Dosledna sebi i svojim stavovima, tridesetčetvorogodišnja pevačica Gordana Marinković uživa u svakom segmentu svog života. Kada je pre godinu i po dana svom suprugu Ivanu obećala da će uz njega ostati do kraja života, brak a potom i majčinstvo nisu sputali njen neobuzdani temperament i veselu prirodu, već su ove njene glavne karakteristike kanalisali u pravcu koji joj je budio nove izazove. Neke od njih realizovaće tokom radne jeseni koja je pred njom pa će, pored nastavka promocije novog albuma Plavi ram, snimiti novi spot. Potom je čekaju intenzivni časovi plesa, koji su zagrevanje za veliki šou program Plesom do snova, zatim emitovanje epizoda serije Selo gori, a baba se češlja u kojoj se prvi put oprobala i kao glumica, a početkom oktobra učestvovaće u velikom koncertu posvećenom pokojnom kolegi Tošetu Proeskom. Najslađe obaveze su joj one koje svakodnevno nameće vaspitavanje šesnaestomesečne ćerkice Lene. Spoznaja o jačini ljubavi prema detetu plavokosu pevačicu navodi na misao da se već naredne godine po drugi put ostvari kao majka uprkos svim nedoumicama koje ova najlepša uloga na svetu sa sobom nosi.
STORY: Navikli ste publiku na to da ste u svakom trenutku spremni na šalu. Smatrate li da je ipak za javni život potrebno malo više ozbiljnosti?
- U suprotnom to ne bih bila ja. Ponekad me prijatelji savetuju da bi trebalo sama sebi da budem veća zvezda. Svesna sam, ipak, toga gde živim i čime se bavim. Na ulici mi prilaze kako deca, tako i stariji ljudi da se pozdrave sa mnom ili pomaze moje dete. Ne mogu da zamislim sebe kako ih ne primećujem i odjednom postanem mnogo bitna.
STORY: Već nekoliko meseci se priča o vašem televizijskom angažmanu. Mislite li da će voditeljski posao baciti senku na vašu muzičku karijeru?
- Reč je o ženskom magazinu koji bi se bavio nežnijim polom iz raznih uglova. Volela bih da se oprobam i u toj ulozi jer umem odlično da komuniciram sa ljudima i da im otvorim dušu, a u toj emisiji bih i ja bila potpuno iskrena.
STORY: Nedavno ste se oprobali i kao glumica u seriji Selo gori, a baba se češlja čije će se epizode emitovati krajem godine.
- Reditelj Radoš Bajić napisao mi je ulogu čudne devojke Jorgovanke. Čast mi je da sam mogla da se oprobam u velikom izazovu pored savršene glumačke ekipe, od koje sam dobila i velike pohvale. Kada sam posle prva četiri dana snimanja krenula kući, imala sam utisak da se vraćam sa neke ekskurzije.
STORY: Da li vam je bilo nelagodno u ljubavnim scenama koje ste snimili?
- Inače nisam stidljiva osoba. Uvek sam se pitala kako je glumcima kada snimaju te intimne kadrove, a iskustvo mi je pokazalo da se u tim trenucima profesionalci koncentrišu samo na posao. Bilo nam je veoma zabavno, stalno smo se smejali... Nisu to eksplicitne ljubavne scene, a snimala sam ih sa direktnim partnerom Nenadom Okanovićem i glumcem Mladenom Nelevićem.
STORY: Kako nove poslovne angažmane prilagođavate obavezama majke i supruge?
- Sve je mnogo teže. Ne volim da se odvajam od Lene i volim da provodim vreme sa njom. Zato sam je ponela u Vrnjačku Banju na snimanje serije. Preko dana je čuvao tata, vodio je da jaše konjiće, a večeri smo provodile zajedno.
STORY: Koliko ste sebi drugačiji od kada ste postali majka?
- Ponekad poželim da ponovo budem devojka i da pobegnem iz svoje svakodnevice. Na to me navedu situacije u kojima me opkole razni problemi. Dete plače bez razloga, ručak gori jer mi Lena ne dozvoljava da priđem šporetu. Ljubomorna je na sve što me dotakne i veoma je vezana za mene. Ali, bez obzira na sve to, majčinstvo me je oplemenilo, baš kao što su to učinili i brak i porodica. Postala sam odgovornija prema životu, a dobila sam i želju da se ponovo borim. Pre udaje bila sam u fazi u kojoj me nije zanimala estrada i svega mi je bilo dosta. Kada sam rodila dete shvatila sam da mi je ćerka najveći motiv da radim više i budem bolja, a u tome mi pomaže suprug velikom podrškom.
STORY: Smatrate li i posle godinu i po dana braka da je Ivan čovek vašeg života?
- Sigurna sam. Ne izgovaram to zato što zvuči kao idealan odgovor za porodični magazin. Ovo što imam više je od onoga što sam priželjkivala pre udaje. Ostalo mi je još neispunjenih želja, ali upravo one čine život zanimljivim. Najveća sreća mi je kada se ujutro sve troje mazimo u krevetu. Uspela sam da napravim pravi izbor u životu. Odlično mi je u sopstvenoj koži, imam stabilan brak, veoma volim svog muža, a znam da i on voli mene jer me u suprotnom ne bi trpeo.
STORY: Nijednog trenutka nije vam zasmetalo to što je Ivan mlađi od vas pet godina?
- Godine ne garantuju ništa. Ivan uopšte nije bio nezreo kada sam ga upoznala, već je jedan od retkih muškaraca u mom životu koji nema nikakve komplekse. Iako je mlađi, o nekim stvarima razmišlja ozbiljnije od mene. Racio mu je mnogo više izražen, dok ja reagujem emocijama. Čak i kada se posvađamo, ne pomislim da je nezreo klinac i da mi sve ovo sa njim nije trebalo. Srećna sam jer nikada nismo otišli na spavanje okrenutih leđa.
STORY: Razgovarate li o svemu otvoreno?
- Ponekad se našalim kako smo kao dve tetke. Kad Lena zaspi, mi prepričavamo šta nam se desilo tog dana. Od početka veze otvoreni smo jedno prema drugome i komentarišemo svoje strahove. Posle tri nedelje zabavljanja shvatili smo da smo se zaljubili kao mamlazi i da ne možemo da se odvojimo jedno od drugog. Za gotovo tri godine koliko smo zajedno, prošli smo više nego neki parovi za trideset godina braka. Venčali smo se i skućili, dobili bebu, prošli agoniju zbog Ivanove ozbiljne bolesti. Nadam se da ćemo izdržati do duboke starosti kada ćemo sedeti jedno kraj drugog i zajedno gledati Dnevnik u pola osam uveče.
STORY: Jeste li pre sedam meseci kada ste pregrmeli Ivanovu bolest bili najhrabriji u životu?
- Osetila sam snažan nagon za preživljavanje. Tek kada se sve završilo, prošlo mi je kroz glavu šta je sve moglo da bude. Bilo mi je teško jer sam u tom periodu dojila bebu, pa je trebalo održati laktaciju i pored stresa. Bilo je strašno gledati ga u komi, a trenutak kada su ga u Urgentnom centru šestorica držala na hirurškom stolu da bi mu dali anesteziju nikada neću zaboraviti. Takve slike teško blede, kao i reči koje mi je izgovorio doktor kada sam ga pitala za prognozu: Budite spremni na sve.
STORY: Sećate li se trenutka kada mu je pozlilo?
- Bilo je tri noću kada je počeo da vrišti od bolova. Pozvala sam Hitnu pomoć, koja je nakon neurološkog pregleda konstatovala da je razmažen, da mu je nizak prag tolerancije i da ga je probudila obična glavobolja. Narednog jutra ponovo mu je pozlilo, ali mu je toliko bilo loše da nije dozvoljavao nikome da mu priđe. Ponovo je došla Hitna pomoć, ali je njegovo stanje bilo toliko kritično da ni ja nisam mogla da ga ubedim da se obuče i krene u bolnicu. Medicinski tehničari objasnili su kako je Ivan zreo za psihijatrijsku bolnicu. Pošto je jedini način da ga odvezu bio taj da to učini policija, insistirala sam da tako bude. Hvala bogu, naišli smo na divne lekare koji su bili sposobni da utvrde kako je reč o virusu koji je napao mozak i koji je ipak izlečiv. Posle svega, verujem da postoji sudbina kojoj možeš malo da pomogneš ili odmogneš, ali je ipak negde sve zapisano.
STORY: Može li se reći da su to bili trenuci u kojima ste Ivanu uzvratili svu nežnost i pažnju koju vam je poklonio dok ste bili u blagoslovenom stanju?
- Tokom trudnoće samo inače razmažene žene traže posebnu pažnju. Nije mi se dešavalo da naglo menjam raspoloženja, ali sam bila plačljivija. Sećam se da sam, dve nedelje pred porođaj, dok sam gledala neku emisiju na BBC-ju o razvoju ploda, jedva zaustavila suze. Trudnoća mi je ipak bila fenomenalna avantura. Volela sam svoje dete u stomaku i svog muža, ali i sebe onakvu kakva sam bila. Jedva sam čekala da mi se vidi stomak, a u poznim mesecima zaista je bio ogroman. Nije ni čudo, Lena je na rođenju imala četiri kilograma, a ja sam visoka samo metar i šezdeset centimetara. U devetom mesecu bila sam na svadbi svoje sestre Branke Glasović, igrala sam kolo i đuskala da su svi bili zaprepašćeni.
STORY: Kako ste se osećali posle porođaja?
- Usledio je uvod u postnatalnu depresiju. Jednostavno, tada se promeni hormonska slika i endorfin, hormon zadovoljstva, prestane da se luči. Mnogo mi je pomogla okolina u kojoj živim, ušuškanost u brak i mentalna pripremljenost na novonastalu situaciju. Kada sam se porodila i došla kući bila sam veoma uzbuđena. Sve je bilo divno dok odjednom svi koji su došli da me posete nisu otišli svojim kućama. Stavila sam bebu da spava, a pošto sam se i ja spremila na počinak, već posle dva sata morala da se probudim da je podojim. Tako je počeo krug oivičen depresijom. Jutro je donelo saznanje da Ivan mora na posao, a ja se pretvaram u veliku mlekarsku industriju koja je tu u službi deteta. Više se ništa nije vrtelo oko mene. Bila sam ljubomorna na svaki trenutak koji je Ivan provodio van kuće. Njegov život se nastavio, a ja sam sedela kod kuće i gledala na sat kada će Lena ponovo da se probudi da bih je podojila. Čim bi moj muž izašao iz kuće, počinjala sam da plačem jer nisam želela da on vidi suze. Znala sam da neko mora da radi. Potom je naišla faza kada je Lena plakala zbog grčeva, a ja nisam znala kako da joj pomognem. Sve je bilo jače od mene.
STORY: Koliko vam je suprug u tom periodu pomogao?
- Mnogo. Ako žena u tom periodu nema podršku supruga, nastaju strašni problemi. Zato je kod mene ta faza postporođajne depresije trajala samo mesec dana.
STORY: Čije ste savete slušali u periodu nakon porođaja?
- Najviše sam razgovarala sa kumom Jelenom, koja je u tim prvim danima posle porođaja takođe bila u velikoj depresiji. To je prekretnica za ženu. Ne razumem one koje zapostave sebe i karijeru i potpuno se posvete samo deci. Obožavam da se igram sa svojom ćerkom, ali mi je dobrodošlo to što sam već nakon mesec dana počela da radim i da idem na koncerte. Shvatila sam kako sam potrebna još nekome, ne samo detetu. Ja sam na prvom mestu majka, ali istovremeno i žena sa svojim potrebama. One koje posle porođaja zapostave muža i brak pa svu pažnju okrenu ka detetu, prave veliku grešku. Suprug se oseti suvišnim, pa stižu prevare. Ne treba ni da kažem koliko volim svoje dete, ali isto tako volim da je odvedem kod bake na vikend pa da budem sama sa mužem. Naiđe period kad poželimo da izađemo iz pelena i da se pretvaramo da smo momak i devojka. Međutim, kad je odvedemo pa prođu ludi seks i dobra zabava, shvatimo da nam Lena ipak nedostaje.
STORY: Da li vas je drugo stanje ipak donekle udaljilo od Ivana?
- Zgranuta sam kada čujem od nekih žena kako kažu da su devet meseci provele bez seksa. Ja bih poludela. Kakav je to život! Na sreću, imala sam savršenu trudnoću tokom koje sam uživala u svemu, pa i u seksu. U blagoslovenom stanju bila sam doterana svakog dana, a nikada do tada nisam nosila kraće suknje i haljine. Sebi sam bila seksi čak i posle porođaja, iako sam se dosta ugojila.
STORY: Kako su vam protekli prvi dani kraj bebe?
- Tek rođene bebe su veoma dosadne. Spavaju i tek malo bauljaju, plaču... Zato mame upadnu u kolotečinu, a tek kad prođe period od prvih šest meseci i počne da se primećuje bebin karakter, sve postaje lakše. Čini mi se kao da Lena nikada nije bila beba jer je sve tako brzo prošlo. Uživam u ovom periodu - mama mi stalno ponavlja kako će sve ovo brzo proći.
STORY: Plaši li vas to što vreme brzo prolazi i što se polako stari?
- Sebe za deset godina vidim sa kratkom plavom kosom, moderno odevenu i ženu koja ima svoj svet. Biću majka koja klince vodi na planinarenje. Želja mi je da svoju decu naučim da ne može sve da se ima kad se poželi. Za mnoge stvari treba da se bore, jer ni ja nisam imala sve na gotovo.
STORY: Razmišljate li o drugom detetu?
- Ove jeseni biću posvećena promociji albuma, a već naredne godine u ovo vreme volela bih da budem trudna. Jedva čekam drugu bebu i molim boga da ponovo sve bude kako treba.
STORY: Kad malo odrastu, devojčice postaju više vezane za očeve. Jeste li ljubomorni na Lenin odnos prema Ivanu?
- Nedavno mi je muž rekao kako primećuje da mu se Lena sve više okreće. On je od prvog trenutka veoma posvećen našoj ćerki, a u šali kažem kako ću za sebe roditi dečaka.
STORY: Imponuje li vam kada kažu da je Lena mala Goca?
- Kad se rodila bila je isti Ivan, a već se polako menja. Ne opterećujemo se time na koga će ličiti, ali sva je prilika da će nam u pubertetu stvarati slatke muke.
STORY: Šta ste Ivanu od prvog dana stavili do znanja da ne sme da pokuša da promeni kod vas?
- Znao je da ne treba da pokušava bilo šta da menja jer u tom slučaju naša veza ne bi opstala.
STORY: Jeste li ikada došli u situaciju da posumnjate u vernost svog supruga?
- Znam da nije nemoguće da se zaljubimo u nekog drugog, jer ništa nije večno. Trudim se da o našem braku razmišljam kao o nečemu što traje i što mora da se neguje i da se čuva. Kada se pojavi problem, trudimo se da ga prevaziđemo. Sve može da se premosti, osim prevare. Preko toga ne bih mogla da pređem jer sam suviše posesivna, a ne bih očekivala ni da meni partner oprosti. Ne bih volela da naš brak bude jedan od neuspešnih, onih koji popunjavaju statistiku, već da ostarimo zajedno. Verovatno ću mu jednog dana dosaditi, ali kad to vreme dođe, Ivan neće biti ni za šta drugo nego da sa mnom ujutro čita novine i pije kafu.
