Kako ste došli na ideju za novu knjigu Poslednji begunac?
-Posetila sam moj stari univerzitet u Oberlin u Ohaju i bila iznenađena bogatom istorijom Podzemne železnice, slobodarskog pokreta koji je pomagao robovima da pobegnu. Dopala mi se ideja da pišem o običnim ljudima koji čine neverovatne stvari. Takođe, bila sam zainteresovana da uradim knjigu u Americi, jer je ideja potekla tamo.
Poslednji begunac je roman o Onor Brajt koja je oslobađajući druge ostvarila sopstvenu slobodu. Koliko autobiografskog ima u liku Onor Brajt?
-Na neki način, svako pisanje je autobiografsko, ukoliko odražava interesovanja pisca. U ovom slučaju mene zaista zanima pitanje imigracije, tačnije šta znači biti stranac u stranoj zemlji, pogledi Amerikanaca na Britanca i obrnuto, borba za svoja prava i vrednost ćutanja.
Da bi ste verno opisali scene šivenja u romanu, pohađali ste časove. Čime ste se još bavili da biste verno opisali neku scenu iz romana?
-Za ovaj roman naučila sam kako da napravim kiltove, jer ih lik Onor Brajt pravi a ja sam želela da budem u mogućnosti da tačno opišem proces. Zbog prethodne knjige Izuzetna stvorenja otišla sam u lov na fosile poput mojih glavnih likova. Tokom istraživanja naučila sam da pravim dugmad, slikam, radim na razboju, ali i na groblju.
Kada ste se preselili u Britaniju, da li ste osećali da ste u raskoraku sa društvom u kojem živite? Šta vam je najviše smetalo dok ste se prilagođavali na nove životne okolnosti?
-Bilo je teško nositi se s tendencijom Britanaca ka samonegodovanju i pesimizmu, a dugo vremena nisam uopšte razumela njihov humor! Vreme je takođe bilo loše, toliko kiše i sivila, a godišnja doba nisu jasno podeljena. Ja sam iz Vašingtona, a tamo se tačno zna kada počinje proleće a kada jesen. Leta su topla i sunčana, a zime hladne i snežne. Znate, prava godišnja doba!
Koliko vam je promena životne sredine pomogla da razumete različite kulture, a samim tim iskustvom, širinom koja vam je data, postanete pisac kakav ste danas?
-Mislim da mi je preseljenje pomoglo kao piscu. Postala sam autsajder a do neke mere sam to još uvek, čak i nakon dvadeset i osam godina života ovde. Status autsajdera dopušta mi da malo iskoračim iz evropske kulture i možda pišem o njoj objektivnije.
Svi vaši romani zasnovani su na istorijskim činjenicama oko kojih ste uvek znali da izgradite maštovit svet sa sjajno prikazanim i uverljivim likovima. Da li ste razmišljali da napišete roman koji bi se bavio savremenom tematikom ili problemima današnjice ili je istorijski roman definitvno vaše omiljeno polje?
-Zapravo, razmišljam da narednu knjigu stavim u različlita vremenska razdobolja, a jedan od perioda biće savremeni. Ne vidim sebe kao pisca istorijskih romana, iako mislim da imam tendenciju da o tome pišem! Umesto toga, mislim o svojim romanima kao o pričama koje su se dogodile da bi bile ostavljene u prošlosti.
Opredelili ste se da roman smestite u Ohajo, u vreme koje je za američku istoriju od velike važnosti. Da li ste pre trideset godina kada ste studirali u Ohaju imali predstavu da ćete se nekad baviti istorijom ovog grada i pokretom protiv ropstva?
-Ne, uopšte! To je tako čudno, jer znam da bih kao dvadesetjednogodišnja devojka bila zaprepaštena da sam napisala scenu u kući samo nekoliko minuta hoda od mesta gde sma živela. ( I know my 21-year-old self would be amazed that I set a scene in a house just a few minutes’ walk from where I used to live.) Prolazila sam pored tog mesta svakog dana, ali nikada nisam znala da će trideset godina kasnije postati deo moje knjige.
Nekoliko puta pomenuli ste da su vam mačke jako važne. Možete li bolje da objasnite zašto ste toliko fascinirani njima?
-Odrasla sam sa mačkom u kući i za mene njeno prisustvo kompletira porodicu. Sada imamo jednu koja jednu koja je devet godina stara i ona je definitivno jedna od nas. Volim da ima vezu sa nečim što je živo a nije čovek. Ona me tera da razmišljam drugačije od toga kako bih inače o ljudima.
Trčite maraton, ali kažete da mrzite trčanje. Govori li to o vašoj upornosti i istrajnosti ili nekim drugim vašim osobinama?
-Ha! Često sednem dole da pišem i razmišljam koliko mrzim to da radim. Ali nateram sebe i u stvari posle nekog vremena osećaj je ok, ponekada i dobar. Pretpostavljam da sam uporna. Ali svako to mora biti, da bi radio dobro.
Posetili ste Beograd 2011.godine. Kakve uspomene nosite iz ovog grada?
-Zabava, dobra hrana (obožavam ajvar!), i posvećeni čitaoci.
Srpska istorija je puna misterioznih i jakih žena. Jeste li čuli za neku od njih i ako jeste, da li bi one bile zanimljive za roman?
-Nisam čula za njih, ali izgleda da moram da uradim neka istraživanja!
Da li već sada znate o čime će govoriti vaša nova knjiga?
-O drveću i kako se ona kreću zajedno sa imigrantima. Radnja će biti smeštena u Americi i Britaniji, u različito vreme.
Želite li nešto da poručite vašim čitaocima u Srbiji?
-Uvek sam iznenađena koliko sam popularna u Srbiji. Hvala vam, čitaoci!
Jelena Kulović