Kada je kao osmogodišnjak gledao film Umri muški, u dečačke snove glumca Radivoja - Raše Bukvića (33) nikako se nije uklapala veoma izvesna slika iz budućnosti: jednog dana biće ravnopravni kolega Brusa Vilisa. Ipak, pre samo dve nedelje on je u istorijskom delu studija 20th Century Fox, u Los Anđelesu, rame uz rame upravo sa Brusom Vilisom slavio dvadeset pet godina uspeha ovog čuvenog serijala u čijem je petom nastavku Dobar dan da se umre muški dočarao ulogu plaćenika Alika. Na njegovom profesionalnom putu koji ga je doveo do Holivuda, grada u kojem stanuje sreća mnogih njegovih budućih kolega, Rašina stanica bila je francuska prestonica u kojoj je svoj talenat razvijao kraj vrhunskih imena sedme umetnosti: Katrin Denev, Endi Mekdauel, Kjare Mastrojani, Miloša Formana... i koju je pre sedam godina odabrao kao mesto svog boravka. Ali, dok se sležu prvi utisci nakon beogradske premijere filma Dobar dan da se umre muški, Raša je još u Holivudu. Intervju za Story osvežio mu je daleka sećanja na školske dane kada je prvi put gledao ovo ostvarenje.
Story: Šta ste tada, kao osmogodišnjak, mislili o Brusu Vilisu?
- Sećam se da sam gledao Umri muški iz mog dečjeg kreveta. Pokriven do nosa, vrlo se jasno sećam napetosti koja me je obuzela za vreme gledanja filma, a naročito dobro pamtim scene kada Džon Meklejn hoda bos po razbijenom staklu. Sutradan u školi svi su pričali o filmu. Kako tada, tako i sada, o Brusu mislim sve najlepše.
Story: Kakav je utisak Vilis ostavio na vas kada ste se prvi put sreli? Koje su to teme koje ste eventualno načinjali u razgovoru?
- Zbližili smo se otprilike tek na sredini snimanja i načeli nekoliko neobaveznih tema. Na početku rada na filmu nisam želeo da se previše zbližim sa Brusom s obzirom na to da sam kao negativac morao da imam neku vrstu autoriteta u odnosu na njega. Te strategije sam se pridržavao sve dok jednog dana nismo počeli da razgovaramo na temu dobrih restorana u Budimpešti.
Story: Da li je na kraju zaista presudio njegov glas da nakon kastinga dobijete ulogu?
- Naravno da jeste. Posle pozitivnih ocena dobijenih od reditelja i producenata, videvši kasting Brus je podržao njihov predlog da me angažuju za ulogu.
Story: Kako je to biti loš momak, pa makar i na platnu? Plašite li se da ne upadnete u neku kategorizaciju kada je reč o ulogama?
- Privilegija je biti loš momak u filmu Umri muški, znajući da su moji prethodnici bili Džeremi Ajrons i Alen Rikman. A što se kategorizacije tiče, ja ne poznajem nijednog glumca da je njihov ljubitelj. Mnogi evropski umetnici na ovim prostorima uspešno se bore da razbiju te stereotipe. Vinsent Kasel na primer...
Story: Neke scene trebalo je da budu snimljene u Beogradu? Zašto do toga nije došlo?
- Koliko je meni poznato neke scene trebalo je da se snimaju u Novom Sadu i okolini, a zašto do toga nije došlo, ne bih znao.
Story: Kada ste, kako ste jednom opisali, prvi put ušli u dramski studio s idejom da dobijete naklonost jedne devojke. Jeste li sanjali o Holivudu?
- Naravno da nisam. Tad sam sanjao tu devojku. Ne verujem da sam u to vreme uopšte znao da Holivud postoji.
Story: Kako se provodite u Los Anđelesu i kakav je jedan običan izlazak sa holivudskim zvezdama?
- Moji izlasci u Los Anđelesu uglavnom su u vezi sa poslom tako da, iako maksimalno doterani i sređeni, uglavnom pričamo o biznisu. Ovo je tek druga nedelja mog boravka ovde i još nisam otkrio sve što krije ovo mesto, ali za sada mogu da kažem kako je noćni život raznovrstan i da se ovde izlazi ranije nego u drugim gradovima u kojima sam bio, već oko šest popodne.
Story: Da li je ikada deo ijednog vašeg sna bio da upoznate neka velika imena poput Brusa Vilisa, Katrin Denev, Endi Mekdauel...
- Uvek sam želeo da se bavim glumom u pozorištu i na filmu. Rezultat ostvarenja tog sna jesu i susreti sa nekima od svetski priznatih ljudi. Priznajem, faktor sreće mi je do sada bio često naklonjen.
Story: Kakva je bila saradnja sa Katrin Denev u mjuziklu Voljeni?
- Veoma smo lepo sarađivali. S jedne strane, imao sam uvažavanja i poštovanja za osobu koja poslednjih nekoliko decenija predstavlja ikonu francuskog filma, a s druge strane, bio sam oduševljen njenom jednostavnošću kada mi je pričala o nekim sasvim običnim stvarima, kao što je gajenje cveća u njenoj bašti.
Story: Kako je to igrati u francuskom pozorištu i predstavi Tetovirana ruža? Da li je taj rad bio potreba ili jednostavno logičan sled razvoja vaše karijere?
- Taj rad ispunio me je identičnom radošću kao i pre desetak godina kada sam počinjao da glumim. Posle snimanja jednog blokbastera, ništa bolje niti lepše od rada u pozorištu nije moglo da mi se dogodi. Tetovirana ruža jeste komad prepun ljubavi i duše. Uloga Alvara naoružala me je novom unutrašnjom lepotom pošto sam u naivnosti i jurodivosti koju nosi taj lik prepoznao čestitost i čojnost. Dve vrline koje sve češće srećemo u literaturi, a sve ređe u životu.
Story: Jeste li još 2006. godine, kada ste igrali u francuskoj drami La Californie, sanjali ovakav uspeh?
- Slagao bih kada bih rekao da nisam ovo priželjkivao, ali ne bih ja to nazivao uspehom. Preciznije bi bilo kada biste rekli da ja nekako uspevam da plivam u okolnostima evropskog i američkog filma. Neki se tome dive i to preuveličavaju, a ja na to gledam kao na svoj posao. Na tom putu ima više vere, žrtve, strpljenja i rada, nego sjaja i glamura. A kada zasija, to je uglavnom nekoliko dana oko premijere, kada svi ispeglaju košulje, obuju lakovane cipele i izađu pred novinare i novinarke.
Story: Da li ste iskustvo stečeno u filmovima Taken, Largo Winch, Les bien-amies, La femme invisible... eventualno koristili u ostvarenju Umri muški?
- Sigurno da mi je to iskustvo veoma koristilo i značilo. Glumac dobija samopouzdanje svakim novim poslom. A kada poveže nekoliko uloga zaredom, počinje da funkcioniše instinktivno i bez ikakve sumnje u svoje kvalitete.
Story: Možete li da kažete da ste sada potpuno srećni?
- Niko nije potpuno srećan, pa ni ja. Sreća se smeši u malim i običnim stvarima. Među bližnjima i prijateljima. Ako čovek traži sreću samo na crvenim tepisima, u glamuru i sjaju, očekuju ga malo ozbiljnija razočarenja.
Story: Šta je ono što je prednost jednog Somborca u odnosu na mladiće iz ostataka sveta?
- Somborac nikuda ne žuri. Njemu je sve usput. On nikada ne kasni i uvek biva zadržan. Drago mi je što sam uspeo da zadržim tu somborsku crtu u sebi. Ipak, osim mog rodnog mesta i Beograd je moj. Verujem da u tom gradu postoji jedan skriveni potencijal koji mi ne koristimo.
Taj potencijal znatno je veći u odnosu na sve ostale evropske metropole. Beograđani se uglavnom smeju kada to kažem.
Story: Na kom jeziku razmišljate u trenucima kada se bar nakratko prepustite dokolici: na srpskom, engleskom ili francuskom?
- Na sva tri. Teško je to objasniti, ali tako je.
Story: Šta su najčešće reči vaših roditelja nakon bilo kog uspeha, pa i poslednjeg sa filmom Dobar dan da se umre muški?
- Moji roditelji jednostavni su ljudi. Njih sve što mi se dešava vrlo raduje, ali i veoma brine. Savetuju me da mi glava ne bude u oblacima, da me sve to ne ponese i da ostanem ono što jesam.
Story: A kada je reč o ljubavi, možda ste do sada mogli da izvedete neku pravilnost. Jeste li uspešniji u poslu kada ste zaljubljeni ili u periodu kada ste sami?
- Pravila tu ne postoje, ali jedno je sigurno - sve je lakše i podnošljivije kad je čovek ispunjen ljubavlju. Ona je neiscrpan izvor čovekove energije.
Story: Osećate li da li je pravo vreme za ženidbu i roditeljstvo blizu?
- Neće postojati srećniji čovek od mene kada se to bude dogodilo. Poslednjih nekoliko godina zaista mnogo putujem i često menjam mesto prebivališta, pa je taj plan nepravedno zapostavljen. Ipak, nadam se kako će se po tom pitanju uskoro nešto radikalno promeniti. Život bez ljubavi isprazan je i pust.
Story: Žene kažu da su najlepše godine tridesete. Šta vi kažete za životno doba u kojem ste?
- Tridesete su zaista lepe jer čovek ima više iskustva nego u dvadesetim, a i dalje ima snage i gipkosti. Verujem da je svako životno doba na svoj način lepo i neponovljivo, što potvrđuje i poslovica: Živ čovek je čudo od čoveka!
Jasmina Antonijević
