Njegov otac bio je školski učitelj, čija su altruistička dela poslužila kao inspiracija za filmski scenario. Dramski umetnik Tihomir Stanić (52) u filmu Falsifikator zapravo glumi osobu koja je identična liku njegovog oca u realnom životu, čoveka koji ljudima pomaže da nađu posao izdavajući im lažna svedočanstva. Nekoliko nedelja pred premijeru ovog ostvarenja koje je zatvorilo ovogodišnji FEST, još jedan porodični pečat Falsifikatoru dala je smrt Stanićevog brata Bogdana (47), koji u spomenutom filmu potpisuje produkciju. Dok je mart beležio prvi sunčan dan, umetnika smo sačekali u Srpskoj kafani, mestu koje posećuje već 25 godina. Sa cigarom u ustima, ekscentrični glumac priznao je da se ne meša u ono što kao životni put biraju njegove ćerke Milena (20) i Sofija Nađa (9) otkrivajući da mu je to što je pobedio problem s alkoholom pomoglo da savlada i neke druge prepreke. On je u iskrenom razgovoru za Story govorio i o željama svog pokojnog brata, a opisao je i zbog čega je ponosan na oca.
Story: U Srpsku kafanu dolazite već 25 godina. Da li je bilo bolje nekad ili sad?
- Ne verujem u mitove o tome da je nekad bilo sve lepše. Moja generacija je ostarila, pa joj se verovatno čini da je ono ranije bilo bolje nego ovo sad. Tada je bilo drugačije, ali postojalo je i mnogo drugih ružnih stvari u društvu i ograničenja o kojima se danas malo govori. Možda ta ranija vremena mnogi veličaju, ali su tada, recimo, ljudi zatvarani, ubijani i i hapšeni gotovo bez razloga. Ovo današnje vreme donosi neke druge izazove. Mnogo toga mi stariji ne možemo da razumemo. Moje ćerke žive u nekom njihovom vremenu, ali su srećne. Zadovoljne su drugovima s kojima se druže, učiteljima koji im predaju i slično. Ja mislim da deca od dvadeset godina mnogo bolje rezonuju stvari i znaju više od nas starijih. Ubeđen sam da njih treba slušati. Iskreno verujem u to da oni treba da budu naše ogledalo, a ne mi njihovo.
Story: Jeste li zadovoljni načinom na koji vaše ćerke odrastaju?
- Milena je student druge godine Filozofskog fakulteta. Srećan sam zbog toga i dobro joj ide. Ona sa majkom diskutuje o filozofskim temama, s obzirom na to da je i moja supruga Jelena studirala tu materiju. Mlađa ćerka, Sofija Nađa, pohađa drugi razred osnovne škole, a ide i na šah. Ja sam se rodio u školi i naučio sam da je takav odabir isključivo njihova stvar. Ne volim da u medijima pričam mnogo o ćerkama.
Story: Uvreženo je mišljenje da ako ste javna ličnost, to podrazumeva i da deliti privatnost sa medijima?
- Pristalica sam mišljenja da je istina najjače oružje, ali nije je dobro uvek koristiti. Kao što je atomsko oružje najjače, ali baš zbog toga nije preporučljivo. S druge strane, svestan sam toga da su u laži kratke noge. Ipak, neke stvari koje ne možete da izgovorite, bolje je da prećutite. Govorim o onome o čemu mislim da smem da pričam i o tome što smatram da nikoga neće povrediti. A ako sebi samom naudim, to je već nešto drugo. Što bi se reklo, ubi me prejaka reč. (Smeh)
Story: Ipak ste otvoreno govorili da ste imali probleme s alkoholom. Zbog čega?
- Ako ja ne govorim o tome, govoriće drugi. Viđali su me ljudi u svakakvim stanjima. Samo ljubav, kašalj i siromaštvo ne mogu da se sakriju. Onaj ko se bavi javnim poslom, a poročan je, te njegove slabosti postaju javne. Samim tim, tako nešto besmisleno je kriti. Ponosan sam na to što sam pobedio problem s alkoholom, zato o tome i govorim. Možda time dajem nekom dobar primer. Činjenica da sam savladao taj problem, dala mi je neviđenu snagu i hrabrost za mnoge druge stvari u životu. Često su ispred mene nepremostive prepreke, ali tada sebi kažem - Tihomire, ako si mogao da prestaneš da piješ alkohol, što je meni delovalo kao nešto ravno čudu, onda ćeš moći da rešiš i problem koji je pred tobom.
Story: Dosta ste putovali. Gde uvek poželite da se vratite?
- Vels mi se mnogo dopao, kao i Meksiko, Gvadalahara... Volim Njujork i Toronto, to su jedina dva grada u kojima se ne izgubim. U Beogradu često zalutam. Desilo mi se da sam pre godinu dana tražio Smiljanićevu ulicu, a jedan čovek mi kaže da se nalazim u Baba Višnjinoj i ja se rasplačem. Shvatio sam da sam šest godina živeo tu gde sam se tad našao i nisam uspeo da prepoznam ulicu. Ali, zato sam nekad mogao da upamtim ceo tekst napamet nakon samo jednog čitanja. Negde dobiješ, negde izgubiš.
Story: Kako se prevazilazi sujeta u umetničkom stvaralaštvu?
- Što je umetnik u većem stvaralačkom zamahu, to je manje sujetan. Postoje veliki glumci koji imaju sušne periode u svom kreativnom životu, pa im u tim trenucima sujeta postaje dominantna osobina. Sujeta se prevazilazi radom. Kada svakodnevno savladavate neke izazove, nemate vremena da se bavite sopstvenim egom. Nemoguće je do kraja pobediti sujetu, ali vredi se boriti protiv nje da bi čovek bio srećniji.
Story: Šta vas je motivisalo da se okušate na polju filmske produkcije?
- Moj motiv za bavljenje filmskom produkcijom bila je želja da povežem mesta na kojima sam odrastao sa ljudima koji to mogu da uobliče u umetničko delo. Deo mog plana bio je i da snimim pet, šest filmova, steknem reference i ispečem zanat.
Story: Film Falsifikator snimljen je po istinitoj priči vašeg oca. Koliko je u tom delu ilustrovano ono što se zaista i dogodilo?
- Moj brat i ja smo zapravo imali nameru da snimimo jedan mali film u kome bi on tumačio glavnu ulogu, a ja bio zadužen za režiju. U međuvremenu, priču smo predočili mom prijatelju i reditelju Goranu Markoviću, koji je rekao da ću glavnu ulogu ipak morati da igram ja, a ne moj brat. Goran je inspirisan našom pričom napisao scenario koji nije u potpunosti podudaran sa verodostojnim podacima. Ali, ono što se poklapa sa istinitim događajima jesu lokacije na kojima je film snimljen. U pitanju su sela u kojima je moj otac bio učitelj i gde sam ja odrastao. Pojedine scene snimali smo i u dvorištu našeg đeda Bogdana. Te pojedinosti mnogo mi znače, ali i doprinose filmu. Sve to zajedno načinilo je jednu veoma emotivnu i zanimljivu priču.
Story: Koji su razlozi zbog kojih je vaš otac delio lažna svedočanstva?
- On je bio pravi seoski učitelj, omiljen u narodu. U vreme kada su ljudi bili u egzistencijalnim problemima, on je imao mogućnost da im pomogne. Zato je to uradio. Pošto mnogi meštani nisu imali završenu osnovnu školu, moj otac im je izdavao lažna svedočanstva kako bi mogli da nađu posao. Nakon što je uhapšen zbog falsifikovanja svedočanstava, u zatvor ga je sproveo policajac koji se zaposlio zahvaljujući baš mom ocu. Istinski je verovao u obrazovanje. Kod njega niko nikad nije imao jedinicu. Smatrao je svoj poziv najplemenitijim od svih. Bio je jako razočaran činjenicom da niko od njegovih sinova nije postao učitelj. Ja sam kao pozorišni glumac, na neki način, nasledio njegov poziv. Tako se i osećam. Ponosan sam na oca i nosim lepe uspomene iz detinjstva.
Nekoliko nedelja pred premijeru Falsifikatora, vaš brat Bogdan, koji je i producent filma, iznenada je preminuo. Koliko je to ovaj film obojilo posebnim emocijama kada ste vi u pitanju?
- Nakon njegove smrti, saznao sam da je on zapravo pre pet godina otkrio da ima rak, ali to nikome iz porodice nije rekao. Živeo je u Engleskoj dvadeset godina, ali nas dvojica bili smo nerazdvojni i redovno smo posećivali jedan drugog. Eto kakav je on čovek bio kada je bolestan dolazio na ove prostore da snimamo film i ponašao se kao da je zdraviji od svih nas. Bio je poseban tip i baš onako... Nedostaje mi. Bogdan je zapravo uvek činio ono što ja nikad nisam smeo da uradim. Bobica je moj car! Iako su mi se sada emocije u vezi sa filmom Falsifikator pobrkale, bitno je da smo to završili, na šta je on bio ponosan. Njegova smrt naterala me je da se preispitam vredi li išta nastaviti, ali verujem da bi on insistirao da budem istrajan, pa ću takav i biti. Siguran sam da Bogdan ne bi voleo da pravimo neku patetičnu priču o svemu ovome i nastojaću da se tako ponašam.
Stefan Tošović
