Jedan od naših najboljih dramaturga i reditelja, Siniša Kovačević, oduvek se izdvajao izuzetnim talentom i spremnošću da svojim delima postavlja najrazličitija pitanja vladajućoj strukturi. Zbog toga su njegove televizijske drame Novo je doba i Svečana obaveza, proglašene za najbolje ikada snimljene u našoj zemlji, a najvrednija domaća priznanja poput Nušićeve i Sterijine nagrade, dobijao je čak tri puta. Osim što ga poslovni uspesi nisu zaobilazili, ovaj pedesetogodišnji umetnik više od dve i po decenije živi u skladnoj bračnoj zajednici sa glumicom Ljiljanom Blagojević s kojom ima ćerku Kalinu. Svoje znanje, Siniša već nekoliko godina prenosi studentima BK univerziteta, a njegova serija Gorki plodovi, koja se emituje već četiri nedelje na RTS-u, oborila je sve rekorde gledanosti.
Story: Prikazane su već četiri epizode serije Gorki plodovi, kakvi su utisci ljudi s kojima pričate?
- Uglavnom mi se javljaju laskavci koji mi čestitaju. Ono što mogu da kažem jeste da serija ima ogromnu gledanost, mada mi to nije bio prioritet u toku rada. Svi koji poznaju osnove dramaturgije znaju da su uvodne epizode uvek najtromije, serija će se još razvijati i ja očekujem da gledanost raste.
Story: Jeste li vi kao pisac i reditelj zadovoljni?
- Za razliku od gledalaca, imao sam priliku da vidim čitavu seriju nekoliko puta i jako sam zadovoljan. Imao sam tu privilegiju da od svoje supruge, koja je bila producent, dobijem sve što poželim: ako sam imao potrebu za avionom punim putnika, to sam i dobio, ako sam imao želju da snimam na prepunoj železničkoj stanici, ostvarilo mi se, tako da će ta produkcijska atipičnost takođe biti veliki adut. Pored toga, ostvarile su mi se želje u pogledu glumaca kojima sam hteo da dam uloge, tako da bih za eventualni neuspeh serije morao sam da snosim odgovornost.
Story: Iako su mnoge vaše televizijske drame antologijske, skoro dvadeset godina niste radili za državnu televiziju, pa ste na konferenciji za novinare na kojoj ste najavili seriju rekli da se osećate kao Lesi koji se vraća kući.
- Početkom devedesetih prekinuo sam svaki kontakt sa tadašnjom TV Beograd pošto nisam hteo da budem deo mehanizma koji je bio duboko nedemokratski, jer takvu vrstu represije nisam mogao da podnesem. S druge strane, ja sam se odmah izjasnio protiv vodeće političke garniture, tako da smo tadašnja televizija i ja lako jedno drugom okrenuli leđa. Međutim, zašto me posle oktobarskih promena, sve do dolaska Aleksandra Tijanića na čelo javnog servisa, niko nije zvao da radim na RTS-u, ne znam.
Story: Poznati ste kao čovek koji je uvek javno iznosio svoje političke stavove, koliko vas je to koštalo u životu?
- Dosta, ali ne mogu protiv vlastitog karaktera. Kada sam sa 25 godina imao hrabrosti da kažem šta mi smeta u političkom sistemu, kasno je da se sada sa 50 menjam.
Story: Još kao mlad pisac osvojili ste brojna priznanja, a neke od najvažnijih nagrada poput Nušićeve i Sterijine, dobijali ste i po tri puta, šta je sada za vas izazov u poslu?
- Da ispunim vlastite standarde. Kada je Čerčil dobio Nobelovu nagradu za književnost, bio je svestan da je nezaslužena i pošto je cinik po prirodi, rekao je da su nagrade nebitne, ali tek nakon što ih dobijete. Kada pišem, važno mi je da budem zadovoljan svojim delom, ako dobijem priznanje, dobro je, ako ga ne dobijem, sigurno neću tugovati. Mislim da su nagrade dobra stimulacija samo za mlade ljude.
Story: Kojoj nagradi ste se najviše obradovali?
- Najsrećniji sam bio kada sam prvi put dobio Strerijinu nagradu, jer su iste godine to priznanje dobili i moji prijatelji Laza Ristovski, Žarko Laušević i pokojni Danilo Lazović. To smo proslavili u jednoj lepoj kafani u Novom Sadu, ona više ne postoji, a zvala se Kec. Bila je to luda pijanka koja je potrajala sve do zore.
Story: Poznati ste kao čovek koji posle svakog završenog posla napravi odličnu zabavu za čitavu ekipu, da li ste i nakon snimanja Gorkih plodova organizovali proslavu?
- Tokom svakog snimanja ili pripreme predstava, ljudi koji rade izlažu se velikom fizičkom i psihičkom naporu, pa je uvek dobro da kraj završenog posla valjano proslavimo kako bi jedni drugima ostali u lepom sećanju i rastali se kao prijatelji. Tako smo i nakon završetka snimanja ove serije napravili slavlje u jednom restoranu u Zemunu koje se, naravno, završilo tako što smo ujutru svi otišli na burek, jer provod ne može da se okarakteriše kao dobar ako se ne završi u buregdžinici.
Story: U ovoj seriji, kao i u filmu Sinovci, sarađivali ste sa suprugom i ćerkom, da li vam to prija?
- To je neminovnost, jer kao što čovek čiji je sin stomatolog kod njega popravlja zube, tako i mi iz sveta umetnosti sarađujemo sa svojim članovima porodice. Smatram da nije neobično što se deca glumaca ili reditelja opredeljuju za slična zanimanja i to se dešava u čitavom svetu. Bilo bi nemoralno kada bih svojoj supruzi ili ćerki dao uloge koje nisu za njih. Volim da sarađujem sa Ljiljom i Kalinom, jer su one darovite glumice, mada to ponekad nije lako.
Story: Zbog čega vam je teže da radite s njima, nego sa njihovim koleginicama?
- Čuvena Džejms Fonda svojevremeno je izjavila kako je imala najveću tremu kada je trebalo da radi sa svojim ocem. S druge strane, ja kao reditelj zahtevam od glumaca poštovanje i prema njima nastupam s autoritetom. Kada se tako postavim prema jednoj Ružici Sokić ili Ceci Bojković, neminovno je da ni Kalini ne dozvoljavam da kasni na snimanja ili dolazi nespremna. Međutim, prirodno je da se ona suprotstavlja toj vrsti strogosti.
Story: Uspevate li da prema njima imate istu vrstu autoriteta?
- Naravno, jer kada bih njima dozvolio da imaju privilegije, prekršio bih principe i ostalim glumcima morao da gledam kroz prste.
Story: Jednom prilikom izjavili ste kako ste potajno priželjkivali da vaša ćerka ne upiše glumu. Zašto?
- Nadao sam se da neće izabrati taj posao, ali to joj nikada nisam govorio pošto nemam pravo da se mešam u njene sudbinske odluke. Da je poželela da bude padobranac, ja bih i to podržao, iako bih strepeo svaki put kada bi trebalo da skače iz aviona. Poznajući svu lepotu, ali i surovost njenog zanimanja, a ako tome dodamo činjenicu da se na prijatelje ne može osloniti i da će sigurno naslediti moje neprijatelje, potajno sam priželjkivao da se opredeli za neko drugo zanimanje. Međutim, kada je posle završene treće godine srednje škole, dok smo Ljilja i ja bili na moru, otišla da polaže prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti i potom nam javila da je primljena, nama nije ostalo ništa drugo nego da je podržimo.
Story: Mislite li da je pogrešila što se opredelila za umetnost?
- Ona je dugo želela da studira psihologiju pošto se moja sestra time bavi i kada je upisala FDU sa sedamnaest godina, mislio sam da će se nakon godinu dana pokajati. Međutim, kada sam nakon prve godine video njenu ispitnu predstavu, shvatio sam da nimalo nije pogrešila, jer ima dara za to zanimanje. U životu se ne mogu sakriti samo četiri stvari: zaljubljenost, siromaštvo, kašalj i darovitost. Bio sam jako srećan kada sam shvatio da moja ćerka ima talenta za zanimanje koje je odabrala.
Story: Možete li realno da sagledate njen talenat ili ste pristrasni?
- S obzirom na to da se bavim pedagoškim radom, naučen sam da budem objektivan. Odaću vam jednu tajnu, od sedam studenata koliko ih obično imam na klasi, nikada mi svi nisu podjednako dragi, ali je moja moralna obaveza da ih realno ocenjujem. S tom vrstom distance posmatram i Kalinin rad. Retko kad odlazim na njene premijere, jer ne želim da joj prenosim nervozu koju u tim trenucima osećam. Moja mentalna isprofilisanost je takva da se najbolje snalazim u situacijama na koje mogu da utičem, a tada to nije moguće.
Story: Da li Ljiljana odlazi na njene premijere?
- Ona je uvek tamo, jer smatra da svojom prisustvom i majčinskom ljubavlju može da joj pomogne.
Story: Koliko vas je brak sa Ljiljanom promenio?
- Čovek nije rođen da bude sam, već je prirodno da bude okružen precima i potomcima, a čak je i monaška samoća izbor. Dok sam bio momak, oslanjao sam se na moje pretke i duhovnu transverzalu koju su mi oni proneli. Međutim, kada sam se oženio sa Ljiljom i kada smo dobili Kalinu, odjednom se sve promenilo, jer sam ja bio taj koji se brine o nekome. Kada čovek dobije dete, prestaje da bude centar kosmosa, pošto u njegov život ulazi neko za koga bi poginuo i svaki njegov bol najradije bi preneo na sebe. Ta vrsta upliva na formiranju vaše ličnosti apsolutno je neophodna.
Story: Koliko se vaša porodica koju ste formirali sa Ljiljanom razlikuje od one koju ste imali dok ste živeli sa roditeljima?
- Umnogome se razlikuju, a imaju i brojne sličnosti. Dok sam bio dete, porodica mi je bila velika podrška, a imao sam privilegiju da moja majka nije radila, tako da je bila posvećena isključivo meni i sestri. Ona nas je svake večeri uspavljivala pričama i pesmama koje je sama pisala, dok je otac takođe bio topao, ali malo plahovit čovek. Tokom odrastanja imao sam potpunu slobodu, a jedina obaveza bila mi je da ne obrukam roditelje, odnosno da me policija ne dovodi kući i da sebi ne stvaram neprijatelje. Kada sam imao petnaest godina, kao retko koji moj vršnjak, smeo sam bez pratnje da odem na more, ali zato sam svakog ponedeljka, srede i petka u dogovoreno vreme morao da zovem roditelje. Tu vrstu vaspitanja pokušao sam da prenesem i na Kalinu.
Story: Jeste li u tome uspeli?
- Ona je imala mali hendikep, jer su njeni roditelji zbog posla bili često na službenom putu, pa je dosta vremena provodila sa babom i dedom. To i nije tako loše, budući da se neparne generacije uvek najbolje slažu. Razlika u našim odrastanjima jeste i u tome što sam ja živeo u Sremskoj Mitrovici, a ona u prestonici, ali po svim drugim vrednostima, moja matična i porodica koju sam stvorio sa suprugom, potpuno je ista.
Story: Da li ste u životu imali više uspona ili padova?
- Kao što u crkvenom kalendaru preovladavaju sivi dani tako je i u ljudskim životima, pored njih postoje i datumi koju su obeleženi crnim ili crvenim. Nedavno sam ostao bez majke, a oca sam takođe izgubio i sada sam ja taj koji je na redu. Shvatio sam da na crne dane ne mogu da utičem, sivi su svakako tu, ali na crvene svakako mogu da utičem tako što ću nekog obradovati, zavoleti, imati dobar seks ili pročitati neku odličnu knjigu.
Story: Smatrate li sebe srećnim čovekom?
- Imam tu beneficiju da volim grad i zemlju u kojoj živim, radim posao koji me ispunjava i budim se pored žene koju volim, nikada se ne zna šta tu sreću može da pokvari, ali nemam pravo da se žalim, jer bi to bilo huljenje na Boga.
Story: Koliko vam znači vera u Boga?
- Skromno i skrušeno pripadam Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ali imam svaku vrstu razumevanja prema drugim konfesijama i ateizmu. Ja sam duboko verujući čovek, nikada mi ne počne dan da se ne prekrstim, to krštenje je u mlađim godinama bilo naučeno ponašanje, ali kasnije sam samospoznajom došao do toga. Međutim, moja vera nije nekritička i religijska pripadnost nije pripadnost stadu, već pripadam mislećem kolektivitetu ljudi koji svesno odustaju od dela svoje individualnosti. Nisam striktan u postovima, idem ređe u crkvu nego što bih voleo, a mislim da se čovek može moliti i u buretu.
Story: Imate li neprijatelje?
- Nema čoveka bez neprijatelja. Živim u hipersenzitivnom poslovnom okruženju, jer se bavim umetnošću, a s druge strane, moja bundžijska priroda uvek me je izdvajala od ostalih pojedinaca koji su se, što bi mladi rekli, ušemili. Nisam se trudio da steknem neprijatelje, ali mnogi su se potrudili da me zaduže svojim nedelima.
Story: Jesu li vam prijatelji brojniji?
- Naravno da imam više prijatelja.
Story: U vašim delima često preovladava pesimizam, jeste li bar u životu optimistični?
- Ne bih se potpuno složio s vama, iako moji komadi često imaju tužne krajeve. Zanimaju me obični ljudi sa greškom, koja je možda bila po njih sudbinska i koju nisu mogli da izbegnu. S druge strane, dogodilo mi se da živim u društvenom okruženju koje nije mnogo optimistično, a smatram da je obaveza umetnosti da poput kamena u cipeli žulja vladajuću strukturu i stalno postavlja pitanja. Nemam ništa protiv optimizma, ali me nervira površnost i primitivizam.
