Uloge koje je obojio svojim šarmom i harizmom, tridesetsedmogodišnjem Marku Živiću donele su status jednog od najdarovitijih domaćih glumaca. Originalnost i duhovitost kojom je odavno skrenuo pažnju na sebe, svojevremeno je demonstrirao i u programu Marko Živić šou koji je emitovan na TV Fox. Pored dokazanog talenta, ovaj umetnik iza sebe ima i jedan brak, ali i varljivo iskustvo suočavanja sa bolešću jednjaka koja ga je nedavno zadesila. Iako je bio neprijatno iznenađen i uplašen činjenicom da hitno mora na operaciju, ovog rođenog Kruševljanina njegov zarazni optimizam vodio je do izlečenja. Kao neko ko se trudi da u svemu vidi lepšu stranu priče, najsrećniji je što se pokazalo da su i u najtežim trenucima porodica i prijatelji bili uz njega. Raspoložen i vedar, vratio se svojim glumačkim obavezama, ali ne zapostavlja ni privatan život, u kome važno mesto imaju različite vrste ljubavi.
Story: Tokom vikenda publika je u centru Sava imala priliku premijerno da vidi novi film Beogradski fantom u kojem glumite. Šta vam je donela nova uloga?
- Baš se radujem svom liku Fanđa, jednom od glavnih inspektora i ključnog čoveka u hvatanju Fantoma. To snimanje nikad neću zaboraviti jer je ličilo na ostvarenje sna svakog muškarca. Adrenalin, pucnjava, brza vožnja... Dvadeset noći na ulicama Beograda, ludačke vožnje automobilima koje sam vozio barabar sa kaskaderima, i jedna mlada i darovita internacionalna ekipa na čelu sa rediteljem Jovanom Todorovićem. Toplo preporučujem ovaj film koji je po svemu drugačiji od ostalih.
Story: Nedavno ste počeli da vodite peti ciklus kviza Zdravo Evropo. Leži li vam voditeljstvo?
- Sviđa mi se što je to savremen kviz koji promoviše takmičenje tinejdžera u znanju. Kroz njega se mladima pruža prilika da sretnu ljude iz raznih zemalja našeg kontinenta koji, s druge strane, imaju šansu da vide kako i u Srbiji žive mladi, pametni i talentovani Evropljani. Važno je i to što Srbija može da vidi kakve divne klince imamo, koliko su oni ozbiljni, zainteresovani i koliko mi stariji još treba da se potrudimo da bismo im obezbedili budućnost u Evropi kakvu i zaslužuju.
Story: Čime ste još okupirani ovih dana?
- Sobom i poslom. Osim predstava, u toku su pripreme za jednu seriju i još jedan film. Ipak, stižem i da se odmorim. Nedavno sam boravio u Istri, na moru. Uživao sam u druženju sa prijateljima iz Rovinja, a nekoliko dana proveo sam u Portorožu i Piranu.
Story: Jedno vreme bili ste hiperaktivni i igrali u mnogim predstavama: Let iznad kukavičijeg gnezda, Transilvanija, Maratonci, Marko Kraljević superstar, Petar Pan, Ne igraj na Engleze... Mnoge od njih su i danas na repertoaru. Umara li vas toliki rad?
- Kako kad. Istina je da toliki rad troši čoveka jer se stalno daje drugima. Ali, imam dobar punjač u vidu prirode, bez koje mi je život nezamisliv, za mene važne ljude i poneku knjigu. Uspeh je u balansu.
Story: Prošlo je tri meseca od vaše operacije na jednjaku. Kako s ove distance gledate na ono što vam se, sasvim iznenada, dogodilo?
- Isto kao i onda kada se dešavalo. Bio je to ružan period u mom životu koji je došao i prošao. Sada više nema razloga da o njemu razmišljam i govorim, iako je to zlo sa sobom donelo i mnogo dobrog.
Story: Jeste li ijednog trenutka postavljali sebi pitanje zašto se to baš vama događa?
- Najiskrenije, nisam. Smatram da je to najgluplje pitanje koje čovek može sebi da postavi jer na njega postoji samo jedan odgovor: A zašto da ne? Uostalom, gluposti se dešavaju. One su deo svačijeg života, ne samo mog. Čini mi se da je mnogo bolje da u takvim drastičnim situacijama sebi postavimo pitanje: Šta mogu da uradim da se izvučem iz ovoga? I da onda, naravno, odmah počnem to i da radim.
Story: Mnogi su bili iznenađeni načinom na koji ste podneli saznanje o bolesti. Stiče se utisak da je, čak i u tako lošim okolnostima, vaš optimistički i šaljivi duh došao do izražaja. Jeste li vi sve to zaista podneli s osmehom?
- Tačno je da sam optimista i vedrog duha, ali ipak nisam lud. Ne znam da li bi neko saznanje da mora na operaciju primio s smehom i zezanjem. Nije mi bilo baš do šale u tim trenucima, ali pošto nemam običaj da kukam i da se žalim, ljudi ponekad steknu pogrešan utisak da meni nikada nije teško. Međutim, i kada mi je saopšteno da moram na operaciju, prihvatio sam to kao nešto što je neminovno i što mi, na kraju krajeva, pruža šansu da ozdravim. Kada se čovek nađe u situaciji da nema izbora, najbolje je da što pre prihvati rešenje koje postoji i da gura dalje. Zato nisam bio srećan i veseo, ali nisam ni dozvolio da me to slomi.
Danka Grubačić
