Iako je na sve načine pokušavao to da izbegne, Svetozar Cvetković izazivao je pažnju javnosti od kada se pre tridesetak godina pojavio na sceni. Uzdržanost i ćutljivost pedesetogodišnjeg glumca i upravnika Ateljea 212 kao da je još više budila radoznalost njegove publike, koja je uvek želela da zna više nego što je on bio spreman da kaže. Uoči premijere filma Turneja, koji će u Beogradu prvi put biti prikazan osmog oktobra, popularni Cvele odlučio je da za Story otkrije nešto o svom braku sa glumicom Jelenom Đokić, sa kojom je pre godinu dana dobio ćerku Klaru, kao i o tome koliko je halabuka koju su mediji dizali oko njegovog drugog braka uticala na njega i njegovu najbližu okolinu.
STORY: Kao producent filma Turneja bili ste u prilici da izaberete ulogu, a odlučili ste se za hirurga koji se pojavljuje samo u jednoj sceni?
- Iako sam bio u prilici da biram, odluku sam prepustio reditelju Goranu Markoviću. Ova uloga bila mi je posebno provokativna jer je reč o samo jednoj pojavi, koja objašnjava filozofiju sukoba u našoj bivšoj zemlji. To što sam igrao malu ulogu bila je i praktično dobra stvar, jer je Tihomir Stanić, koji je koproducent filma, igrao glavnu rolu, tako da je nosio veliki teret svakodnevnih snimanja. Tako sam ja imao više vremena da se bavim samom produkcijom i realizacijom.
STORY: Ovo nije prvi put da igrate lekara, a poznato je da ste razmišljali o tome da se bavite ovom profesijom i tako nasledite svog oca, čuvenog otorinolaringologa.
- Hteo sam da budem lekar i žao mi je što to nisam postao. Kada igram lekare, čini mi se da moj otac ima veću satisfakciju od mene, iako ih moje uloge više slikaju kao karaktere, nego kao profesiju.
STORY: Prepisujete li malo oca kada igrate lekare?
- Verovatno i to zato što vrlo ličim na njega. Uvek kada vidi moje fotografije u belom mantilu, moja majka kaže: Isti si tata.
STORY: Film je do sada dobro prošao u inostranstvu i naš je kandidat za Oskara. Kako on prikazuje Srbe i rat u nekadašnjoj SFRJ?
- Žanrovski, film nije ratni, on je ratna komedija, koliko god to paradoksalno zvučalo. Naši junaci iz miljea učmalog, ali zapravo bezbrižnog Beograda, kreću iza granice i tamo im se za samo nekoliko dana desi mnogo više nego za čitav život, u smislu spoznaje života, sukoba, ratovanja kao fenomena karakterističnog za ove krajeve i svaku generaciju koja ovde živi. Zadatak filma nije da pronikne u suštinu sukoba, u njegovo rešavanje ili razloge, njegova bit je u pronalaženju bolnih tačaka ljudskosti u glumčevom biću.
STORY: On dakle razotkriva glumački poziv?
- Sklon sam da demistifikujem svoju profesiju. Volim da kažem da nema razloga da se glumac smatra nečim nedodirljivim i bogomdanim, a verujem da to govori i ovaj film. Publici će u dobroj meri postati jasno kakva ljudska bića su glumci.
STORY: Rekli ste da vaš poziv najviše demistifikuju glumački poroci? Da li je taj vaš stav uticao na to da čuveni bife Ateljea 212 više nije boemsko mesto?
- Jedno vreme su me optuživali da sam ugasio čuveni duh Ateljea 212, a istina je da se to desilo samo. Ta vrsta boemskog odnosa prema životu i svetu danas više ne postoji. Bife danas izgleda drugačije nego u vreme kad sam došao u Atelje, kada je bio stecište intelektualaca i društvene kritike, što je svima ostalo u lepom sećanju. Danas postoje neki novi klinci, drugačiji odnos prema poslu i druga vrsta duhovnosti i duhovitosti. Kao što su neki od ljudi koji su obeležili Atelje 212 otišli iz naših života i ne možemo ih vratiti, tako se ne treba truditi da se vratimo starim kvalitetima, već treba da potražimo neke nove.
STORY: Vremena su se promenila, pa glumci danas moraju da razmišljaju tržišno. Da li je produkcija jedan od načina da glumac radi ono što smatra vrednim?
- Uvek sam se trudio da biram ili da uloga odabere mene. Nastojim da se ne snalazim kroz život ili posao, već da radim na najbolji mogući način, i u produkciji i na sceni. Gluma i produkcija dve su potpuno različite stvari, nekakvo jedinstvo suprotnosti. Drugačije je osećanje obligatnosti posla kojim se bavite kao producent, a drugačije osećanje slobode koje imate kao umetnik na sceni.
STORY: Kakva su vam očekivanja od filma, nadate li se Oskaru?
- Teško da čovek može da ide tako daleko, kad ima više od 80 filmova u konkurenciji. Do sada su Turneju videli na samo jednom festivalu gde smo dobili dve značajne nagrade, a sledi nam pojavljivanje u takmičarskim programima deset različitih festivala u svetu. Očekujem da ljudi na drugim meridijanima ne tretiraju film kao lokalno zanimljivu priču. Naša priča jeste univerzalna, ali je stavljena u kontekst sukoba koji se gleda crno-belo, gde se zna ko su dobri, a ko loši momci. Ovaj film neće ispraviti Drinu, ali će ljudima otvoriti oči da razmišljaju na drugačiji način.
STORY: Kakve su reakcije domaće publike, budući da je film već prikazan u Smederevu?
- Izuzetno smo zadovoljni, ljudi film prihvataju sa velikom radošću i zapitanošću. To očekujemo i u regionu, pošto je reč o pravom jugoslovenskom filmu, koji smo snimali u koprodukciji sa kućama iz Hrvatske, Slovenije, Republike Srpske, odnosno BiH.
STORY: U poslednje vreme sve manje glumite?
- Igram onoliko koliko mislim da je dobro za mene. Odredio sam sebi da igram jednu predstavu godišnje i relativno u tome uspevam. Što se filmova tiče, u producentske vode ušao sam zahvaljujući Miši Radivojeviću. Poslednja dva filma koja smo radili zajedno moj su lični dug prema njemu, ali i prema vremenu i prostoru u kome živimo. Sa Goranom sam želeo da radim jer je veoma značajan autor, poštujem i volim njegove filmove i imponuje mi da budem njegov producent.
STORY: Kad ste postali upravnik, žalili ste se da vas je posao udaljio od porodice, a sada ponovo imate malo dete i mnogo obaveza. Koliko vremena vam ostaje za najbliže?
- Nastojim da ga napravim, da rasporedim obaveze. Čovek mora da odvoji vreme za ljude koji su mu dragi, sa kojima živi. Deca su mi najbitnija u životu i, bez obzira na to kako ću se izboriti s obavezama, trudim se da imam vremena za njih. Neretko se desi da kad odvojim vreme, otvorim kompjuter i - zeznem stvar. Pokušavam da to ne radim, jer mislim da tako narušavam lepotu emotivnih i porodičnih trenutaka. Čovek ne može da funkcioniše samo na poslu, mora da odvoji vreme za nešto što je odraz njegovog srca.
STORY: Imate li utisak da ste propustili neke važne trenutke u životu vaših ćerki?
- Trudim se da znam kako mi deca rastu i imam pozitivan utisak oko toga. Nisam zažmurio nad odrastanjem svoje dece, a znam ljude koji jesu.
STORY: Šta je ono najvažnije što želite da prenesete svojoj deci?
- Moja starija ćerka ima 16 godina i ako sam nešto uspeo da je naučim, već sam to uradio. Mlađa je dovoljno mala da još ne može da pokapira mnogo van pesmica i knjiga koje joj Jelena i ja čitamo.
STORY: Privilegovana je da joj dva odlična glumca čitaju priče?
- Valjda se deci nešto prenosi i da niste svesni toga. Čini mi se da sve što sam uspeo da im prenesem nije bilo nametnuto, da im nisam govorio da mora da bude tako i nikako drugačije. Valjda sam im nešto dao i primerom, pa makar i negativnim.
STORY: Da li je istina da muškarci koji imaju ćerke drugačije vole žene jer ih bolje poznaju?
- Nemam pojma. Ne znam da li postoji univerzalnost, ali znam da imam drugačiji odnos prema ženama, a naročito prema ženama glumicama.
STORY: Kakav je to odnos?
- Čini mi se da je to drugačija profesija nego što je biti glumac, da je mnogo zahtevnija, pre svega zbog velikog odricanja koje žena mora da napravi u životu da bi se samo bavila ovim poslom. To je jedno tvrdo zanimanje, a priroda je vrlo nepravedna prema ženama, kako u životu, tako u glumačkom poslu. Zato duboko poštujem odluku devojaka koje se upuste u to da budu glumice.
STORY: Vaša starija ćerka se neće baviti glumom?
- Neko ko pred sobom ima najlepše godine odlučivanja čime će se baviti treba tu odluku da donese sam, kako sam je i ja doneo.
STORY: I pored toga što ste napunili pedeset godina, a Don Žuana igrali samo u radio-drami, i dalje vas smatraju seks simbolom i zavodnikom? Da li vam to smeta ili vam godi?
- Ne razmišljam mnogo o takvim kategorizacijama, to mi je možda bilo zanimljivo u vreme kada sam se pojavio na sceni. Interesuje me samo kako ljudi gledaju na posao koji radim, a kako ljudi gledaju na moju pojavnost, neka bude za svakog lično.
STORY: Reditelji su često tražili od vas da se obnažite zbog uloga i vi to niste odbijali?
- Doživljavam to kao deo posla na koji pristajem i ne mislim da to može loše da utiče na moju decu, da ona mogu da imaju bilo kakav problem zbog toga. Gluma je na svaki način vrsta ogoljavanja, a pitanje je koliko želite sebe da ogolite. Ima talentovanih glumaca koji ne žele sebe emotivno da ogole i naprave granicu dokle hoće da idu, isto kao što neki kažu skidam se do majice, a ispod toga ne. Shvatam to kao posao i dok su me zvali za takve uloge, ja sam pristajao.
STORY: Više vas ne zovu?
- Pa, bilo je nešto skoro (smeh).
STORY: Rekli ste da ste ugrozili karijeru svojoj ženi Jeleni Đokić, što je suprotno predrasudama da glumice profitiraju u vezi sa upravnikom?
- Stvarno se ne sećam da sam to rekao, ali ne mogu da kažem da mi svojevremeno ljudi do čijeg mišljenja držim nisu skrenuli pažnju: Hej, to se ne radi, čovek ne treba da ulazi u emotivnu vezu sa nekim ko je zaposlen u njegovom okruženju, jer to bitno deluje na strukturu i funkcionisanje u ovom slučaju pozorišta u kome to dvoje ljudi rade. Možda je to racionalno objašnjenje, ali Jelenu i mene su do veze doveli život, emocije i srce. Ona je bila u poziciji da mnogo toga ne radi, bar što se tiče ovog pozorišta, iz prostog razloga što sam ja upravnik i naša zajednička pozicija može lako da nas dovede do nečega što zovemo sukob interesa. I ja i ona trudili smo se da se takve stvari ne dešavaju. Nastojali smo da i na poslovnom i na umetničkom nivou ostanemo na visini onoga što je naša profesija.
STORY: Koliko su tekstovi koji su pratili vaš razvod uticali na vašu porodicu?
- Mešanje javnosti u privatnost ne može da utiče na život, ali poluistine i neistine koje se pišu mogu jako da bole sve ljude koji su u okruženju. U najvećoj mogućoj meri to i danas može da povredi najmlađe.
STORY: Od Vokija Kostića ste odavno naučili da najvažnije sastojke jela i života treba sakriti?
- Ljudi koji se bave javnim poslom na meti su javnosti jer su na nekakvoj pozornici. Ima nepravde u toj isturenosti i ona može mnogo da košta, ne po džepu, već po srcu i po stomaku. Ona košta jer boli. Ja ne želim ni sa kim da pričam o sastojcima onoga što jako volim. Postoji nešto što je intimno, što se tiče samo mene i moje porodice i ne dozvoljavam da se dira u to. I to je sve, nema nikakve tajnovitosti. Mi smo svi ljudi, obična bića, imamo dobre i loše osobine, uspone i padove. To je moje lično osećanje i zbog toga sam previše škrt da emocije eksplicitno objašnjavam. Ne bih voleo da neko ulazi u moje kupatilo, sedi za mojim stolom, vidi kakve su mi tapete, ili pogled s terase. Neko to voli, a ja se trudim da te stvari zadržim za sebe, svoju porodicu, ljude koje volim, svoju decu.
STORY: Da li vas je rođenje druge ćerke Klare podmladilo?
- Kad mi se rodila prva ćerka, shvatio sam o kakvoj vrsti promene u životu su mi stariji ljudi, do čijeg sam mišljenja držao, govorili. Prošlo je dosta godina, dobio sam još jednog člana porodice i mislio sam da će promena biti manja nego prvi put. Ali, stvari su se ponovo promenile i to mi je otvorilo mnoge nove vidike, druga osećanja u odnosu na ona kojim sam mislio da raspolažem. Ne znam da li se tu radi o podmlađivanju ili ne, ali u svakom slučaju radi se o potpuno novoj i drugačijoj perspektivi od one koju sam imao ranije.
STORY: Osećate li strah od budućnosti i odrastanja deteta?
- Život je krajnje nepredvidiv i nikada ne možete znati šta će se desiti. Kada je reč o stvarima koje zavise od mene, trudim se da držim konce u svojim rukama i da ne dovedem ni sebe ni decu u pitanje. Nemam strahova i drago mi je da će deca odrasti pored nekoga od koga mogu nešto lepo da nauče.
STORY: Da li biste voleli da imate još dece?
- Naravno, čovek bi uvek voleo da ima što više dece.
