Njeno ime asocira na dane nekog boljeg života kada smo imali sjajne filmove, pune bioskope i pozorišne sale, a koji se krvavo završio raspadom bivše Jugoslavije. Glumačka diva Mira Furlan (57) ponajbolje je na svojim plećima osetila krah zemlje bratstva i jedinstva jer se davne 1991. godine, nakon svojevrsnog medijskog linča zbog nepristajanja da stane na bilo čiju od sukobljenih strana, sa svojim suprugom, rediteljem Goranom Gajićem (50) i četiri kofera u ruci zaputila u Ameriku gde je izgradila novi život i uspešnu karijeru. U intimnom intervjuu za Story govori o tome da li su te rane zacelile, evocira uspomene na detinjstvo i majku koju je prerano izgubila, priča o emigrantskom životu u Los Anđelesu gde je svila novi dom sa suprugom i sinom Markom (14), ali i svom prvom komadu Dok nas smrt ne razdvoji koji se posle premijere s velikim uspehom igra u Radionici integracije, gde je bio izveden 10, 12. i 16. maja.
Story: Kako je došlo do toga da napišete ovu dramu?
- Ne znam kako se događa da čovek sedne i nešto napiše. Rekla bih da se radi o unutrašnjoj potrebi koju je teško objasniti. Ovaj komad napisala sam pre više od deset godina i nisam se naročito bavila njegovom promocijom. Samo ga je nekoliko izabranih ljudi čitalo. Sad mi se čini kao da je komad čekao na svog pravog reditelja koji će mu pristupiti s pažnjom i ljubavlju. I eto, on se konačno pojavio u osobi dragog čoveka Mikija Manojlovića. Ponekad se stvari događaju upravo onako i upravo onda kad i treba da se dogode, ni sekundu pre, a ni posle, bez obzira na to koliko ih mi gurali u željenom smeru. To je stvar koja podjednako frustrira i radosno iznenađuje. Ovog puta desilo se ovo drugo.
Story: Jeste li osećali tremu pred premijeru?
- Tada sam se prvi put suočila sa svojim tekstom i publikom koja je, takođe prvi put, imala priliku da ga doživi (ili ne). Bilo je to vrlo uznemirujuće iskustvo. Glumci su bili briljantni, ali ja sam neprestano razmišljala o stvarima koje sam mogla drugačije, spretnije i pametnije da napišem. Baš kao u glumi i u pisanju se čovek razotkriva, i to u svojim najbolnijim i najprivatnijim delovima. Podeliti svoju intimu sa nepoznatim ljudima u publici je teško i zahteva hrabrost i veru u to da skok u prazninu neće biti smrtonosan. Naravno, ponekad se čoveku koji skače učini da je upravo napravio najveću grešku svog života. A onda ipak skoči. Zašto? Ne znam.
Story: Mnogi kažu da je pisanje vid psihoterapije. Postoje li neke strahovi koji su u vama još živi, a voleli biste da ih se oslobodite?
- Naravno, potpuno se slažem s tim. I gluma je psihoterapija. Za mene je ona oduvek bila lekovita u tom smislu. Trebalo mi je da budem jaka, žestoka, strastvena, sve ono što u životu često nije bilo moguće. O tome delimično govori i ovaj moj komad, o lekovitosti pozorišta i kako nas umetnost izdiže iznad banalnosti i teških situacija u životu, na koji način nam ona pomaže da preživimo. Od kojih strahova bih volela da se oslobodim? Od vožnje po autoputu! (Smeh) Ali, čini mi se da su neki strahovi kojih uporno ne možemo da se oslobodimo zapravo naši anđeli čuvari i kao takve moramo ih prihvatiti zajedno sa vlastitim ograničenjima. Ne treba možda baš sve prevladati i uvek pobediti, neki put neophodno je prihvatiti samoga sebe, sa svim svojim slabostima. Tako mi se bar čini... Vrlo neamerički.
Story: Priča u komadu prati život bake, majke i ćerke… Koliko je rani gubitak majke obeležio vaš život?
- Apsolutno ga je obeležio. Ovaj komad je, naravno, fikcija, ali baš kao i njegova mlada junakinja, i ja sam rasla u okruženju patnje, bola i tuge, što me je sigurno odredilo u milion stvari. Tu moram reći da me gluma mlade Jovane Gavrilović izuzetno dirnula. Ona u predstavu unosi vedrinu i veselje mladosti kojoj ništa, pa ni strašna bolest, ne može da oduzme snagu. Jovana proleće kroz patnju kao leptirić unoseći jednu drugu dimenziju u predstavu, dimenziju koja je predstavi neophodna. Jelisaveta Tatić je toliko inteligentno napravila njen kostim koji odudara od svega na sceni da je njeno prisustvo u predstavi zaista čarobno. Ali težinu, bol i patnju koja je bit ovog komada, takvom snagom, žestinom, iskrenošću i istinitošću donosi Anita Mančić, da bez nje ne bi bilo ni ove predstave. Jasna Đuričić je ulogu bake odigrala maestralno, s duhovitošću i slobodom kakvu imaju samo veliki glumci. A Miki? Šta da kažem? Ja sam, rekla bih, celi život bila verni fan tog izuzetnog glumca i divnog čoveka. Radila sam sa raznim rediteljima, neki od njih su me izmučili, a retki usrećili… Od reditelja glumac želi ljubav i pažnju, posvećeno uho i oko, saradnika a ne naredbodavca. Miki je pokazao da je pravi reditelj, onakav kakvog svaki glumac samo poželeti može. I glumac, baš kao i pisac.
Story: Odrasli ste u multietničkoj porodici. Koje su najupečatljivije slike vašeg detinjstva?
- Svi smo odrasli u multietničkim porodicama jer smo svi izmešani. Samo što to neki ljudi, nažalost većina, ne žele da priznaju, prvenstveno sami sebi. Ozbiljna DNA istraživanja pokazala su da se mnogo više razlikujemo kao individue nego kao etničke skupine. Za mene je sve to nepotrebno natezanje koje za rezultat ima ratove i krvoprolića. Ali, ja sam, naravno, u manjini i moj glas se ne čuje od silnog urlanja agresivne većine. To je naprosto tako. Čini mi se da je čast pripadati toj manjini u ovom trenutku u svetu u kojem živimo. Bez obzira na cenu.
Story: Sedamnaest godina je trebalo da vam Zagreb vrati stan koji ste nasledili od bake. Osećate li njen duh kada kročite tamo posle toliko vremena?
- Duh moje bake je uvek prisutan u meni, baš kao i moje mame i mog tate, u različitim vidovima i u raznim oblicima. To je valjda lepota života, taj kontinuitet. To je i lepota imanja dece.
Story: Kako se osećate kada dođete u Beograd? Koja mesta obiđete i s kim se uvek rado vidite?
- Imam nekoliko vrlo važnih i dragocenih prijatelja i mnogo dragih kolega. Uvek imam osećaj da se ljudi vesele kad me vide. I ja se njima radujem. Godine provedene u Beogradu bile su najsrećnije u mom odraslom životu. A Zagreb je moje detinjstvo i odrastanje, kao ljudskog bića i glumice. U Beogradu volim da sedim na kalemegdanskom zidiću i gledam zalazak sunca. To sam učinila i ovaj put. Trebalo bi jednom da se prisetim svojih najdražih zalazaka sunca, od Havaja do Komiže na Visu. Jednom sam Gorana zvala sa Havaja dok je on bio u Beogradu. Oboje smo radili. Kod mene je sunce upravo izlazilo, a kod njega zalazilo. Ja sam bila na plaži Lanikai na ostrvu Oahu, a on na zidiću, na Kalemegdanu. To je bio dobar momenat i apsolutni dokaz da je Zemlja okrugla!!!
Story: Kako vam grad danas izgleda u odnosu na vreme kada ste živeli u njemu sa suprugom koji je završavao studije na Fakultetu dramskih umetnosti?
- Grad je lep i velik, prava metropola. Sada kad sam bila i šetala po Kalemegdanu i Knez Mihailovoj ulici, mislila sam o tome kakva je tragedija da je upravo u tom gradu, centru kulturnih zbivanja u bivšoj državi, gradu koji je prvi igrao Beketa i preveo Siorana, došlo do takvog strašnog i poraznog zaokreta u mišljenju, zaokreta u opšte nacionalističko ludilo zbog kojeg je stradalo toliko ljudi. Pitala sam se kako se to moglo desiti upravo ovde? Zašto sve te knjige, sva ta dobra pozorišta, sva ta kultura tako prisutna u ovom gradu, nije mogla da zaustavi ludilo? Zašto? Nema objašnjenja, nažalost. Sve mi je to veoma tužno. Zaista se nadam i verujem da će se Beograd izvući iz mraka. To bih mu od srca želela.
Story: Zbog vaše slave imali ste i neprijatnosti, naročito 1991. godine kada ste u ratom zahvaćenoj zemlji doživeli medijski linč i bili prinuđeni da emigrirate sa mužem. Kako s ove distance gledate na to vreme i da li su rane zacelile?
- Ne znam da li rane zaceljuju ili se samo s vremenom naviknemo da s njima živimo. Mogu reći da je takozvana slava apsolutno precenjena, naročito kad iza nje ne stoji velika lova, kao što je, nažalost, bilo kod nas, u bivšoj državi, a i sada. Slava u Americi barem donese materijalnu dobit koja čoveka štiti od upada spoljašnjeg sveta u njegovu privatnost. Ja u svom bivšem životu nisam imala tu sreću.
Story: Miki Manojlović je u nedavnom intervjuu za Story rekao kako bi mnogo voleo da se vratite. Da li biste vi imali snage za takav korak ili mirnu porodičnu oazu u Los Anđelesu više ne biste menjali ni za šta na svetu?
- Lepo je od njega da tako misli, to mi mnogo znači. Kad sam prvi put bila u Beogradu posle rata, nakon što je pao Milošević (zato mi je trebalo deset punih godina da se opet vratim na ove prostore), srela sam Miru Karanović koja mi je tako toplo i iskreno rekla: Moraš da se vratiš. Moraš opet ovde da radiš. Bila sam duboko potresena i nikada to neću zaboraviti, baš kao i Mikijevu želju za mojim povratkom sada. Jer, naime, ima mnogo ljudi koji to nikako ne bi želeli. Divno je znati da nekima nedostaješ. O planovima nema smisla razgovarati, ionako je sve izvan naše kontrole. Kao što kaže veliki Euripid na kraju Medeje: Ljudi snuju, bogovi odlučuju.
Story: Kako izgleda jedan vaš slobodan dan kada je porodica na okupu?
- Moj sin je sada u fazi osamljivanja, nismo mu više zanimljivi. On se bavi važnijim stvarima, kao što je slušanje rep muzike i njeno komponovanje. A Goran i ja pokušavamo da radimo svoje stvari i, kao što je rekao jedan moj američki kolega, pokušavamo da zaustavimo stvari od rastura, to jest držimo život pod kontrolom. Živimo mirno, hodamo po planinama oko kuće, bavimo se jogom, kuvamo. Jednom rečju - živimo.
Story: Mislite li ponekada da je vaš suprug podneo veću profesionalnu žrtvu zbog života u Americi jer mu je tamo bilo teže da iskaže svoje rediteljsko umeće nego u našem regionu?
- Da, rekla bih da je tako. Svi smo podneli velike žrtve. Naše profesionalne sasvim sigurno ne mogu se meriti sa žrtvama koje su osakaćene, isterane iz svojih kuća ili ubijene. Niko i ništa tim majkama ne može da vrati njihove sinove i ćerke, tim ženama njihove muževe, toj deci njihove roditelje. Samo treba otići u Sarajevo u potresni muzej Srebrenica da se čoveku zaledi krv u žilama. Kako je moguće takvo zverstvo? Nema odgovora, samo muk.
Story: Imate li vi i Goran u planu neki zajednički projekat?
- Imamo i imali smo mnoge zajedničke projekte, ali što će od njih biti, to je, kao i obično, u domenu božanskih sila.
Story: Koje svoje i suprugove osobine prepoznajete u vašem sinu?
- Mnoge, nažalost.
Story: Marko je rođen u Americi i odrasta daleko od zemlje svojih roditelja. Mislite li da je to prednost ili vam je ipak žao zbog toga?
- To je veliko i nerešivo pitanje, tipično za svaku emigrantsku familiju u ovoj i svim drugim zemljama. Za njega je naše nepripadanje teško i nije ga ničim zaslužio niti ga je svesno odabrao, kao što smo to mi učinili. Mislim da mom sinu Marku njegovo poreklo, što je stariji i zreliji, počinje sve više da znači. Vidim to po tome da mnogo više želi da govori našim jezikom koji ja, protivno svim pravilima nove političke korektnosti, još uporno zovem hrvatskosrpski ili srpskohrvatski.
Story: Da li je on imao prilike da pogleda neke od brojnih domaćih filmova u kojima ste igrali?
- Ne, ma kakvi. Uopšte ne želim time da ga opterećujem niti kod njega vidim neki interes za sve to, što me, moram da kažem, izuzetno veseli. On će izabrati svoj put. To već i čini.
Story: Strahujete li ponekada od izazova koje nosi njegovo tinejdžersko doba?
- Naravno, svet je prepun opasnosti, starih i mnogo novih. Nove bolesti, nove droge, novo zaglupljivanje masa, novi ratovi, zagrevanje planete... Ne znam od čega uopšte da počnem. Moja mama je uvek govorila da je materinstvo jednako strah i to je tačno. Od tog straha za dete čovek lako može da poludi. Toga se treba čuvati. Nekako moramo imati poverenja i vere da će sve biti dobro. Zavidim religioznim ljudima koji veruju da ih Bog čuva i kako je on na njihovoj strani. Mi drugi nemamo tu utehu. Moramo da je tražimo u sebi samima.
Story: Kako kao majka prihvatate činjenicu da će se on za koju godinu odseliti iz porodičnog doma u potrazi za svojim mestom pod suncem?
- Ne mogu to ni da zamislim, a ni on. Za sada.
Story: Da li vam je žao što nemate još dece ili ćerku kojoj biste mogli da ispričate mnoge ženske neispričane priče?
- Zgodno pitanje. (Smeh) Ali ne, Marko mi je dovoljan. On je apsolutni centar mog života. Neko drugo biće umesto njega ne mogu da zamislim.
Jelena Kulović
