Mladi režiser, koga neretko zovu srpskim Majklom Murom, Boris Malagurski, svojim dokumentarno angažovanim filmovima: Težina lanaca, Kosovo, možete li da zamislite i Pretpostavka pravde, dokazao je svoj ogroman talenat i osećaj kako za filmsku umetnost, tako i za uočavanje društvenih i političkih problema u našoj zemlji i ali spremnost da pronađe način da podstakne i motiviše ljude koji će svojim postupcima doprineti boljem životu. Iako je njegove filmove do sada krasio provokativan i konotoverzan ton, u najnovijem ostvarenju o Beogradu, Boris pristupa svom dokumentarcu na jedan potpuno novi način.
Story: Film Beograd se po konceptu i tematici razlikuje od vaših prethodnih filmova. Zašto ste odlucili da napravite dokumentarac baš o prestonici Srbije?
Iako sam odrastao u Subotici, Beograd je oduvek bio grad koji me je fascinirao. Još kao dete sam voleo da dolazim u Beograd, a ljubav prema tom gradu mi je prenela moja mama. Scenario za ovaj film sam napisao još 2007. godine, pre nego što sam snimio filmove kroz koje me je javnost upoznala, ali tada nisam imao ni sredstva n iskustvo da snimim film kakav naša prestonica zaslužuje. Nakon studija u Vankuveru, doselio u Beograd samo sa namerom da snimim film, ali sam se tek tada potpuno zaljubio u ovaj grad i poželeo da se više nikada ne odselim, jer mislim da je ovo najlepše mesto na svetu. Do sada sam uglavnom snimao filmove u kojima sam objašnjavao uzroke loših stvari koje su nam se dešavale, ali došlo je vreme da svetu predstvim i ono najlepše što imamo. Beograd je grad koji ima predivne parkove, sadržajne muzeje, divnu arhitekturu, bogat noćni život i ogromnu gastronomsku ponudu, ali ono što Beograd čini posebnim su njegovi stanovnici. Nigde u svetu nisam doživeo ono što srećem na ulicama naše prestonice, da ljudi ostave sve kako bi prišli turistima i odveli ih na mesto koje pokušavaju da nađu na mapi. Naši ljudi su srdačni, topli, gostoljubivi i želeo sam da to prikažem u svom filmu i privučem turiste kako bi i sami otkrili duh i čari naše prestonice i stekli prijatelje među Beograđanima, jer su upravo Beograđani glavna turistička atrakcija Beograda.
Story: Koji je bio najzahtevniji, a koji najinteresantniji deo u stvaranju film?
Najzahtevniji deo je uvek finansijski, ali sam zahvalan Ministarstvu kulture, gradu Beogradu i svima ostalima koji su podržali ovaj projekat. Takođe, nije bilo lako izdvojiti te najvažnije stvari u Beogradu kako bi stale u samo sat i po vremena, koliko traje film. Siguran sam da će mnogi smatrati da je trebalo da u film ubacim i mnoge druge zanimljivosti i sadržaje koje Beograd nudi, ali pokušavao sam da napravim kompromis između onoga što ja lično volim u ovom gradu i što sam želeo da prikažem, i bitnih stvari bez kojih ne može da prođe priča o Beogradu. Ceo proces rada na scenariju, samog snimanja i montaže je bio zanimljiv jer sam i sam u toku snimanja otkrivao mnoge zanimljivosti o gradu koje do tada nisam znao i sretao divne ljude koji su me upoznavali sa Beogradom. Takođe, bilo mi je veliko zadovoljstvo da radim sa divnim mladim talentovanim ljudima sa kojima sam zajedno stvarao ovaj film i učinio da ispadne baš ovakav kakvog su ga gledaoci videli 19. oktobra.
Story: Koju vam je tajnu Beograd otkrio?
Beograd mi je otkrio mnoge tajne i dok neke od njih otkrivam u filmu, druge sam odlučio da čuvam u sebi. Možda mi je najlepše kod Beograda to što prihvata sve koji žele da žive u njemu, ljubomorno čuvajući svoju kulturu i tradiciju, a velikodušno dajući priliku svima da osete njegovu dušu i sami postanu Beograđani.
Story: Gde pronalazite inspiraciju za svoje dokumentarce?
Sa šesnaest godina sam se iz Srbije preselio u Kanadu, u Vankuver i tada sam se susretao sa mnogim pitanjima o zemlji iz koje sam došao. Vrlo brzo sam shvatio da u svetu postoji potpuno pogrešna slika o Srbiji. Tako je došlo do toga da počnem da stvaram filmove u kojima odgovaram na pitanja koja se našim ljudima postavljaju gde god da se nađu. Dva najčešća pitanja su šta se tamo desilo tokom devedesetih i šta ima da se vidi u Srbiji – često i da li tamo još uvek besni rat. Filmom Težina lanaca sam odgovorio na prvo pitanje, a filmom o Beogradu odgovaram na drugo. Inspiracija mi je uvek nepravda, bilo da je počinjena celom narodu ili jednom pojedincu i svojim filmovima pokušavam bar da javnosti otkrijem nepravdu koja je počinjena, ako već ne mogu da je ispravim. Ali inspiraciju pronalazim naravno i u mnogim lepim stvarima. U Srbiju sam se vratio baš zbog toga što me naša zemlja iskreno motiviše da stvaram, pa su tako i inspiracija i tema za moj najnoviji film bili, zapravo, grad u kojem živim već dve i po godine, a koji me je očarao još mnogo ranije, pre svega ljudi koji čine ovaj grad.
Story: Koji su vaši budući planovi u svetu kinematografije?
Želim da nastavim da radim na projektima koji će da promovišu svima ono najbolje što Srbija ima, ali i da pokušavam da menjam ono što ne valja. Iako uporedo radim i na produkciji nastavka filma Težina lanaca, želeo bih da snimim film o celokupnoj turističkoj ponudi Srbije, da predstavim našu zemlju svetskoj javnosti, da primamljujućim pričama iz istorije i sadašnjice naše države privučem ljude širom sveta da nas posete, steknu trajna prijateljstva, a možda i više od toga i da svakako postanu oni koji će da šire lepe reči o nama, da sa ponosom kažu Volim Srbiju!
Razgovarala: Jovana Dimitrijević
