Dok se kraj starije ćerke Marte (7,5) uveliko pripremala za polazak u drugi razred osnovne škole, glumica Nela Mihailović (43) poslednjeg dana avgusta imala je i dodatni razlog da se oseti ponosno i srećno. Na 48. Filmskim susretima u Nišu pored nagrade za najbolju glavnu žensku ulogu Carica Teodora, koju je dobila igrajući majku Stanu u filmu Led, proglašena je i najpopularnijom glumicom festivala o čemu je odlučila publika. Sada, dok sumira utiske nakon profesionalnog uspeha, lagano hvata zalet za novu pozorišnu sezonu svakodnevno smišljajući odgovore na sve zanimljivija pitanja mlađe naslednice Petre (5,5). Vođenja geslom da se prave stvari dešavaju onda kada dođe njihovo vreme, tako i vaspitava ćerke u čemu ima podršku supruga, kompozitora Vladimira Peričevića (46), pa u tom stilu i počinje razgovor za Story.
- Niški festival jedini je glumački festival u Srbiji, a mnogi kažu i u svetu. Festival u čast glume. Žiri je uvek sastavljen od glumaca. Sama ta činjenica da vam nagradu dodeljuju kolege velika je čast. A kad vam u istom trenutku i publika dodeli nagradu za glumicu festivala, onda su i čast i zadovoljstvo ogromni. Jer glumac bez publike ne postoji.
Story: Prva velika filmska uloga donela vam je i važna priznanja. Znači li to da ste na pravom putu da se više okrenete filmu?
- Film je samo jedan od medija u kome glumac može da se izrazi. On beleži trenutak vašeg stvaralaštva u kome pokušavate da date svoj maksimum. Samim tim veliki je izazov. Volela bih da i na filmu postignem kontinuitet kakav imam u pozorištu, a da li će se to desiti, zavisi od drugih.
Story: Priča o izgubljenim vrednostima, o čemu govori film Led, donela vam je sigurno neko novo iskustvo. Šta ste naučili od lika koji ste tumačili?
- Film Led opominje da je zaborav najveći neprijatelj svakog naroda. Vraća nas tradiciji i korenima koji u svakom od nas moraju da budu duboko usađeni i osvešćeni jer je to jedini način da idemo napred i kao pojedinci i kao narod.
Story: Šta se vi trudite da ne zaboravite? Zapravo, jeste li izgradili mehanizam po kojem neke stvari umete da zaboravite?
- Nikad ne zaboravljam lep ljudski gest. To je nešto što me oplemenjuje i opravdava moju veru u ljude. Nisam sigurna da imam mehanizam da nešto zaboravim, ali uspevam da neke ružne stvari ostavim iza sebe i da o njima ne mislim.
Story: Čega ćete se najviše i najradije sećati iz ovog životnog perioda?
- Film Led i ove nagrade donele su mi mnogo radosti i toga ću se uvek rado sećati, kao i svakog trenutka u odrastanju mojih ćerki.
Story: Učite li njih da je važno u svemu i za sve u životu dobiti nagradu?
- Ćerke učim da uvek preuzimaju odgovornost za svoja dela, budu uporne, istrajne u svemu što rade i uvek daju svoj maksimum. Najveća nagrada biće im lično zadovoljstvo kako su uspele da stignu do svog cilja.
Story: Na koji način su vam Marta i Petra čestitale na nagradi, a kako suprug?
- Ova nagrada donela mi je mnogo radosti koja ne bi bila kompletna da je nisam podelila sa svojom porodicom. Sačuvala sam u sebi sposobnost da se radujem iskreno, čisto, gotovo detinje. Vladimir je saopštio našim ćerkama da je mama dobila nagradu, a one su počele da uzvikuju: Mama je najbolja, Naša mama je najbolja... To su trenuci koji se pamte.
Story: Čime vas u uzrastu u kojem su trenutno iznenađuju, ili ponekad ostave bez teksta?
- Svojim razmišljanjem, pitanjima i čistotom s kojom udišu život punim plućima, bez zadrške.
Story: O kojim temama vas tri najčešće razgovarate?
- Tema je bezbroj, kao i pitanja. Možda je drugarstvo i odnos sa drugarima nešto što im najčešće okupira pažnju.
Story: Postoje li neke stvari u kojima vi još niste odrasli?
- Glumci su velika deca. Tako kažu. Ja zapravo nikad nisam odrasla do kraja.
Story: Kako se snalazite sa domaćim zadacima i koliko je teško, a koliko slatko, prolaziti školsko gradivo sa decom iz početka?
- Lepo je, naravno, ali i teško. Nisam oduševljena današnjim sistemom školstva u Srbiji, ali sada ne bih o tome. Marta voli da ide u školu, voli svoju učiteljicu i to je za sada najvažnije.
Story: Koju biste svoju osobinu promenili da možete?
- Neodlučnost u nekim sitnim, svakodnevnim stvarima.
Story: Da li biste voleli da vam suprug posveti neku svoju kompoziciju, ako već nije?
- Ja sam sigurna da je za ovih sedamnaest godina, koliko smo zajedno, sve sto je napravio, meni posvetio. (Smeh)
Story: S obzirom na to da vam se mnogo lepih stvari desilo na petak 13, da li je ovaj poslednji septembarski doneo nešto čega ćete se rado sećati?
- Uplaćen honorar.
Story: Možete li da navedete nešto što vam je izazov čije ostvarenje s nestrpljenjem iščekujete?
- Svaka nova uloga za mene je veliki izazov. To nije fraza, već moj način rada i razmišljanja. Mislim kako samo tako imam šanse da jednog dana napravim veličanstvenu ulogu.
Story: Šta vam je, kada nakon 20 godina pomislite na svoju karijeru u Narodnom pozorištu najdraže, a šta biste voleli da možete da promenite?
- Ne bih ništa menjala jer sam uverena da je to bio pravi put za mene. Lepi i oni manje lepi trenuci, a bilo ih je, doneli su mi na kraju nešto dobro. A najdragoceniji su mi prijatelji koje sam tu stekla za ceo život.
Story: Kako se druže glumci na festivalu? Imaju li ti susreti onu emotivnu vrednost kakvu su festivali iz bivše velike zemlje nekad imali?
- Kakvi su festivali nekad bili, ne znam (čitaj, premlada sam da bih se toga sećala). Danas je boravak glumca na festivalu vremenski ograničen, što je uslovljeno nedostatkom novca i samim tim atmosfera nije opuštena kao nekad. Ali, pošto su glumci bića satkana od pregršti različitih emocija koje stalno imaju potrebu da razmenjuju, toga na festivalima, uprkos svemu, nikad ne nedostaje.
Story: Šta je ono što vas sledeće čeka u profesiji?
- Nagradu doživljavam kao potvrdu kako je moj rad, trud i želju da nešto uradim najbolje što mogu neko prepoznao. A potom i nagradio. Samim tim ta nagrada za mene je velika radost, ali i podsticaj da mi svaka sledeća uloga bude još bolja.
Story: Završili ste i snimanje filma Jednaki u kojem tumačite lik zlostavljane žene. Kako je bilo igrati kraj Marka Nikolića?
- Ovaj film ima cilj da usmeri pažnju javnosti na ugroženost dečjih prava što, nažalost, postaje naša svakodnevica. Film se sastoji od osam priča koje režira osam različitih reditelja, a svaka priča tretira jedno od osam prava deteta po povelji UN. U priči Sofija koju je režirao Miloš Petričić, igram kompleksan lik žene koja je u detinjstvu zlostavljana od oca. Imala sam razgovore sa psihoterapeutom, koji su mi pomogli da ovaj lik dočaram. Sa Markom Nikolićem imala sam čast i zadovoljstvo da se sretnem više puta, na sceni i pred kamerom. Imati za partnera takvog glumačkog barda jeste privilegija u mom poslu.
Story: Jeste li možda bar na trenutak pomislili kako je film zasenio pozorište?
- Pozorište je moja najveća ljubav. Nezamenjiva. U pozorištu se živi život u trenutku, u energetskoj razmeni sa publikom. Uvek novo i drugačije. Ništa ne može baciti senku na pozorište.
Story: Da li vam je ikada vaš posao dosadio? I jeste li ikada pomislili kako bi bilo bolje da ste ipak postali lekar, što vam je bila želja nakon završetka gimnazije?
- Nikada. Da mogu da krenem iz početka, sve bih opet isto uradila.
Razgovarala: Jasmina Antonijević
