Iako je tokom svoje igračke karijere osvojio gotovo sve što se osvojiti moglo, proslavljeni košarkaš Aleksandar - Saša Đorđević (46) najponosniji je na svoj najveći trofej - porodicu: suprugu Aleksandru - Seku (46) i ćerke Taru (15) i Tesu (11). Iako ga mnogi smatraju za najboljeg plejmejkera srpske i jugoslovenske košarke svih vremena, Sale nacionale, kako ga mnogi i danas zovu, skromno se osmehuje prisećajući se magičnih partija, lucidnih poteza i istorijskih poena kojima je armije navijača činio srećnim i ponosnim. Zakleti partizanovac koji je poslednjih godina i jedan od ambasadora Unicefa, u intervjuu za Story otvoreno priča o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, o svojim nadama, željama i očekivanjima. On se osvrnuo na leptiriće koji su ispunili dane pred polazak starije ćerke u srednju školu, nasmejao se na izjavu mlađe mezimice kako će početi da trenira košarku i prisetio se trenutka kada je pre više od dve decenije prvi put video svoju suprugu s kojom je osamnaest godina u braku.
Story: Šta je potrebno za jedan skladan, uspešan i srećan bračni život?
- Potpuno razumevanje, mnogo priče i otvorenosti, pre svega. Naš život je, generalno, kompleksan, dosta promena je iza nas, mnogo gradova i zemalja u kojima smo živeli. Seka je bila ta koja je svoj profesionalni život ostavila po strani zato što je odlučila da prati mene. Nije nam bilo lako, ali pričali smo o svemu i uvek: o njenom i mom načinu života, zajedničkom, o karijeri, a posebno kada su na svet dolazila deca. Žena sportiste živi jedan određeni način života koji nije jednostavan.
Story: Osamnaest godina ste u braku. Kako ste se upoznali?
- Upoznao nas je Nebojša Ilić, naš zajednički prijatelj, a kasnije i kum s kojim sam tada provodio najviše vremena. Seka je s njim išla u školu, bili su u istom razredu i najbolji drugari. Godinu dana pripremao je teren za upoznavanje, meni je govorio: Imam devojku za tebe, a njoj: Imam dečka za tebe. Mi smo ponešto znali jedno o drugom, ali ne mnogo. Bilo je to vreme bez Facebooka, mobilnih telefona, online slika. Organizovao nam je sastanak tako što ni jedno ni drugo nije obavestio da će nas upoznati. Meni je rekao: Budi tu i tu u toliko sati, kao i njoj. Kada smo stigli, samo je izgovorio: Ovo je Seka, ovo je Sale. A sad ćao. I otišao je ostavivši nas same. Tako je krenulo.
Story: Jeste li odmah znali da je ona ljubav vašeg života?
- Jesam, a siguran sam da je i s njene strane bilo isto.
Story: Šta nju odvaja od svih drugih žena?
- Pored toga što je lepa, privlačna i atraktivna, svakako njena duhovitost, smejao sam se pored nje po ceo dan. Imala je, a i danas ima, specifičan šarm kojim pleni, razoružava, na to sam definitivno pao.
Story: Ćerke su vam odavno u školskim klupama. Koliko im pomažete oko svakodnevnih obaveza?
- One su nam prva i osnovna briga, pogotovo Seki koja je pored njih stalno, vodi računa o svakom i najmanjem detalju u njihovom odrastanju. Na svu sreću, njih dve su izrasle u dobre, lepo vaspitane devojčice koje dobro uče, nasmejane su i vedre, a trudićemo se da takve i dalje budu. Starija Tara sama ide u školu, a mlađa Tesa još ne. Brinemo se kada krene, ali ona nam uvek pošalje poruku: Stigla sam, sve je OK. Upravo danas je krenula u srednju školu tako da su prethodne tri noći, zbog leptirića u stomaku, protekle bez spavanja, a sada je očekujemo da se vrati i da vidimo kako je prošao prvi srednjoškolski dan.
Story: Utičete li na njihov izbor budućih zanimanja?
- Ne, niti na izbor sporta ili škola. Trudimo se da ih upoznamo sa mnogo stvari koje bi trebale da znaju i da onda prepoznaju šta je za njih dobro. Ako me pitaš da li igraju basket, nijedna ga ne igra. Za sada je mlađa izjavila kako bi želela da trenira, ali nešto mi je neuverljiva. (Smeh)
Story: Imate dve ćerkice, a da li ste nekada maštali i o sinu?
- Iskren da budem nisam, pogotovo ne sada. Njih dve su potpuno ispunile i prosvetlile naš život. Nisam imao posebne želje pogotovo posle rođenja prve ćerke koja je bila mezimica i maza, a posebno posle dolaska na svet druge, koja je još veća maza. Zaista sam jako srećan po tom pitanju, a valjda ću biti srećan i kada počnu da upoznaju dečkiće i na njihovim svadbama, ali šta je - tu je. (Smeh).
Story: Upravo to sam htela da vas pitam…
- Nemoj da me pitaš (smeh). Nemoj to da me pitaš…
Story: Tinejdžerski period je u životu svakog deteta nestabilan. Plašite li se da bi i njih dve mogle da budu izložene raznim porocima i kako im objašnjavate šta treba, a šta ne treba da rade?
- Apsolutno. Potrebno je mnogo priče, otvorenosti i iskrenosti u odnosu sa decom. Tu je Seka šampion, pošto sve o njima zna, vodi računa, traže joj savete, ali ni ja ne zaostajem. Nemamo tabu teme, pričamo o svemu. Jako smo zabrinuti i strepimo od mogućnosti da bi mogle zapasti u neke neprijatne situacije, ali s druge strane, ne možemo ni da ih stavimo pod stakleno zvono. Jedino što možemo jeste da ih naučimo kako da izbegavaju da dođu u takve situacije. Sad su negde u tom periodu, Tara već želi da izađe, počele su da je zanimaju diskoteke, ali veoma brzo smo to presekli i objasnili joj da je još rano.
Story: Da li je i to razlog zbog koga ste se priključili Unicefovom projektu Škola bez nasilja?
- Osnovni cilj Škole bez nasilja jeste uspostavljanje kvalitetnijeg života u Srbiji, osposobljavanje i edukovanje mladih da postanu bolji ljudi. Njen glavni smisao ogleda se u tome da pomogne u kreiranju njihovih mladih ličnosti, da objasni i usadi jedan životni i ljudski kvalitet, a to je kako biti tolerantan, nenasilan, da nauče da cene i poštuju, da budu poštovani, da budu prijatelji i da čuvaju prijateljstva, a to su zaista velike vrednosti.
Story: Zbog čega ste rešili da započnete saradnju sa kompanijom Uniqa?
- Uniqa se pojavila na tržištu kada je kupila jedno osiguranje, a s obzirom na to da su oni iz Austrije i da je njihov nacionalni sport skijanje, želeli su za promotera sportistu koji se bavio najpopularnijim sportom. Budući da je to tada bila košarka, a danas je primat preuzeo tenis - ali vratićemo se mi, to vam obećavam (smeh), oni su izabrali mene, a i ja sam, moram to da priznam, izabrao njih. Za mene je profesionalnost u životu i na poslovnom planu izuzetno važna karika, a da je i njima, dokazuju svojim odnosom prema našem tržištu na kojem stalno rastu.
Story: Koliko ste zajedno uspeli da doprinesete kvalitetu života kod najmlađih? Šta su vam glavni ciljevi?
- Uradili smo mnogo stvari, i onih koje sam ja predložio njima, ali i onih koje su oni predložili meni. Nadam se da smo pomogli, a i naš dalji rad ići će u smeru toga da doprinesemo poboljšanju kvaliteta života kod dece Srbije. U planu su nove akcije o kojima će se tek čuti.
Story: Spadate li u klasičan prototip balkanskog muškarca?
- Nisam siguran da znam šta znači ta kovanica, ali mislim da nisam klasičan ni u čemu.
Story: Ko je autoritet u vašoj kući?
- Mislim da smo oboje, imamo slične stavove i podržavamo se u svim odlukama.
Story: Kako gledate na podelu poslova na muške i ženske?
- Ne postoji klasična podela, svako ko može pomaže da se spremi, skuva, ode u prodavnicu, baci đubre... To su normalne životne stvari kod normalnih ljudi i ne bežim od njih, mada nisam baš neki specijalac u kućnim poslovima, ali ništa mi nije teško. Nema muško-ženskih poslova, svako može da napravi sve u kući, ukoliko to želi, pa čak i vi žene (smeh).
Story: Zbog čega vam prija život u Italiji pa ste rešili da tamo ostanete?
- Jednostavno smo se zaljubili u način života u Milanu. Sigurno je da su ćerke odigrale važnu ulogu u donošenju takve odluke, one su nam bile vodilja. Prijalo nam je društvo kakvo je italijansko, grad kakav je Milano, edukacija u školama koju smo izabrali za njih. Ne kažem da bi one bile drugačije u Beogradu ili bilo gde drugde, ali kada je čovek na raskrsnici i krene desno, onda se ne pita šta bi bilo da je krenuo levo.
Story: Koliko vam je slava donela, a koliko uzela?
- Kad si mlad, jako prija to što te ljudi prepoznaju, vrata ti se lakše otvaraju, a s druge strane slava oduzima neku dozu privatnosti i opuštenosti. Moram priznati da se ne žalim, vrlo lako sam se s tim izborio i normalno prihvatio i jednu i drugu stranu.
Story: Koliko mogu neistine iznete u medijima, a koje se tiču vaše privatnosti, da vas povrede i uznemire? Odakle dolaze takve stvari i ko ih plasira?
- Jednostavno - to je Srbija. Ovo je jedna tema koja je mnogo kompleksna i pošto ne mogu da je objasnim, najbolje je i da se ne upuštam u nju, a nemam ni potrebu. Imam svoje mišljenje, ali ono nije za novine.
Story: Nedavno ste proslavili četrdeset šesti rođendan. Kako ste se proveli?
- Lepo. U krugu porodice i bliskih ljudi, sa nekoliko prijatelja otišli smo u jedan lep restoran.
Story: Kako gledate na godine i prolaznost?
- Nemam nikakav problem, osim što me sve više bole koleno, kuk i zglob. Sve drugo je isto.
Story: Družite li se i dalje sa prijateljima koji su vam bili bliski kada ste bili perspektivan košarkaš?
- To su mi najbolji prijatelji. Najbolji prijatelj mi je čovek s kojim sam odrastao i koji je uvek tu, uz mene, u svim situacijama.
Story: S kojim ste saigračima iz nekadašnje jugoslovenske reprezentacije ostali u kontaktu?
- Sa svim saigračima iz bivše Jugoslavije sam blizak i u kontaktu, bar telefonskom, kako s onima iz moje generacije, tako i sa starijima. Drago mi je da sam deo njihovih života, a i oni mog.
Story: Ove godine navršilo se 30 godina od početka vaše igračke karijere u Partizanu. Šta vam je on predstavljao tada, a šta danas?
- Veliku ljubav i ostvarenje dečačkih snova. Iz navijačkih redova i sa tribina odakle sam klicao Kići, Praji, Arseniju, Bobanu Petroviću, odjednom sam prešao ogradu, obukao dres i delio iste svlačionice s nekima od njih. Ponosan sam na iskreno prijateljstvo s njima protkano uzajamnim poštovanjem koje, uprkos razlikama u godinama, i dan-danas traje. S ponosom gledam na Partizan, navijam za Partizan, trudim se da se ime Partizana i dalje čuje i glorifikuje po svetu.
Story: Sa Partizanom i reprezentacijom tokom karijere osvojili ste praktično sve, a mnogo puta svojim potezom odlučivali ste pobednika. Koja vam je pobeda najdraža?
- Bilo ih je nekoliko koje su pratile moju karijeru sa Partizanom i reprezentacijom. Svi pamte posebno one sa šutevima u poslednjim sekundama. Meni su najdraže ona nad Huventudom 1992. kada smo osvojili Kup šampiona i pobeda nad Hrvatskom na Evropskom prvenstvu 1997. trojkom u poslednjoj sekundi.
Story: Svojevremeno se pričalo da je svađa sa pokojnim Draženom Petrovićem bila razlog vašeg neigranja na Evropskom prvenstvu 1989. godine u Zagrebu. Da li je to istina?
- Jeste! Posle jedne utakmice u Zagrebu, koju smo izgubili posle dva produžetka, u lice mi je rekao: Ti mali zapamtićeš kada ćeš igrati u reprezentaciji! Nikad više! Na to sam ga, onako pozdravljajući se, stišćući ruku, pošteno izvređao. Sećam se da je tri dana pre objavljivanja spiska sa 16 igrača koji idu na pripreme, tadašnji selektor Duda Ivković izjavio: Saša Đorđević je najbolji jugoslovenski plejmejker, a kada je posle tog intervjua, koji i dan-danas čuvam, objavljen spisak, mene nije bilo na njemu. Bio sam jako razočaran i kasnije te godine otišao sam u vojsku.
Story: Iz Partizana ste, nakratko, otišli u NBA ligu. Zašto ste se ubrzo vratili?
- Posle godinu dana provedenih u vojsci, otišao sam u Ameriku na poziv skauta Boston Seltiksa koji mi je rekao: Ti možeš odmah da igraš. Tada nisam imao menadžera, nego sam otišao na probu. Tek kada sam prošao i kad su mi ponudili ugovor, upoznao sam svog menadžera. Sećam se da sam u kolima, na parkingu ispred sale u kojoj se igrala letnja liga, i s njim potpisao ugovor. Drugačije je to bilo nego sada. Dan pred sam početak prvenstva trebalo je da se odluče između dva igrača, mene i Čarlsa Smita koji je na Olimpijskim igrama 1988. bio kapiten američke reprezentacije. Pošto su izabrali njega, vratio sam se u Partizan i nastavio svoju karijeru nekim drugim tokom, a on je dva meseca posle toga izazvao jednu veliku saobraćajnu nesreću zbog koje je četiri godine proveo u zatvoru. Bio je sjajan momak koji je čak u jednom momentu igrao i za Zvezdu, ali sudbina je tako htela.
Story: Šta vam se dopalo, a šta vam nije prijalo u američkom načinu života?
- Imao sam 22 godine i to mi je bila prva velika promena. Otišao sam sa Sekom i nije nam bilo lako. Tada u tim menadžerskim agencijama nisu postojali ljudi koji vode računa o igračima, koji te zivkaju i pomažu ti da se snađeš. Osećao sam jednu veliku prazninu i bol u grudima, veliku nostalgiju kada sam posle treninga ostajao sam. Način života mnogo se razlikovao od onog u Beogradu i Srbiji.
Story: U Ameriku ste ipak otišli još jednom?
- Posle osvajanja Kupa šampiona 1992, imao sam mnogo poziva i ponuda iz SAD, ali nisam želeo da idem jer sam hteo da igram u Evropi, da budem nosilac igre ili najbolji igrač vrhunskih ekipa. Posle Olimpijskih igara 1996. ipak sam otišao u NBA jer je to bio poslednji trenutak, ali mislim da je tada već bilo kasno zato što sam navikao da me ovde maze, paze i sa svojih 29 godina nisam bio spreman da sedim na klupi. Vratio sam se u Evropu i nastavio svoju karijeru u Barseloni.
Story: Odlučili ste da okačite patike o klin 2005. godine. Da li vam je bilo teško?
- Imao sam već 37 godina, porodica i ćerke su mi bile u prvom planu. Nisam više ni fizički mogao da izdržim igračke zahteve jer poslednjih godina konstantno sam bio pod terapijom i injekcijama zbog bolova u kuku. Bolelo je toliko da sam poslednjih godina plaćao terapeutu po pet evra da mi posle treninga izuje desnu patiku. (Smeh)
Story: Kakva je situacija s tim vašim starim povredama?
- To su stare povrede i moram da idem na operaciju, a to ću i uraditi, ali tek kada prođe skijaška sezona.
Story: Igračku karijeru zamenili ste trenerskom. Ne tako davno pričalo se o tome da ćete postati selektor reprezentacije Srbije?
- Zaista je bilo ponuda, ali u to vreme bilo je suviše rano da sednem na klupu reprezentacije. Tražio sam od ljudi koji su mi nudili to mesto da pre svega uspostave kriterijume za selektora jer ih nisam ispunjavao. Bio sam samo jako dobar bivši igrač, a to naprosto nije dovoljno da sedneš na klupu reprezentacije Srbije. Potrebno je mnogo više, da trener stekne određeno iskustvo i savlada male tajne velikih majstora. Sada je, što se tiče moje karijere, situacija drugačija, ali o tom – potom.
Story: Postoji li mogućnost da sada prihvatite poziv? Priča se da ste baš vi najozbiljniji kandidat za selektora?
- Zna se red i način. Kad i ako dođe do poziva za razgovor na tu temu, naravno da ću biti spreman da popričamo, kao što bi bio svaki iole ambiciozan trener kome se ukažu takva prilika i poverenje.
Story: Gde je danas mesto srpske reprezentativne i klupske košarke?
- Gledajući ovo Evropsko prvenstvo koje je jako dobro, izuzetno su me prijatno iznenadili ozbiljnošću, igrom i požrtvovanjem. Na dobrom smo putu da se vratimo među reprezentacije koje na velikim takmičenjima osvajaju medalje. Sigurno je da je to zasluga trenera Dušana Ivkovića, kao i njegovog tima i saveza, ali pre svega igrača koji imaju iskren i predivan odnos prema dresu.
Story: Klubovi se nalaze u nezavidnoj materijalnoj situaciji, koje je, po vama, rešenje tog problema?
- Ne može država da preuzme sve na sebe. Kriza je velika, ne samo u sportu, već generalno i u društvu. Naš sistem stalno je zahtevao finansiranje iz budžetskih sredstava i privatnih kompanija pa je potpuno logično da sada, kada su i država i privreda u problemima, krenu da uskraćuju tu pomoć. Sport, generalno, mora da menja svoj sistem, sportska društva treba polako da prerastaju u društva koja se privatizuju.
Story: Šta treba da se uradi?
- Jedino rešenje je da klubovi konačno postanu ozbiljne kompanije koje zarađuju novac. Sada to nisu, pogotovo ne u košarci. Treba tražiti model poslovanja i privatizacije, a da bi do toga došlo, oni prvo moraju da postanu vlasnici infrastrukture potrebne za rad. Na taj način raste vrednost kluba, ali i mogućnosti za prosperitet. Velike ili večite, kako ih još zovu, treba da vode uspešni poslovni ljude koji kroz svoj portfolio mogu da im garantuju normalno funkcionisanje bez glavobolja.
Story: Upravo rukovodstva večitih apeluju za pomoć…
- Nije dobar način da se putem medija moli, uslovno rečeno plače, za pomoć i puko preživljavanje. Naravno da Crvena zvezda i Partizan imaju najveću težinu, ali ne smatram da sve sekcije koji su pri ovim društvima moraju da imaju istu tu težinu. I država Srbija, iako mala i siromašna, trebala bi da odigra svoju ulogu, definiše pravac razvoja sporta i kaže šta je to primarno kod nas. Ne možemo da budemo šampioni u svim sportovima, ali u nekima u kojima imamo tradiciju, talenat, znanje, koji su praćeni od strane naroda, možemo.
Razgovarala: Moni Marković
