Ono što je još važnije jeste to da je šesnaest godina zaljubljen i veran jednoj ženi, svojoj supruzi Nataši (39) s kojom ima ćerku Martu (13). Naravno, reč je o jednom od najtalentovanijih muzičara s ovih prostora, Vasilu Hadžimanovu (39), frontmenu sastava VH bend koji je nedavno objavio svoj peti studijski album. Za Story govori o životnim vrednostima, popularnosti, ljubavi i svemu onom što čini jedan običan, a za nekog možda i neobičan život.
Story: Da li vam je više odmoglo ili pomoglo to što vas smatraju dobrim frajerom?
- Da odmaže - ne odmaže i sigurno da je bolje kad neko lepo izgleda, a pričati o sebi i nije baš zahvalno. Mislim da nisam jedini jer i ostali momci u bendu lepo izgledaju. Naravno da je to plus koji nam je priroda podarila.
Story: Ipak, prijaju li vam komplimenti na račun izgleda?
- Ne razmišljam o tome, nisam paun da se šepurim, a da sam samac pa i da pomislim: Super biće cica, ali srećno sam oženjen i tu se završava svaka priča. Kakva je moja beneficija od izgleda?
Story: Da li vam prija popularnost i jeste li navikli na to da vas ljudi prepoznaju?
- Ja ipak potičem iz porodice muzičara, majke Senke i oca Zafira, kao i tetke Bisere, koji su u svoje vreme bili mnogo popularniji od mene. Još kao klinac navikao sam se na nju. Ništa mi nije delovalo čudno, ali i stvari su bile daleko normalnije. Za sebe ne mogu reći da sam zvezda, ali ljudi znaju za mene. Prija kad vidiš da neko zna šta radiš i da mu se to dopada, ali slava mi nikada nije bila cilj.
Story: Da li ste nekada imali problem sa obožavateljkama?
- Sećam se da sam jedan jedini put imao ozbiljnu obožavateljku koja je preterivala kad sam bio klinac i glumio u Sobi 405. Tada sam od nje dobijao pisma, bila su divna, pisala je volim te na šest stotina strana. Ali, u jednom trenutku je preterala. To je bilo zato što sam bio klinac na televiziji, ali sve je to bilo smešno i ne može da se uzme kao neki problem.
Story: Kako se ponašate ako neko pređe granicu?
- Dam mu to do znanja na jedan, drugi ili treći način. Ako vidim da je neko preterao i ne ume da stane, onda ga podsetim gde se nalazi.
Story: Doživljavate li sebe kao Balkanca?
- U 21. veku, na ovim prostorima arhetip Balkanca jeste muškarac koji se bije na utakmicama, dok su svi ostali da ne kažem šta... Za mene nema mnogo razlike između ovog čoveka sa Balkana i onog s nekog drugog mesta. To je osoba koja voli i poštuje ženu, razmišlja o svom detetu, čuva porodicu i sve radi za njih. Nezahvalno je generalizovati, ali mislim da je balkanski muškarac izgubio nešto što je jedna od odlika ovih prostora, a to je ta toplina i gostoljubivost, nesebičnost... Danas je, nažalost, bitno da si glasan i bezobrazan, da daješ do znanja ko si i šta si, a to po meni nije prava stvar.
Story: Koliko je teško održati brak?
- Bolje je da se dvoje ljudi razvedu ako imaju probleme, ali čini mi se da je sve otišlo u ekstrem. Ljudi su postali razmaženi, sebični, misle samo na sebe i zbog toga pucaju veze. Parovi sve kasnije dobijaju decu jer, kako kažu, prvo moraju da prožive, kao da će umreti ako dobiju dete. Pogrešno shvataju koncepciju porodice. Egoizam je narastao, pa imamo sve više ljudi koji su sami i oni kasnije zbog toga postaju nesrećni. Svako ko želi da provede život sa drugim bićem mora da napravi neku vrstu kompromisa.
Story: Ko je spremniji na kompromis, Nataša ili vi?
- Mislim da oboje moramo da pravimo kompromise jer nije dobro ako se ne napravi balans. Loše je da jedno pravi ustupke, a drugo radi šta hoće. Čim nekoga voliš, onda se prihvata i sve drugo, sve vrline i mane. Ljubav se s godinama menja, ali nabolje, kvalitetnije i još dublje. Treba biti strpljiv i ne razmišljati samo o sebi. To nije toliko teško koliko svi misle da jeste.
Story: Da li je vašem braku pomoglo to što ste vi i supruga pre veze bili prijatelji?
- Prijateljstvo pomaže u vezi i, po meni, podrazumeva se da budeš prijatelj sa svojom ženom.
Story: Neki kažu da je žena najveći neprijatelj...
- To su klišei i kuknjava muškaraca, ali u suštini - znaju oni ko im čuva leđa.
Story: Da li je dobro kada partneri rade zajedno?
- Jako je teško sve to izbalansirati, ali dobro funkcionišemo budući da smo skupa šesnaest godina. Živimo i radimo zajedno i naučili smo kako da jedno drugom ne ulazimo u šesnaesterac kad je posao u pitanju, a privatno kao i sav normalan svet. Da je lako - nije. Lakše je kad imaš nekog ko se bavi desetom profesijom, onda se on malo izjada tebi o svojim problemima i obrnuto, završite to i idete dalje, a ovde ste sve vreme in i sve zajedno proživljavate. S druge strane, to je i lepo jer sve delite, svaki sekund, s osobom s kojom si rešio da budeš čitav život.
Story: Čime se bavite kada ne radite?
- Slobodno vreme provodim sa porodicom. Zajedno smo u kući i za razliku od onih koji rade od devet do pet pa svako ode na svoju stranu, onda se vide tek uveče po onom zapadnjačkom sistemu, neko bi rekao viđam decu u pidžami ujutro i uveče. Nije tako strašno jer mi dosta radimo iz kuće, Nataša praktično sve, tako da smo zajedno, ali slobodnog vremena imamo malo. Marta ima previše obaveza za jedno dete, ide na ples, u muzičku...
Story: Mislite li da sa Martinim stasavanjem ulazite u jedno novo porodično poglavlje?
- Ona sad puni trinaest godina i ulazi u tinejdžerski period, a ono što je interesantno jeste to da je potpuno u muzici. Šta će biti, nemam pojma, ali sve ukazuje na to da će se baviti nekom granom umetnosti. Muzika joj ide bolje nego svima nama zajedno. Izuzetan je talenat, ona ima takav sluh, peva dobro i komponuje svoje kompozicije koje su neverovatne za nekog u njenom uzrastu.
Story: Krenula je vašim stopama, pohađa Muzičku školu Mokranjac...
- Mokranjac je jedna jako stara, stroga i ozbiljna muzička škola koja je iznedrila gomile strahovitih muzičara i sve to stoji, ali ne dopada mi se taj sistem školovanja za klince, ni tu niti u bilo kojoj drugoj školi kod nas. Ona je isto odreagovala kao što sam nekada i ja: Neću da vežbam, ne dolazi u obzir! Moji roditelji mene nisu terali, ali nisu mi dali ni da odustanem, govorili su mi: Samo ti nižu završi pa ćemo da vidimo. Posle se desilo šta se desilo. Za sada smo uspeli da izbalansiramo taj momenat da ne odustane i evo završava nižu muzičku.
Story: Pokušavate li da je kontrolišete?
- Vreme je zabrinjavajuće, ovaj grad je ogroman i ako razmišljaš u tom pravcu, lako upadaš u paranoju zbog deteta. Ali, ne želimo da je stavljamo pod stakleno zvono i ona se super snalazi. Za sada je pažljiva, ona i njena majka imaju stalni kontakt u smislu javljanja gde je, šta je... To je dobra stvar oko mobilnih i ako deca treba da ih imaju, onda da bar znamo gde su.
Story: Da li ste već isplanirali letnji odmor?
- Već deset godina idemo na Adu Bojanu, to je naša oaza i jedino mesto gde se zaista odmorimo. Nema mnogo ljudi i glasne muzike, a noću vlada potpuni mir, imaš samo talase i zvezde. Jedina stvar koja je tamo obavezna jeste da budeš go. Čim se skineš, shvatiš kako je to potpuno normalno i da to nije nikakav ekstremizam. Niko nikog ne zagleda. Kada sam otišao prvi put, bio sam u fazonu: Jao, pa ne mogu ja to, a onda ukapiraš da nema ništa prirodnijeg od toga.
Story: Pre nedelju dana objavili ste peti po redu studijski album Can you dig it...
- Prvi put izdajemo na inostranom tržištu, u pitanju je kuća Over Jazz Records iz Hamburga, a to je i razlog što je naziv albuma na engleskom jeziku. Ovo smo jurili odavno, ali do sada se nije desilo. To nam mnogo znači, sviramo instrumentalnu muziku koja dobro komunicira sa svima i nemamo jezičke barijere. Imamo i izdavača za domaće tržište – Zmex. Album ima deset pesama, a osim mene, basista Miroslav Tovirac komponovao je tri kompozicije.
Story: Snimili ste spot inspirisan Divljim zapadom..
- Napravili smo jedan spot dok smo snimali album u Mostaru za pesmu Taka i taka stvar. Onda smo naleteli na moju staru prijateljicu Martu Mandić koja je reditelj i ona je predložila da nam režira novi spot. Počele su da pršte ideje i otišli smo tako daleko da ne mogu da verujem. Kauboji smo u spotu, a pošto smo imali ozbiljne scene, ja sam išao i na časove jahanja. Spuštajući se u galopu po strmim stazama, u nekoliko navrata glave su nam bile u torbi. Super smo se zabavljali, a ovo je samo početak jer sada želimo da pravimo spotove za sve pesme.
Story: Na Divljem zapadu pitanja časti rešavala su se dvobojima. Šta za vas ona predstavlja?
- Mislim da si sačuvao čast ako si ostao dosledan sebi. Za nekog su pravila drugačija i takva osoba sebi svašta dopušta, to je valjda OK, ali ako u startu imaš tu neku postavku i ukoliko ostaneš dosledan, ne sme da postoji nijedan razlog koji može da te pokoleba. Kakvi god da su uslovi, čovek uvek ima izbor da časno izađe iz svake situacije u odnosu na to da se proda.
Story: Šta mislite o pravdi, moralu i osveti?
- Niko od nas nije bezgrešan i kada se nađeš u situaciji da te neko prevari i ispadneš magarac, sigurno nisi presrećan zbog toga, ali ipak hrišćanski ne okrećeš drugi obraz, nego malo opsuješ i ko zna šta pomisliš. Ipak, nikada se nisam potrudio da nekoga povredim ili da mu napakostim. To je onda igranka bez prestanka i vrzino kolo iz kojeg je teško izaći.
Story: Da li ste po prirodi smireni?
- Nisam baš toliko miran koliko delujem, Nataša to najbolje zna. Lepo sam vaspitan, ako to mogu da kažem za sebe, jer sam došao iz kuće u kojoj se vodi računa o tim stvarima, što je možda i minus pošto danas vladaju bezobrazluk i glupost. Meni je instinktivno usađeno da kažem hvala, dobar dan, pridržim vrata pa do svega onog većeg. Ali, naravno, ne ćutim.
Story: Kako se vaši roditelji snalaze u današnje vreme?
- Slično kao i ja, njihova sam škola više nego bilo koja druga. Iako znam koja pravila važe i dalje igram sedamdeset posto po roditeljskim pravilima, od onog da se bez probe ne izlazi na scenu, kad izađeš daješ sve od sebe, ponašaš se samokritično... Danas je najbitnije da si mnogo važan, svi prvo nauče da dignu nos, a ostalo i nije bitno. Što je najgore, odmah im se svi dive.
Story: Zažalite li ponekad zbog povratka iz Amerike?
- Poučen iskustvom petogodišnjeg života u inostranstvu, znam kako je to. Mnogo je ljudi za ove dve decenije otišlo, ali dosta se njih i vratilo. Ne mogu da verujem da još ima onih koji misle kako će im kad odu procvetati ruže. Nigde te kao stranca neće prihvatiti oberučke, moraš da se izboriš za svoje parče sunca. Potrebno je žrtvovati dosta toga jer bez pranja sudova i sličnih kombinacija početak u inostranstvu naprosto je nezamisliv. Mukotrpan je to rad i život, ne kažem da sam bio razmažen, ali bio sam zasićen životom u Americi. Kada sam morao najviše da zagrizem, već sam se umorio.
Story: Živite li od umetnosti ili za umetnost?
- Čovek mora da se snalazi i nađe sebi neki prihod sa strane ako hoće da ostvari tu svoju umetničku stranu, da se ne ukalja. Nisam poklonik toga da sviram sa bilo kim ili bilo gde zato što je tamo plaćenije. Bilo je raznih ponuda, ali koliko god da je teško, ako se potrudiš, ukoliko si vredan i ako veruješ, naći ćeš već neki način. Ima milion primera, nisu baš svi otišli u tezgaroše. Može da se živi, samo ljudi idu linijom manjeg otpora i veoma brzo zaborave šta su hteli da kažu, a to je jako opasno.
Razgovarala: Moni Marković
