Malo je glumaca autentičnog umetničkog izraza kakav poseduje Sergej Trifunović. Ovaj impulsivni kosmopolita koji će ove godine napuniti četrdeset i jednu godinu pokucao je i na vrata internacionalne slave, ali njegov materijalni status i dalje je disproporcionalan njegovom talentu. Da je u Holivudu, bio bi milioner - smatraju mnogi, što nimalo ne obuzdava bunt koji iskazuje u želji da popravi stanje u svojoj branši. U iskrenom intervjuu za Story, prošaranom njegovim originalnim pošalicama, Sergej govori o raznim aspektima svog umetničkog delovanja i otkriva da već desetak godina unazad planira da zasnuje porodicu.
Story: Zbog izraženog kosmopolitskog duha i brojnih angažmana u inostranstvu teško je zaključiti gde je vaš dom. Koje parče neba pokriva sve do čega vam je stalo?
- Tako poetski formulisano pitanje zaslužuje poetski odgovor: svako ispod kojeg je parče prirode. Šuma, planina, more, potok, nebitno je. Bez sve šale, kako vreme odmiče, jedino što me ispunjava jeste to da sam okružen prirodom.
Story: Zbog vaših glumačkih kvaliteta vlada mišljenje da biste u Holivudu do sada bili milioner. Nedostaje li vam ponekad materijalna satisfakcija za bavljenje glumom?
- Lagao bih ako bih rekao da ne razmišljam o tome. Prirodno je da je tamo veće tržište i da se shodno tome okreće veća lova koja diktira i milion malih kompromisa koji moraju da se prave, i to je ona tanka linija kad to što radiš toliko iskontrolisano prestaje da biva umetnost, koja je sama po sebi slobodne forme, i postaje genetski modifikovana hrana. S druge strane, mi ovde patimo od apsolutnog odsustva sistema, što je tek boleština samo po sebi.
Story: Koliko često se vodite svojevremeno izrečenom mišlju: Ako je uloga loša, neka su onda pare dobre?
- Ta rečenica verovatno je izgovorena u trenutku dok je ovde još bilo para za filmove.
Story: Važite za pravičnu osobu drčnog stava. Da li vas je nekada skupo koštalo to što svima sve govorite u lice?
- Ne znam sta znači drčan stav. Na glupost, nepravdu i agresiju, reagujem po meri. To je sve.
Story: Smatrate li sebe incidentnom ličnošću?
- Ne, naravno.
Story: Šta najbolje hrani vaš ego, osim kvalitetnih uloga?
- Ne hranim ego, samo dušu. A nju hranim već pomenutom prirodom i svim sadržajima koji se odvijaju u njoj: snowboard, plivanje... Muzika, svakako. Knjige... Volim da čitam.
Story: Svoje role glumite s lakoćom pa se neretko čini da iza likova koje tumačite stoprocentno stoje vaše osobine. U koji odigrani lik ste najviše ugradili sebe?
- Svi smo mi ljudi povezani. Svi smo sa istog izvora. I isto nam je ishodište. Svako ima snove, tuge, radosti, stremljenja, strahove. Da parafraziram Bećkovića: U jednoj je duši skup svih duša. Svakoga od svih likova, možda ne iskustveno, ali razumski možete pronaći u sebi. Razlog zašto je Hitler Bruna Ganca najbolji filmski Hitler do sada jeste upravo taj što su svi koji su ga prethodno igrali, sa izuzetkom Čaplina, naravno, igrali histeričnog ludaka. Ali taj ludak je pre svega nečije dete. Dete koje je puzalo, radovalo se, sisalo majčino mleko i plakalo kad je gladno. Molim lepo. U svakom čoveku možete naći delić sebe, ako ste otvoreni za to, naravno. Gluma upravo to i jeste, otvorenost da se razumeju i iskustveno prožive drugi ljudi.
Story: Da li snimanje filma sa Brunom Gancom izgleda kao ostvarenje dečačkog sna ili vam je važniji umetnički i profesionalni značaj ove uloge?
- Neko mi je ispričao divnu priču o mladoj ekipi FK Željezničar s kraja sedamdesetih, u kojoj su bili Baždarević i ta neka generacija, tada na početku. Igraju oni protiv Zvezde, one moćne koja je istresla Arsenal sa Pižonom, Duletom Savićem i tako dalje... I dogovore se u svlačionici da igraju protiv ljudi od krvi i mesa, da ne padaju te starstruck varijante. Izlaze na teren, kad Baždareviću prilazi Nikola Nikić i šapne mu: Meša, jebote, vidi Pižon uživo! Mislim da sam odgovorio na prvi deo pitanja. Od takve utakmice nema ništa. Privatno, predivno je pričati sa Brunom, jednim od najvećih živih glumaca, o Bader - Majnhofu, o Andriću i delu Na Drini ćuprija koje je jedno od njegovih omiljenih i tako dalje.
Story: Šta je presudilo da prihvatite ulogu u diplomskom filmu Dina Murselovića koji ste nedavno snimali u Norveškoj?
- Prvo, ja nikad ne odbijam studentske filmove kad imam vremena. To je neki kodeks, svi mi to radimo jer smo svi bili studenti. Drugo, Dino je iz Mostara.
Story: Na prošlogodišnjoj listi filmske internet baze poznate pod nazivom IMDB proglašeni ste najvećim filmskim psihopatom, odnosno najboljim psiho glumcem. Kako ste doživeli ovo priznanje koje vam je namenjeno zbog uloge u Srpskom filmu?
- To je lista jednog čoveka, nekog tipa iz Sjedinjenih Američkih Država. Što se mene tiče, ona nije validna, ne znam zašto bi bila, ali prija kompliment. Pogotovo što su iza mene Hanibal Lektor i neka takva ekipa.
Story: Srpski film naišao je na osudu dobrog dela filmske javnosti. Kajete li se što ste prihvatili ulogu u tom ostvarenju ili i dalje smatrate da su pojedine scene mogle biti još brutalnije shodno slici društva koje prikazuje?
- Mislim da će za samo četiri, pet godina Srpski film biti slikovnica, kakvo društvo postajemo.
Story: Jeste li skloni modifikovanju uloga u kojima ima mnogo nasilja ili u potpunosti sprovodite zamisli scenariste i reditelja?
- Uvek pričamo. Ne radim ništa u šta ne mogu da poverujem i iza čega ne mogu da stanem.
Story: Šta za vas u profesionalnom smislu znači rila u filmu Falsifikator koji je zatvorio ovogodišnji FEST?
- Pre svega rad sa Goranom Markovićem. Radi se o čoveku koji je veoma uticao na mene da zavolim domaći film, napravio neka remek-dela na kojima smo odrastali i školovali se, a potom o čoveku koji je direktno uticao na početak moje karijere. Naime, hteo je da igram u filmu Tito i ja, mada sam tada bio student prve godine, a po nekom pravilniku ne sme da se radi ništa do kraja druge, a onda me je preporučio za moju prvu profesionalnu predstavu Slobodna teritorija na Crvenom krstu, u kojoj sam igrao sa Đuzom Stojiljkovićem i Oliverom Marković.
Story: Pošto ste vršnjak FEST-a koji se održao po 41. put, smatrate li da je taj period od četiri decenije u znatnoj meri promenio domaću kinematografiju i na koji način?
- Ona se menja iz godine u godinu.
Story: Na setu ste energični i eksplozivni, kažu da uvek dajete dobar dubl i da nikada niste indisponirani. Na koji način se psihički pripremate za transformaciju u određenu ulogu?
- Biti spreman, to je sve, kao što je u Hamletu rekao Vilijam Šekspir. Sve je koncentracija.
Story: Prošle nedelje je džez pijanista Bojan Zulfikarpašić održao koncerte u Beogradu i Novom Sadu. Šta vas je spojilo sa autentičnim muzičkim izrazom ovog umetnika čiji je koncert organizovala vaša agencija?
- Da muzika može da se objasni, ne bi ni postojala kao muzika. Otkinuo sam na to što Bojan radi. Niko ne kombinuje klasiku sa tim nekim etno zvucima. Veoma je to široko da bi se svrstalo u bilo kakav folder, da li je to džez, etno, ili šta god. U pojedinim momentima, to što je, recimo, radio sa Roudsom na albumu Soul Shelter mene podseća na Hendriksa. On je sasvim sigurno čovek koji ne robuje svom imenu, ne ide utabanim i prethodno prohodanim stazama, ne plaši se da istražuje i tu leži njegova snaga i razlog zašto je takav umetnik kakav jeste. Negde sam skoro pročitao: Ponavljanje je majka znanja, ali ne i uspeha. U umetnosti pogotovo.
Story: Direktor ste agencije Booyroom. Jeste li zaokupljeni samo koncertima ili ćete svoje aktivnosti usmeriti i ka produciranju filmova?
- Radim sve ono što me interesuje. Ne znam šta će me sutra interesovati.
Story: Verujete li uvek u ono što prihvatite da radite ili vas u izvršavanju određenog posla ponekad vode i materijalni interesi?
- Najveća je muka raditi nešto u šta ne veruješ. Mislim da sam vam i na to pitanje u nekom od prethodnih odgovora već odgovorio.
Story: Ima li ironije u vašoj nedavnoj izjavi: Smršao sam zato što se drogiram?
- A sta ti misliš, svega ti? Ne znam kako bi na takvo glupo pitanje mogao biti drugačiji odgovor. Pri tom, imam više kilograma nego što sam ih ikada imao.
Story: Smatrate li da bi legalizacija lakih droga promenila socijalnu sliku Srbije i u kom smeru?
- Zanimljivo pitanje. Mislim da da. U vreme prohibicije propilo se deset hiljada trezvenjaka. Zabranjeno voće uvek je primamljivije. Medicinski gledano, marihuana gotovo da nema nikakve kontraindikacije, osim što, kad se uzima u velikoj meri, naravno, neznatno smanjuje nivo testosterona. S druge strane, alkohol, koji je svakome dostupan, odneo je tolike živote i rasturio brojne porodice. Neka buduća vlada, jednog dana za ko zna koliko godina, možda se i pozabavi time. Kad srede pravosuđe, školstvo, kulturu, puteve, poljoprivredu, infrastrukture, ljudska prava i još neki mali milion nebitnih stvari za život...
Story: Slažete li se sa stavom rasprostranjenim u zapadnoevropskim zemljama koji je oličen u geslu: Nije problem ako konzumirate drogu, to je stvar ličnog izbora?
- Ne znam da je to stav rasprostranjen u zapadnoevropskim zemljama. Znam da je apsolutno sve stvar ličnog izbora.
Story: Da li u ljubavi sledite samo svoje instinkte ili ste podložni uticaju društvenih normi na vaš emotivni život?
- U ljubavi jednostavno volim.
Story: Planirate li ženidbu i zasnivanje porodice?
- Ima jedno deset godina.
Story: Da li vam je proradio očinski instinkt?
- Ima jedno deset godina.
Story: Prvi put vas gledamo i u jednoj reklamnoj kampanji. Šta je presudilo da pristanete na takav angažman?
- Zvali su me bar petnaest puta za različite reklame i nikada nismo postigli nikakav dogovor. Ljudi iz Pepsica, odnosno Chipsyja bili su apsolutno najozbiljnija ekipa koja mi je pristupila. Daleko najozbiljnija. I na moje iznenađenje, najkreativnija. I dalje me iznenađuju tom kreativnošću. Mislim da smo napravili izuzetno lep posao, smatram da ga tek pravimo, na kraju krajeva ili na početku početaka, radi se o proizvodu koji ja i privatno brstim. Sad još i više. I tu po treći put u ovom intervjuu, dolazimo do onoga da ne radim ništa iza čega ne mogu da stanem. Molim lepo.
Nikola Rumenić
