme. Zaljubila sam se u ovaj grad, tačnije u ljude koji su ga činili. Tada su u Beogradu živeli najdivniji ljudi na svetu. Govorim o početku sedamdesetih godina...
Story: U medijima je odjeknula vaša izjava da hrvatski muzičari redovno gostuju u Srbiji, dok obrnuta situacija nije čest slučaj...
- Ja ne znam zašto nekog vređa ta rečenica. Nemam ništa protiv, čak sam vrlo srećna što hrvatski pevači dolaze jer je njihova scena zabavne muzike trenutno znatno jača nego ovdašnja. I treba da dolaze, ali ne odobravam to što oni ne zovu nikoga odavde. Ne mislim tu na sebe. Ima divnih pevača, čoveče... Nisu samo dve grupe te koje su oni ocenili da mogu tamo da gostuju, o tome govorim. Ljudi vole da izokrenu priču, a izgleda da jedino to i umeju. Iz mojih usta ne može da izađe nešto tako pogrdno. To su moji pevači, iz mog rodnog grada, neću da pljujem po njima...
Story: Čudno je da se ne sete nekoga ko je njihov...
- Nije me bilo tamo, niti me je ko zvao. Jedini put pozvali su me i nastupala sam u svom rodnom Zagrebu kada je pravljen Indexi tribute koncert. Zar ne smem ništa da kažem? Šta je s tom demokratijom? Kada nekom odgovara, sve je demokratski. Kada te hvalim, to je OK. A ukoliko te ne hvalim, ne može, ma beži bre...
Story: Sarađivali ste i sa Goranom Bregovićem. Jeste li danas u kontaktu s njim?
- Nisam se nikad čula s njim mimo naše saradnje. Sreli smo se jednom na aerodromu. Ranije, kada je bilo festivala, pevači su se više družili, sedeli smo zajedno, išli na večere... Danas je to prava retkost.
Story: Na listi vaših saradnika bio je i Arsen Dedić. Ko vam je draži kantautor Arsen ili Đorđe Balašević?
- Moj zet Zafir Hadžimanov najbolji je kantautor, ali njega, nažalost, kod nas nema onoliko koliko ovih koje ste spomenuli. Njih trojica zapravo su umetnici koji su prevazišli okvire ovih prostora. Zafir je fenomenalan, ali eto, ovde nemaju mnogo sluha za njega. Moja sestra Senka povukla se upravo iz tih razloga. Videla je da se ovde teško izboriti za svoje mesto. Naš narod je čudo. Voleće sto puta više nekog ko dođe sa strane i ne znam zašto je tako.
Story: Šta konkretno mislite kada kažete da ste vi Beogradu dali mnogo više nego on vama?
- Zahvaljujući Skupštini grada Beograda dobila sam tri solistička koncerta. Jedino to.
Story: A nacionalnu penziju?
- Nju sam sam dobila pre dve godine, ali Senka nije. Zar to nije bruka i sramota? Senka Veletanlić-Hadžimanov nije dobila nacionalnu penziju, a dobili su je ljudi koji za napredak muzike nisu mrdnuli prstom. Kada dođete u moje godine i o svemu ozbiljno porazmislite, uvidite koliko na neke stvari ne možete da utičete. To boli čoveče, boli...
Story: Je li vas karijera omela u tome da zasnujete porodicu?
- Ne karijera u bukvalnom smislu te reči. Potpuno sam se predala unutrašnjem osećaju muzike koji sam imala. Dok sam radila napolju, mnogo sam učila. Kada sam se vratila u Beograd, osećala sam kako to brže-bolje treba da podelim sa drugima, kao i da dođem do novih saznanja. Ovde sam se borila za svoje mesto i to te negde pojede. Posle je već kasno za porodicu...
Story: Da li vam je žao zbog toga?
- Veoma.
Story: Koliko često se Zafir, Senka, Vasil i vi okupite na jednom mestu?
- Retko kad se okupljamo zajedno jer svi radimo, naročito Vasil koji ne zna gde će pre od posla. I hvala Bogu što je tako. Bez tog Boga ne znamo više ni dve rečenice da sklopimo, jadan Bog. Sa Senkom i Zafirom vidim se češće. Sve u svemu, dobro funkcionišemo, mi smo familija.
Story: Da li svog sestrića gledate kao sina?
- Ne može Vasil da mi bude kao sin. On je sin Senke i Zafira, a ja sam odmah iza njih.
Story: S njim ste delili scenu u jednom beogradskom baru. Kako vam je delovao način na koji se mladi danas zabavljaju i možete li da ga uporedite sa nekadašnjim vremenom?
- Ne bih govorila o tom prenosu energije jer mi je tih izraza pun kofer. Svi nešto govore o prenesenoj energiji, o pozitivnom... A u Brankowu mi je bilo izvanredno. Vrlo lepo osoblje, ako se tako može reći, a na ostalo nisam obraćala pažnju. Ja sam od onih ljudi koji vole da se povuku nakon nastupa. Ne dopada mi se kada sve vreme moraš da se slikaš i pričaš s nekim. To me umara i uzima mi, sad opet moram da upotrebim tu reč, energiju. A ja to svoje nadahnuće vrlo ljubomorno čuvam. Nema ništa strašnije nego kada mi pre koncerta priđu novinari jer im je tad zgodno i hoće intervju. Tako me izbacuju iz nekog mog meditiranja. Nije mačiji kašalj nastupati. Svi čekaju da vide hoće li mi pući glas pa da kažu: Aha, vidiš, gotova je... I onda sam često neljubazna.
Story: Šta vas još izbacuje iz takta?
- Mnogo toga me nervira, a nerviram se i što se nerviram. Često me nervira što sam ovakva, volela bih da sam malo lukavija. Pokušavam da učim od ovih koji toliko mudruju u javnosti. Oni mudruju, mudruju, mudruju... A pevaju pesmičice... protiv kojih, naravno, nemam ništa, ali nemojte od toga da pravite balone. Pevaš i tačka. A ne kao da pevaš Karminu Buranu ili ne znam šta. Nije to ono: Što na um, to na drum. To znači da možeš da lupiš i glupost. Ja ne pričam gluposti, stojim iza onoga što govorim. Samo sam suviše otvorena i to mi je poprilično smetalo u životu jer su me ljudi često karakterisali kao bezobraznu, bahatu...
Story: Jeste li pokušavali da suzbijete osobine koje su vam redovno razdrmavale živce?
- Probam ponekad, pa onda posle pet minuta pričam ovako kao sada sa vama... (Smeh) Ne vredi. Onda me nazovu telefonom i kažu mi kako bi im mnogo značilo da dođem na neki njihov događaj... Vauuu, kao podižem im rejting. I onda ja krenem: Videću, pa znate šta... I onda puknem posle dva, tri minuta i upropastim to što sam izigravala osobu pametniju nego što jesam. Činjenica je da što si manji umetnik na polju umetnosti, to si bolji u svemu ostalom. To je jednostavno tako i to zapravo i ne treba kritikovati, ali ja to ne umem... Pravo je čudo što sam uspela da postojim do danas. Znate li vi nekog pevača iz moje generacije o kome se danas priča, a da to nije u kontekstu smrti ili bolesti?
Razgovarao: Stefan Tošović
