Za samo mesec dana, glumac Goran Jevtić imao je tri premijere – jednu na velikom platnu i dve u pozorištu. Upečatljive crte lica i krupne oči koje sevaju prodornim pogledom, možda su najzaslužnije za to što svakom njegovom liku publika vidi dušu. Njegovo maestralno tumačenje Daneta u filmu Sveti Georgije ubiva aždahu, mladog seljaka kome u ratu streljaju rođenog brata, nikoga nije ostavilo ravnodušnim. On skromno govori da su za to mnogo više zaslužni partner, scenarista i reditelj, nego on sam. Ipak, na pozorišnoj sceni itekako je jasno da je upravo raskošan talenat zaslužan za jedinstveni izraz svih likova koje igra. Goran je nedavno imao premijeru predstave Svici, modernog komada hrvatske autorke Tene Štivičić, koji je u Ateljeu 212 postavila rediteljka Tatjana Mandić - Rigonat.
Story: Čime vas je privukla uloga u Svicima?
- Ovo je prvi put da igram Tenin komad i sviđa mi se. Pre svega, odavno sam želeo da radim sa Anđelikom Simić, koja mi je ovde partnerka, pošto smo nas dvoje po svom habitusu, i privatnom i glumačkom, ekspresivni, otvoreni ljudi, puni strasti i emocija. Uz to, odmah mi se učinilo da su naši likovi zanimljivi. To dvoje tridesetogodišnjaka zavisni su od alkohola, a prekomerno uživanje u bilo čemu je obično supstitucija za nešto što čoveku u životu fali. Mene je zanimalo da dokučim šta je to što ovom paru, koji Anđelika i ja igramo, nedostaje. Iako njihova ljubavna veza ima dugi staž, pretpostavlja se da su negde od srednjoškolskih dana zajedno, oni još nemaju brak i porodicu i, zapravo, za sve te godine ništa nisu stvorili. Zanimljiv je i njihov način da se izbore sa svojom zavisnošću, jer se sa alkohola skidaju tako što se navuku na nešto drugo – na putovanja, na šoping i tako što se ponovo navuku jedno na drugo.
Story: Jeste li se pretplatili na uloge u modernom teatru?
- Do sada, kao da jesam. Svici su povratak na savremenu klasiku, na večne teme i na ono što se tiče suštine ljudskog življenja. Po meni, suština je mogućnost da sebe podeliš sa nekim drugim i prava je serća kada čovek to doživi. Mislim da je dobro kada glumac ima mogućnost da u karijeri pliva između onoga što je alternativni teatar, odnosno granice do kojih nove forme mogu da budu prisutne u teatru i onoga što je klasika, pa čak i ona moderna, koja nosi duh našeg vremena. Lično samo sa takvim temama korespondiram i na sceni najbolje o njima znam da pričam.
Story: Iako su vas do sada mnogi percipirali kao pozorišnog glumca, ulogom u filmu Sveti Georgije ubiva aždahu pokazali ste svima da ste vi sjajan filmski glumac. Kako ste od epizode u ovom filmu uspeli da napravite upečatljivu ulogu?
- Dva su razloga. Prvi je to što me nerviraju predrasude zbog kojih, kada neko kaže Srbin, ljudi prvo pomisle na ono da komšiji crkne krava ili da udari brat na brata. Tom ulogom sam hteo da pokažem drugačiju stranu Srbije, odnosno drugačiji obraz Srbije, onaj svetliji. A to je u filmu bratska ljubav, jedna od onih ljubavi zbog koje čoveku može da prepukne srce. S druge strane, imao sam satisfakciju u tome što sam dobio mogućnost da posvetim ovu ulogu svima onim ljudima koje, zbog ratova, nismo upoznali. Jer kada pogledate statistiku koja pokazuje koliko je Srba izginulo u ratovima u samo jednoj deceniji, morate nužno da pomislite da je među tolikim, uzalud i nizašta, palim glavama sigurno bilo darovitih, vrhunskih, pametnih ljudi koji bi, možda, svojim idejama ili obrazovanjem menjali svoju zemlju i svoj narod na bolje, a za to im nije bila data mogućnost. Oni su već na početku svog života ginuli i nestajali, a morali su, jer kada vas neko napada, vi morate da se branite. Naročito me je uzbuđivalo da igram jedan takav lik, koji je prekinut u trenutku kada dolazi do spoznaje o odrastanju. Za mene je istinska tragedija onemogućiti nečemu što se tek rodilo da se razvije. Među brojnim srpskih poslovicama koje i nisu naročito pametne, ima jedna divna koja kaže Kad se dete rodi, valja ga ljuljati.
Story: Kako se vi borite protiv takvih nepravdi?
- Mislim da nije velika hrabrost otići i poginuti. Naprotiv, mnogo je teže ostati živ, boriti se za svoju budućnost plemenitim borbama i razviti sebe u jedan lep, veliki i mirisan cvet koji može da utiče na ovaj svet. To se može jedino ako je čovek živ, zdrav i ako radi na sebi.
Story: Na šta ste pomislili u onom trenutku kada vam u filmu streljaju brata?
- Ovoga puta nije bilo potrebno da zamišljam niti da prolazim kroz one procese koji su prilježniji pozorištu nego filmu. Kada je priprema za ulogu dovoljno duboka i studiozna, liku dajete sopstvenu dušu i emocije i ponašate se kao on. Osim toga, naspram sebe sam imao Ljubu Bandovića i njegovo fenomenalno igranje pogibije, zatim veličanstveni tekst Duška Kovačević, a tu je i odluka Srđana Dragojevića da to snimi u jednom pokretu kamere. Moja gluma je bila samo posledica svih tih komponenti koje su me dovele u takvo psihofizičko stanje da iz mene izađe prirodna reakcija na pogibiju mog starijeg brata, što je tragedija.
Story: Reklo bi se da vam odlično leže uloge malih, običnih ljudi. Koliko je činjenica da dolazite iz Mladenovca i da ste odrastali u maloj sredini uticala na to da vas baš takve uloge pronalaze?
- Verovatno i to ima veze. Odrastao sam u sasvim drugačijoj sredini nego što je to Beograd, sa specifičnim mentalitetom ljudi koji je svojstven malom mestu. Meni su širina i sloboda jako poznate, jer nisam rastao sa desetak ljudi iz svog kraja, već sam puno različitih ljudi u životu sretao, sa različitim akcentima i naglascima. Mislim da je to bogatstvo za mladog čoveka, jer se tako navikava na različitosti. Zato su verovatno i moje uloge imale širok dijapazon, jer sam uspevao da razumem različite ljude - od onih malih sa sela, preko onih po velikom belom svetu, pa sve do Hitlera ili Njutna.
Story: Kada biste mogli da birate, da li biste voleli da i vaše dete jednog dana odrasta u manjoj sredini?
- Kao što bih ponovo za sebe to izabrao, tako bih i za svoje dete. Mislim da je za odrastanje svakog deteta važno da ima sigurnost i mir i da živi nekim sporijim tempom od onog koji ja i svi mi trenutno živimo. Za dete je dobro da u sebi ima pomalo i od sela i od grada, kao i to da ga podjednako vaspitavaju i porodica i škola, pa i ulica u nekoj meri, jer je to zdravo odrastanje. Kada dete živi u nekoj manje urbanoj sredini, onda ono ima jednu igračku kojom nužno razvija svoju maštu, jer od te jedne igračke mora da napravi deset različitih igara. Čini mi se da roditelji u velikom gradu, zbog manjka vremena, ne učestvuju dovoljno u životima sopstvene dece, pa ih podmićuju na razne načine, igračkama, čokoladama, raznim ustupcima. A mali čovek, u tom obilju svega, ne zna da izabere ono što mu je zaista korisno i ne zna da razvija svoje mogućnosti, već sve uzima zdravo za gotovo i svaka igračka mu brzo dosadi. Kasnije to obeleži njegov život tako što mu se, kao odrasloj osobi, sve svodi na to da samo nešto olako dobije. E, zato su mala mesta dobra za decu, ali i za roditelje.
Story: U dosadašnjoj karijeri više puta ste igrali uloge homoseksualaca. Mnogi mladi glumci bi se teško na to odlučili, a vi ste takve uloge prihvatali i maestralno ih igrali. Šta je uticalo na to?
- To nema veze sa samom opredeljenošću tih likova, jer su oni, pre svega, bili dobri likovi. Ja sam hrabar čovek, a to su bili odlični komadi koji su se dešavali u vreme ekstremne homofobije u našoj zemlji. Mislio sam da homofobnost nije dobra i da nijedan umetnik nema pravo na osuđivanje, jer ko smo mi da bilo kome sudimo? Oduvek sam smatrao da svako ima pravo na svoje seksualno opredeljenje, kao što, u krajnjoj liniji, ima pravo i na školovanje ili zdravstveno osiguranje. Takve uloge su mi bile izazov i prilazio sam im potpuno jednako kao i svim kvalitetnim likovima koje sam tumačio. A u isto vreme dok sam igrao homoseksualce, igrao sam i Svetog Savu i Nušića.
Story: Znači li to da podržavate i zagovarate ljudska prava i slobode?
- Mislim da svaki umetnik u svom karakteru nužno ima sklonost ka tome da brani ljudska prava i slobode.
Story: Kakav je Goran Jevtić privatno? Šta radite kada niste glumac?
- Skoro da sam zaboravio kakav sam privatno. Poslednje dve godine sam neprekidno u pripremanju novih uloga, pored onih koje već igram u pozorištu. To je jak tempo koji ne ostavlja mnogo vremena za privatni život. Samim tim, retko kada nisam glumac. Ali planiram da uskoro malo usporim, jer sada već imam dosta predstava koje su na repertoarima. Okupiran poslom, nekako sam zapostavio privatna zadovoljstva. Uželeo sam se mnogih stvari. Imam želju da više budem sa svojom porodicom, sa prijateljima, a uželeo sam se i izlazaka, splavova i reka, koji me mame kada sunce ugreje. Obožavam putovanja koja su mi neka vrsta izvora za sakupljanje energije, a najviše uživam na onima koja nose epitet egzotičnih.
Story: Je li istina da svojim humorom zasmejavate svoje kolege?
- Tako kažu (smeh). Važim za nekoga ko je u društvu uvek veseo. Jedan sam od onih ljudi koji nikada ne prihvataju crnu i sumornu stvarnost, već u svakom dešavanju pronalaze svetlu stranu priče. Više volim da vidim lepšu stranu medalje.
Danka Grubačić
