Jedan od naših najuspešnijih fudbalera, Savo Milošević (39), pre pola decenije okačio je kopačke o klin, a pre nešto više od godinu dana obreo se u novoj profesionalnoj ulozi, imenovan je za direktora mlađih reprezentativnih selekcija Srbije u fudbalu. Iako u poslednje vreme veoma retko istupa u javnosti, protekle nedelje imao je izuzetan razlog za to jer je upravo omladinska reprezentacija Srbije čiji je on direktor osvojila prvenstvo Evrope. O tome kako se snašao u novoj ulozi, šta taj posao podrazumeva i koliko se razlikuje od onog kada mu je najveći cilj bio da pruži svoj maksimum na terenu, posle duže medijske izolacije priča u iskrenom intervjuu za Story. Legendarni sportista tom prilikom osvrnuo se i na ambicije svoje dece Nikole (17), Isidore (14) i Borisa (7), ali i pohvalio suprugu Vesnu koja je angažovana oko njihovog privatnog biznisa.
Story: Da li ste bili na letovanju?
- Vreme odmora je prošlo, bio sam četiri dana sa familijom u Crnoj Gori, međutim i nisam imao preterano mnogo vremena da se organizujem. Doneo sam definitivnu odluku da od sledeće godine putujem samo u Crnu Goru, svidelo se to nekome ili ne.
Story: Zašto?
- Zato što se dole osećam kao kod kuće. Tamo imam stotinu prijatelja, uslovi su manje-više slični kao i u Grčkoj i Turskoj ili na bilo kom drugom mestu. Ljudima se ne sviđaju cene, ali baš me briga. Ako već moram da platim, onda ću novac radije ostaviti dole, nego da putujem negde dalje. Do sada smo obišli sve što smo želeli tako da ću od sledećeg leta ići samo u Crnu Goru.
Story: Da li su i vaši sinovi krenuli vašim stopama?
- Stariji Nikola počeo je da trenira fudbal još dok smo živeli u Španiji kada je imao osam godina, a sada mu je već sedamnaest i to je konačno. Sve oko izbora profesije njegova je stvar i ja ne želim da se u to mešam.
Story: Jeste li se protivili kada je rekao da želi da trenira fudbal?
- Nisam, samo sam mu rekao da je škola obavezna. Što se fudbala tiče odmalena je bio zaražen, pa sam mu rekao: Nema problema, sine, možeš da se baviš fudbalom čitav život. Ima u Srbiji sedam liga i jedna će sigurno biti tvoja. To zavisi od tebe, ne od mene. Evo, recimo, ja volim košarku i ona je osim fudbala moja velika ljubav. Poslednje dve godine igram košarku u biznis ligi. Ako sam ja kao fudbalski veteran našao ligu za sebe u košarci, onda ćeš valjda i ti naći nešto za sebe. Igram i tenis pa sam i u tom sportu našao turnir. Uvek ima liga za sve što hoćeš i za to koliko vrediš.
Story: A mlađi sin, Boris?
- On ima sedam godina i ne bih pričao o njegovom treniranju. Inače, protivnik sam da se prerano počne sa treninzima, pošto mi imamo izuzetno talentovanu decu i veoma je važno da im sistemski ne ubijemo talenat nego da ga pustimo da se sam razvija. Mališani treba da se bave stvarima koje su bitne za njihov fizički razvoj.
Story: Da li sport interesuje i Doru?
- Ona je najbolji fudbaler u kući. (Smeh) Ima četrnaest godina i operisana je od sporta. Jednom se upisala na odbojku, ali sve je to trajalo petnaestak dana. Zato je fenomenalna učenica. Završila je osnovnu školu sa odličnim uspehom i upisala je Treću beogradsku gimnaziju.
Story: Jeste li spremni na to da prihvatite činjenicu da oni više nisu deca?
- Ne podsećajte me na to.
Story: Da li ste strog otac?
- Nisam. (Smeh)
Story: A previše blagi?
- Jesam. (Smeh) Sav prljavi posao obavlja supruga. Prljavi u smislu toga da ono što je najteže ona završi sama, ali ponekad ipak povisim glas na sinove, dok na ćerku ne mogu.
Story: Bavite li se poslovima u vezi sa hotelom Srebrena lisica koji ste nedavno otvorili na Kopaoniku?
- Od kada sam preuzeo funkciju u Fudbalskom savezu, nemam vremena da se bavim time tako da je Vesna preuzela sve na sebe. U hotelu smo partneri sa Draganom Ćirićem i njegovom suprugom, a sada taj posao vode žene, i odlično im ide. Rastemo iz godine u godinu.
Story: Kako održavate fizičku formu?
- Igram košarku i tenis.
Story: Poznato je da fudbaleri dosta polažu na izgled, da li je to slučaj i sa vama?
- I to je prošlo vreme. Više se ne opterećujem izgledom, prošlo me je to. Nemam nerava da razmišljam o tome jesam li nešto obukao kako treba, da li se to slaže s nečim drugim, hoće li to nekome da se dopadne ili neće. Ne kažem da mi ponekad to nije bilo bitno, ali više puta nije. Moj posao takav je da zahteva sportsku eleganciju, kravatu ne podnosim i trudim se da je izbegnem.
Story: Da li se sa suprugom konsultujete oko odevanja?
- Gledam da joj protivurečim koliko mogu, ali uvek na kraju ispadne po njenom.
Story: Jeste li ikada pomišljali da se bavite poslom koji nije vezan sa sportom?
- Razmišljao sam o raznim stvarima, ali sam brzo shvatio da bi u bilo kom drugom poslu morao da počnem od nule. To je ono sa čim se suočava većina fudbalera, a na sopstvenu sreću do tog zaključka došao sam relativno brzo. O sportu znam najviše i ne vredi da se prebacujem na nešto što ne znam. Ako u trideset petoj godini morate da krenete od nule, to je onda veoma teško. Jednostavno, u odnosu na sve druge, u minusu ste trideset i kusur godina.
Story: Koliki je uspeh osvojiti Evropsko prvenstvo u fudbalu za omladince?
- Ako pričamo o rezultatu, to je jedan od najvećih uspeha u istoriji srpskog fudbala. Ponosan sam na momke koji su odradili fenomenalan posao na kvalitetan i pošten način, što je retkost u ovoj državi. Apsolutno su zaslužili sve ovo što im se dešava, ne samo zbog igre, već i zbog ponašanja, odnosa prema dresu i svega onog što neko treba da ima u bilo kom sportu.
Story: Kako je moguće da mladi daju sve od sebe, a da kod starijih generacija izostaju rezultati?
- To pitanje zahteva zahtevniji odgovor i jedan okrugli sto gde će se sagledati više stvari iz više aspekata, s obzirom na to da je fudbal kompleksna nauka. U današnje vreme mora mnogo toga da se podesi kako biste u seniorskoj konkurenciji imali rezultat. U mlađim selekcijama još možemo da se provlačimo na talenat i dovoljno je malo organizacije da na taj način ostvarimo rezultat. Kada se dođe do profesionalnog nivoa gde su u igri milioni, to već zahteva drugačiju vrstu organizacije i priprema, da ne zaboravim i motiv koji je pokretačka snaga svega što čovek radi. U mlađim generacijama klinci još dok se prodaju imaju želju da sebe prezentuju i na najbolji način preporuče stranim ekipama, dok taj motiv nestaje kada oni odu napolje i postanu profesionalci.
Story: Koliko je tu reč o novcu?
- U suštini reč je o novcu. Ne želim da kažem kako sve te igrače novac promeni, ali kada dođu do njega, on definitivno prestaje da im bude motiv. Čim gubite jedan od bitnih razloga za igru, onda se stvar malo komplikuje. U seniorskoj konkurenciji nije dovoljan samo talenat, ali uz motiv i mnogo drugih detalja koji čine priču, dolazi se do rešenja problema.
Story: Da li je bilo polemika kada ste, pre više od godinu dana, imenovani za direktora mlađih reprezentativnih selekcija FSS?
- Potpuno je prirodno da, kao neko ko je igrao fudbal 17 godina, karijeru nastavi u tom sportu. To je nešto što najbolje razumem i znam, i to je potpuno normalna stvar. Da je neki lekar postao direktor mlađih reprezentacija, verovatno bi to izazvalo polemike, ali pošto je na to mesto došao bivši fudbaler, to je nekako očekivano i nema prostora za medijske spekulacije.
Story: Gledate li sada drugačije na probleme uprave u odnosu na period kada ste vi bili igrač?
- Svakom od nas je, iz sopstvenog ugla gledanja, svoja muka uvek najveća. Tako je u životu, a tako je i na terenu. Sad kada su se promenile uloge, čovek shvati da je mnogo teže sedeti sa strane jer koliko god se sve dobro organizuje i dalje najviše zavisi od igrača koji istrče na teren. Suština je, međutim, u tome da je svaki posao težak, ali ako mu se priđe ozbiljno i ako mu se potpuno posvetite, nema nerešivih problema. Svi oni koje imamo nama izgledaju kao najveći, ali suštinski veliki su onoliko koliko mi nismo spremni da se sa njima uhvatimo u koštac, već ih guramo pod tepih.
Story: Kao igrač bili ste medijski veoma eksponirani. Nedostaje li vam pažnja javnosti?
- Moja ideja bila je da se što manje pojavljujem u medijima kako bih imao mir jer ono što radimo osetljivo je i veoma je bitno da radimo u miru i nemamo pritiske spolja. Reč je o stvarima koje će se posle odraziti na celokupan fudbal u Srbiji. Zbog toga sam insistirao da ne budem prisutan u javnosti više nego što je neophodno.
Story: Kako sa ove tačke gledišta vidite sebe kao fudbalera u odnosu na svoje mlađe kolege?
- Predlažem da ovo pitanje izbacite, a to ću da kažem i svima drugima zato što je to kako sam ja zaboravljena, prošla priča. Prestao sam da igram fudbal pre pet godina i ja sam fudbalski metuzalem. I bukvalno mislim da je tako jer kad bih danas probao da ga igram, kao što sam to radio pre pet godina, ljudi bi mi se smejali. Hoću da kažem da ovaj sport toliko brzo napreduje i ukoliko stojite u mestu, automatski zaostajete. To više nije taj sport. I danas se zove fudbal, ali ništa više nije isto. Ni moj mentalitet, vaspitanje, karakter i ponašanje koje sam tada imao nemaju veze sa ovim današnjim klincima. Deca su danas drugačija i ja nemam šta od svog iskustva da im prenesem, a što njima može da pomogne u današnjim uslovima. Prema klincima treba da se odnosimo u skladu s njihovim potrebama, primereno njihovom vaspitanju i sa onim na šta su navikli kada su odrastali u ovom vremenu, sve to treba upakovati i pripremiti ih za ono što ih čeka napolju, a tamo je još veća disciplina, odgovornost, sve je teže i komplikovanije. To je osnovni razlog mog odbijanja da pričam o prošlosti.
Story: Da li je lakše biti fudbaler ili direktor reprezentacije?
- Obaveze su sada mnogo veće. Kao fudbaler imaš trening od nekoliko sati i slobodan si. Moja profesija podrazumeva i kancelarijski deo posla. Ima dosta putovanja, radimo svakog dana, i vikendom, što nam je udarno vreme. Znam da ljudima spolja Fudbalski savez deluje kao jedan ogroman trut koji s vremena na vreme nešto radi, a to je, verujte, pogrešan utisak koji ne odgovara stvarnosti. Samo pod mojim ingerencijama je deset selekcija od kojih svaka odigra bar po deset utakmica godišnje koje treba organizovati.
Razgovarala: Moni Marković
